RSS

Архиве категорија: Видовић

Бранко Миљковић и Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ

Бранко Миљковић ПОХВАЛА БИЉУ

I

Дошле су из једног сажетог дана непознате и познате
Снебивљиве у нашој употреби многобројне биљке
Чине видљивом линију којом се граничи
измишљено и стварно
Свуда где има минерала и ваздуха воде и маште
Биљке које нам пробадају тело зрачним
копљима мириса
Које нас заустављају отровом и продужују
беланчевином
Скупљају нас по свету и хране нашу изнемоглост
Из земље закључане пред нашим моћима
Ваде неопходна блага из затворене бразде
Из црне браве за коју нема другог кључа осим
биља
О врло смеле и инвентивне биљке
Све што пронађу несебично покажу
Стоје између нас и празнине као најлепша
ограда
Биљке што ждеру празнину и враћају нам ваздух

bilje 1

II

Изналазе путеве између крајности: између
минерала у коме никада није ноћ, где
сунце не залази, где је симетрија
стална и нашега срца
Она расту ван јаве па нам се онда јаве
Чине паралелним прошлост и будућност и старају
се да не буде више мртве стварности
него живе нестварности
Иду до смрти и натраг и чине време потребним
Помешају дан и ноћ и зачну слатке плодове
Припремају љубав

 

bilje 2

III

Ту све почиње ако у њима заиста има
прилагођене светлости
(Тамо где не посредују између нас и нашега
сунца пустиња је)
Оне стварају свет пре његове очигледности пре
првога дана
Цветају птице на гранама људи од глине отварају
стабла и узимају отуд срце слично ружи
Оне су најмање измишљене
Не мењају недељу за понедељак

 

bilje 3

IV

Два света је измишљају: подземни и онај чији
је дан имитација невидљивог сунца
Биљка са кореном изван овог света
Отвара ветар и улази у празно не куцајући
Продре кроз материју и такне бескрај њен
наговорени цвет
Њено биљно искуство: пресипање једног света
у други
Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест
Њена безболност додирнута чудесним

Врати зрно у заборав
Ослобађа ме бога њена провидност
Слична птицама које прелетају мора
(Конфузне птице не схватајући простор)
Њена безболност њен цвет без памћења лишише
је бескраја иако је дело два света
Иако експлоатише једну супстанцу нимало
конкретну у дубинама дана
Биљке!
Измишљам им имена да живе са мном поклањам
им врт
Приближавам им својим навикама и потребама
Користим се њиховим заборавом

 

bilje 4.jpg

V

Ја знам твој корен
Али из којег зрна сенка твоја ниче
Биљна лепото дуго невидљива у семенци
удаљена
Нашла си под земљом моју главу без тела што
сања истински сан
Звезде поређане у махуну
Све што је створено песмом и сунцем
Између моје одсутности и твојих биљних
амбиција ноћ
Која ме чини потребним и када ме нема
Зелени микрофону мога подземног гласа зово
Што ничеш из пакла јер нема другог сунца под
земљом

О биљко где су твоји анђели слични инсектима
И моја крв што везује кисеоник и време

 

bilje 6.jpg

 

Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ (одломци)

 

***

„Човек песник ствара само кад је сличан биљци. Песма Бранка Миљковића Похвала биљу је похвала поезији, човековој  моћи да буде као биљка!

Миљковићева песма је у тону култа биља: о могућности човека и биљке да буду слични једно другом.

***

Биљка је  – у аутентичној, првобитној духовности човека – телесна појава творачке суштине у природи. Биљка чува тајну те суштине не повређујући је. Та тајна је у чистоти раста и настајања, то јест живљења без убијања или уништавања нечег живог. То је тајна самог живота. Такво растење – чисто растење и настајање, без примесе убијања је физис (од глагола настајати), баш како Миљковић каже: „биљка са кореном изван овог света“. По учењу Платониста (старијем, још из времена Парменида и мистерија пре њега), У Небу нема Зла: тамо је само Добро, искон и корен сваког Добра и самог битија (постојања као Добра), док је Зло могуће само у свету насталом из Пада, те је свет, као и нашег игумана Стефана (Његош, Горски вијенац), „состав паклене неслоге“. Па како ни у животу биљке нема Зла, то је њен корен небески, изван овог света. Па и кад угине, биљка се не распада и не смрди као тело животиње – осим ако је животињски микроорганизми не прераде као своју храну. Иначе, она се само суши и чува свој мирис, скривен као и семе живота скривено у њеној чаури.

