Вида Огњеновић О КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ (цитат)

„Ово је варош старинска, па остани, или остави, од воље ти.[…] Ако си дошао да мењаш, бегај за времена, боље ти је. Овде промене нису на цени.
Осим ситне деце и натписа на градским установама садашњег државног поретка, ништа у њој није ни ново ни уочљиво модерно. Све сеже у прошлост, понешто и у далека времена, а неке стојне грађевине, приче, успомене и тајне чак вековима уназад. Градић је панорамски привлачног изгледа. Окружен је виноградима. Одозго га надгледају гробља која су, због честих поплава, издигнута на два околна брега. С лица га мимотоком запљускује широки, набурени fluvius Danubius који дотиче из многих земаља, али му овде то не признају, већ га љубоморно убрајају у домаће реке.

[…] Удобан је ово градић. Лепе су овде породичне куће, свака различита, а опет све некако на исти начин окренуте средишту града, одакле према небу стреме црквени торњеви, врхови топола и издужених, ћубастих борова.. Трг је затворен достојанственим старим зградама: магистрата (тако овде и данас зову зграду градске општине), владичанског двора, фондова и градског хотела. Ту је и дивотно здање гимназије. Погледајте је само, ђачки страх и трепет, а касније мила успомена. Школа­ задужбина добростивог кројача, омиљеног овдашњег грађанина из осамнаестог века, а сама зграда, ова коју сада видите, један век је млађа, а дар је угледног трговца и његовог брата, црквеног великодостојника. Сазидана је као копија старог православног манастира. Оно изнад главног улаза је спомен­ натпис задужбинарима. Гости пролазници редовно га читају полугласно, главе смешно подигнуте увис. Људи радо и често посећују ово место. Понекад се испред гимназије нађе и подвадесет читача одједном, сви искренуте главе мрдају уснама. Комичан призор. После спуштају поглед преко дугуљастих окованих прозора на бело, мраморно попрсје песника, некадашњег гимназисте in loco, па понети патетиком тренутка рецитују његове стихове, махом погрешно.
Ево и сад, домаћин, бивши ђак школе, показује удивљеном госту своју alma mater и смишља пречицу до капеле у којој су, пре неколико векова зараћене стране, наравно, источна и западна, склопиле мир назван баш по имену града.“

 

Из приче „Вилина деца“, ОТРОВНО МЛЕКО МАСЛАЧКА, Архипелаг, 2009