Тако је и Мироточиви умро: сличан биљци! И остао сличан њој.

***

Биљка се не креће, пасивна је, ни за чим не посеже, ништа не иште и не тражи, ничему се не опире. У томе су земља и биљка исте. Земља је названа мајком зато што су и једна и друга сличне биљци!

Та опуштеност и препуштеност, као уметност, моћ и чар ишчекивања је она смиреност којој не доликује никакво форсирање, наглашавање, намера, тенденција. Ту смирену опуштеност Хајдегер приказује као човекову спремност да чује тајну реч небеса, отвореног Неба, као чудо озарености коју човек не постиже никаквим својим чином, него то може само да му се догоди! Та смирена опуштеност потиче из предсократовске (али мистеријске) физис-природе, из човекова поистовећења с биљком: тада је отворен и за поезију! Наравно, за поезију пророчку (а не ону пуку, естетску, лирску).

***

Кад се Гете, тј. његов Фауст колеба око тога како да схвати и преведе Логос (из Јовановог јеванђеља), па се коначно између између рели сила и речи чин, одлучује за ову другу, пред њим се већ у току колебања јавља – не Логос кога Фауст жели да именује, него Сатана, Мефисто, који је (наравно у сфери духовности, а не у сфери праксе) само акција, сила, форсирање, наметање, намера, тенденција, искуство, примена искуства… једном речју све оно што има моћ у пракси (земаљског царства), али је немоћно да доспе у веру! Дакле, Сатана је све осим смирене опуштености. А Логос је напротив бестрашће (смиреност без страсти), смиреност која у овом свету може да се поистовети само са физис-природом (чедном природом) човека и биља. Тако се Логос и родио у свету: као што биљка рађа дејством Земље и Сунца, тако и Богорододица рађа Христа, Логос од Духа Светог. Без страсти. Тако се и сам Логос предао и пустио да Га распну: без отпора, као да је биљка! У духовном животу небеског царства смиреност не може бити доведена у питање – осим сатанизмом „праксе“.

Ако се биљка не креће и ничему себе не намеће, као што се ничему ни не опире, онда значи да она (као ни Логос) по својој природи није ни сила ни чин, него баш поменута смирена опуштеност и препуштеност. Смиреност, једино стање у којем човеку може да се догоди ДАР НЕБА, те је човеку стало до те смирености управо колико и до Дара Неба. Та смиреност је у хришћанству позната као целомудреност, бестрашће, очишћеност од страсти), као стање могуће само у осећању које није страст. Такво стање се човеку догађа у Причешћу евхаристијским Хлебом и Вином. Причешће је виша, духовна обнова физис-природе биља у човеку…

То не значи да је човек биљка или да може да буде биљка, него само да је уподобљен биљци као што је и Христос. Дрво Живота: да је у стању да се тајно поистовети са биљем.

Зато се хришћанин причешћује биљном твари као жртвом бескрвном, а не месом (закланом жртвом, курбаном, дословно схваћеним кољивом). Смо такво причешће агапи, Љубав која (као биљка) само даје, ништа не тражи и све трпи! Та биљна смиреност човекова, та тајна (имагинарна, маштовна, то јест у вери дата) обнова првобитне физис-природе у човеку, то одсуство силе и чина човеку је услов и за појаву спонтаности (смирене опуштености и препуштености) у којој настаје поетско дело (музичко дело), свештена поезија и, поврх свега, Литургија! Само у тој смирености може човек – како то и Платон каже о песнику – да буде орган божанског, небеског говора. „Званије је свештено поете, Глас је његов Неба влијаније“ (Луча Микрокозма, Посвета), само кад је човек већ постигао смиреност очистивши се од страсти. А чисти се жртвом (поистовећењем себе са жртвом, али бескрвном жртвом).“

Приредила: Маја Стокин

Из рада КАТАРЗА – ЧИСТОТА ФЛОРЕ И „ПОХВАЛА БИЉУ“, …И вера је уметност (књига), Приредио: Матеј Арсенијевић.  Београд, 2008.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 30, 2019 in Видовић, Миљковић, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Жарко Видовић КРИТИКА ИЗМЕЂУ МЕТАФИЗИКЕ И ХЕРМЕНЕУТИКЕ (1)

Метафизика сматра да је и уметност исто тако спознаја као и мишљење, као и филозофија, али недоречен и несавршен облик спознаје битија, јер је та спознаја (спознаја битија самог) у уметности ометена свим оним што у њој није чисто мишљење: показивањем конкретног, чулним појавама, осећањима, свим оним што није „непосредна појава општег“.

Метафизичка критика настоји да у свом приказу очисти уметничко дело од свега што није чисто мишљење, да би онда изрекла оно што је уметничком делу, као пуком контексту било само подразумевано.

  1. Битије није истоветно са мишљењем (поимањем), него са осећањем битија. Осећањем!

Чим се у човеку јави аутентичан доживљај уметничког дела – конкретног у његовој форми или тексту – или, чим се „вратимо тексту“или конкретној форми дела, целокупно искуство на којем се гради појмовна структура метафизике (и метафизичке критике) бива бачено у засенак. Човек тада, у уметничком искуству, препознаје себе као личност и тражи поистовећење са личношћу, а не са неким метафизичким принципом. Метафизичко искуство се показује као магијско, те мишљење тада ( у том човековом препознавању себе као личности) не мисли о искуству магијског порекла, него управо о уметничком. Тај сукоб уметничког искуства са магијским се човеку догађа или не догађа, што значи да је независно од ступња образованости или начитаности, као и од човекове воље да такав сукоб тражи или избегава. Сукоб је догађај, чак догађај саме уметности, а не наш чин.

То аутентично доживљавање уметничког дела је херменутика. (Не спознаја. И не естетика. Не ни мисао!) Херменеутика је разумевање осећања осећањем (саосећањем), разумевање уметности уметношћу: similis simili gaudet, слично се сличном радује и сличним дочекује и разумева.

Уметност о којој овде говоримо није ништа друго до моћ осећања и моћ разумевања осећањем (саосећањем). У Критичкој моћи расуђивања Кант ту моћ издваја као посебну моћ људске душе. Та моћ осећања није моћ спознаје предмета у свету око нас. Али моћ осећања нема ништа заједничко ни са трећом моћи људске душе, са слободом – која је моћ одлучивања.

У чему је онда посебност те моћи осећања коју немају ни спознаја ни слобода? – У томе што само осећање има моћ да просуди о телосу (о сврси или смислу, о вредности, па так и о Лепоти или о Добру нечег). Само та моћ запажа шта је у свету телеос (сврховито, смислено, лепо, добро, зло или пак бесмислено, апсолутно, ружно). Моћ осећања је једина која доноси телеолошке судове. Или, како ми данас кажемо, само моћ осећања вреднује, утврђује или одређује или налази да нешто има вредности или да нешто има смисла, па тако и смисла да постоји. Смисао се, дакле, не спознаје; о њему се одлучује. Смисао је могуће само осећати (и то саосећањем са оним што налазимо да има смисла). И оно што, нетачно говорећи, називамо спознајом (сазнањем) смисла, није спознаја, него осећање смисла које се јавило као саосећање са оним што осећамо да има свој смисао.

Та карактеристика телеолошких судова (и етчких и естетских) – наиме, да су то судови (вредносни судови) осећања – јесу велико Кантово откриће чији значај и домет нису ни данас довољно цењени ни коришћени.

 

Из књиге И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, Београд 2008.

Приредила: Маја Стокин

 

hermeneutika

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 17, 2019 in Видовић

 

Ознаке: , ,

ЧУДО УМЕТНОСТИ ОГЛЕДА СЕ И У КАРАКТЕРУ ЈУНАКА

 

ХЕЛДЕРЛИН О АХИЛЕЈУ

Ахил је мој најомиљенији од јунака, истовремено јак и благ, најсавршенији и најпролазнији цвет у свету јунака, по Хомеру рођен да не живи дуго, управо зато што је тако леп. И готово пожелех помислити да му древни песник допушта да се тако мало појављује на делу, и оставља друге да лармају, док његов јунак седи под шатором, само зато да би га што је могућно мање профанисао у гунгули под Тројом. О Одисеју је могао да исприча мноштво ствари. Овај је џеп пун ситниша који се да бројати надучако; али, кад је реч о сувом злату, бројање је брже готово… Узми древне госпаре, Агамемнона и Одисеја, и Нестора, с њиховом мудрошћу и лудошћу, узми лармаџију Диомеда, Ајанта заслепљеног махнитошћу, и упореди их са генијалним, свемоћним, меланхоличним благим, божјим сином Ахилом, с тим енфант гате природе, и погледај како га песник, тог младића лавље снаге, пуног духа и љупкости, смешта између прерано сазреле памети и сировости, па ћеш открити чудо уметности у Ахиловом карактеру.„ Идеално биће није смело да се појави у свакодневљу…“

 

Фридрих Хелдерлин, Нацрти из поетике, Братство-јединство, Нови Сад, 1990.

АНДРИЋ О ЊЕГОШУ

[…] Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова“, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве“ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово“ поред речи „Бог“ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је предмет његовог главног песничког дела. У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. Формулишући своје захтеве, он почиње речима „од паденија нашега царства“. Он говори о Косову као о ма ком другом морално политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине. У службеној преписци, он пише Османпаши скадарском: „… кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле“. […]

Тај необични младић жива духа и ретке физичке лепоте, за главу виши од највишег Црногорца, нашао се пред мртвим телом Петра I, које је, сасушено постом, бригама и мукама, већ тада личило на свештене мошти. У то сиво октобарско јутро, са сивим стенама и сивим небом као позадином, оцртавао се у једном призору пуном горштачке простоте и свечане величине, као у некој симболичној радњи, будући живот Рада Томова. Острошки архимандрит Јосиф закалуђерио је ту на лицу места младога Рада, у присуству 60 свештеника, „обукавши га у црне мантије преминулог митрополита и давши му у калуђерству име Петар“. Тада „пред свијем народом први приступи младоме господару стари острошки архимандрит и пољуби га у руку, а за њим сви остали главари“. Народ је непрестано клицао и пуцао из пушака.

Од тога тренутка у томе премладом кнезу, који ће се убрзо показати као богодан песник и уман владалац, одиграваће се низ трагичних сукоба који ће огорчати и прекратити његов живот, али изоштрити његову мисао и подићи његов дух до висина до којих се издижу само највиши и најбољи духови света.

Као на некој модерној позорници, у Његошу почињу да се одигравају истовремено и упоредо неколико трагичних сукоба које му доноси његов троструки позив: владике, владаоца и песника. Сваки од та три позива носио је у себи своје тешкоће, а сва три су се опет међусобно сударала и кршила и стварала тако нове противречности и сукобе у унутарњем и спољњем животу Његошевом.

 

Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2017/05/27/%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%88-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%BA%D0%BE/

 

ПЕРО СЛИЈЕПЧЕВИЋ О ВЛАДИКИ ДАНИЛУ

Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не предобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу.

Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето тако мисао везана са срцем, таки мислилац-мученик осваја нашу симпатију.[…]

Хамлет је од свог личног бола изаткао слику људства уопште; а Данило, из слике људства свој лични бол.

 

Перо Слијепчевић, Његош као уметник, Јужнословенски преглед, Скопље, 1934.

 

драговић

Предраг Драговић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 12, 2019 in Андрић, Видовић, Слијепчевић, цитати

 

Жарко Видовић ДУХОВНА НАЦИОНАЛНА ЕЛИТА

Препород Српства не може да почне ако не будемо јасно рекли истину. Без истине нема препорода. Без препорода нема стварања елите. Ми немамо данас елиту. Она тек треба да настане. Али, она не може настати изван Цркве и то Цркве која води нацију и заступа целокупну српску историјуњен континуитет непрекинут смрћу генерација. Елиту нације не могу сачињавати људи који задовољавају само један критериј, критериј стручности: велики научници, лекари, правници и томе слично. Елиту нације морају чинити људи изабрани по критеријуму духовности и високог морала, осећања идентитета и припадности нацији као духовној заједници. Ово је наш једини излаз у садашњој историјској ситуацији: у борби за истину очекивати да нам Бог да елиту.
….
Ми себе лажемо већ педесет година. 
Лаж је та која нас је спречила да — када су Хрвати тражили сецесију — кажемо на који су се начин они уопште нашли у Југославији. Та лаж иде данас тако далеко да Туђман, отворено и безобразно — а да, притом, нико из Србије није ни покушао да га демантује — говори о томе да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Југославији, борби која уопште није ни вођена. Никаква антифашистичка борба у Југославији није вођена. Да је вођена био би вођен рат против НДХ. … 
….
Наша основна теза је теза да нам нема спаса док нам се не појави истинољубива елита. А ту елиту може да подигне само Бог. Да кажем неку реч о томе.

Идеја цивилизације је рођена на Балкану. Наравно, нисмо је ми родили; родили су је Грци. То је идеја коју су стари Грци звали идејом хармоније. Ту идеју је артикулисао Платон. Нема цивилизације — говорим данашњим језиком — без државе, без стабилне државе. Стабилну државу граде закони, који морају бити врло јасно дефинисани, који не остављају места ни за какво двоумљење, и којима се јасно каже шта се може а шта се може чинити. Држава је стабилна ако ти закони нису само писани, него ако се врши власт закона. Према томе, власт у држави не врше било какви људи, него државници који врше власт закона, који се понашају као органи власти закона и који су у стању да забораве сваки свој лични интерес и склоност, који су у стању да закон учине апсолутно својим налогодавцем, и покретачем свих својих поступака (што ће и Кант касније формулисати у свом категоричком императиву). Међутим, да би државници били такви, да би били способни да не владају они него да кроз њих влада закон, да буду власт закона, морају да имају веома висок морал. Они не смеју бити егоцентрични. Не смеју бити себични. Али, да би имали висок морал, они морају имати осећање припадности једној духовној заједници, јер морал је могућ искључиво као вршење дужности која произилази из из осећања припадности једној духовној заједници. 

Припадност духовној заједници јесте осећање идентитета, да припадам тако безусловно и категорички, да ту припадност не желим да доведем у питање чак ни пред лицем смрти. И нема тога што ме може одвојити од те заједнице. Морал је спремност грађанина да за своју духовну заједницу, потврђујући тиме осећање идентитета, положи не само свој новац и своје интересе, него и главу. И то се показивало у ратовима када су људи гинули за заједницу. Као што су чинили Срби у балканским ратовима и у Првом светском рату, ратовима за српску заједницу. 

Људи су кроз историју увек били спремни да гину за одбрану своје заједнице: у њој су налазили свој идентитет, и били спремни да гину зато што је духовном човеку духовни идентитет важнији од живота! Морал се, дакле, јавља искључиво из осећања прпадности једној духовној заједници. Припадамо тој заједници не из интереса, већ из дубоког осећања истоветности, па тражимо свој идентитет у тој припадности. 

Овакву, духовну заједницу стварају људи који својим узорним понашањем, својим осећањем припадности тој заједници дају лични пример. Или, како каже Хелдерлин, „песници су они који заснивају оно што је трајно.“ Нешто слично код нас говори Његош. Песници су ти који заснивају духовну историјску заједницу, оно што је трајно. А њу охрабрује и води елита која не тражи привилегију, него је прва у акцији, а задња на казану. Питање је сад: да ли ћемо створити (тачније: од Бога добити!) ту елиту или не? Ако је створимо нација ће бити обновљена. Ако је не створимо, нације неће бити и наше распадање ће се наставити. Али, елиту нације не могу сачињавати људи по критеријумима стручности: велики физичари, лекари, научници и томе слично; са тим су они добродошли у Америку! Елиту нације морају чинити људи изабрани по критеријуму високог морала, осећања идентитета (критеријум припадности нацији као духовној заједници). 

Срби су кроз историју страдали; а данас страдају донкихотски: као бранитељи европске цивилизације од Америке. Срби су последњи браниоци европске цивилизације у Европи која се, међутим, сама све више американизује. Нација је европска категорија. Срби су је бранили, али су исмејани. Највећи подсмех тој српској борби је долазио из Београда. Срби су бранили Европу: Европу националних држава. Европу у којој само нације могу дати стабилност правној држави.

Срби су бранили Европу у време док се Европа американизује и заборавља нацију, у време кад амерички државни секретар Ворен Кристофер каже да не постоје нације, расе и вере, већ само потрошачи. Смисао демократије за њега није у духовности, већ у тржишту; смисао демократије није да она заштити слободу личности па да она онда човек слободно може да се определи да ли припада овој или оној духовној заједници. Смисао демократије је слобода тржишта. 
….

Препород српства не може да почне ако не будемо јасно рекли истину. Без истине нема препорода. Без препорода нема стварања елите; нема без личног достојанства које је увек вређано лажима. Нас вређају са екрана и из новина! Наше лично достојанство понижавају свакодневно. Лажу нас у очи. Кажу да је победа (Дејтон!) оно што је пораз. Нама није толико тешко што смо поражени... Не можемо ми извојевати победу против света кад смо добили свет против себе. Али нам је криво када нас лажу када нам кажу да је то победа. Нека нам кажу: ми смо поражени (јер Дејтон је пораз!) — и то морамо знати!

Немци су били врло пријатно изненађени двема историјским личностима. Те две личности су сасвим неочекивано изненадиле Немце, у њихову корист. Прва личност је био Горбачов. Кажу: „да није било Горбачова ми се не бисмо никада ујединили“. Друга личност која је пријатно изненадила Немце било је Слободан Милошевић: тезом да је Југославија настала борбом и удруживањем „антифашистичких“ снага свих њених народа! Та теза (тито-комунистичка) признаје право и на „раздруживање“, а отпор Срба оптужује као агресију! Горбачов и Милошевић су два пријатна изненађења која су Немци умели да искористе, јер су стрпљиво чекали. А ми, Срби, нисмо чекали пад комунизма. Питали једног човека да каже како је побегао из логора. Он каже: готово је немогуће побећи из логора. Немогуће је, јер се шанса за бекство из логора указује ретко, траје свега два, три минута, пет највише. Не траје дуже. Ако је не користиш од првог минута, не можеш побећи из пушкомета. Побећи ће онај ко ту шансу користи од прве секунде. А то је онај који ни на шта друго ни не мисли него на бекство. Али ни на шта: ни шта ће појести, ни шта ће попити, већ само на бекство. Е да смо ми, Срби, мислили на то бекство из заједничког логора тито-комунизма, ми бисмо другачије дочекали. 

Ми немамо елиту. Она тек треба да настане. Али она не може настати изван Цркве, која не води политику него нацију. Црква заступа целокупну историју, континуитет непрекинут смрћу генерација: континуитет од Христа навоамо, који је стално присутан, као у Причешћу. То Црква чини, и вулгарно је насиље, противно свакој појави националне елите, кад неко захтева од Цркве да води неку ситну политику. (Узмимо, например, те неке тобож „светосавске“ странке… Не може странка да буде светосавска! Може само Црква да буде Светосавска).

То је данас наш једини излаз. У борби за истину очекивати да нам Бог кроз Цркву да елиту, у правом смислу те речи. Јер шта је значила реч „елита“? Грчка реч „клир“ (свештенство) уствари значи — елита. Свештенство се тако назива зато што је, у оно време, свештенство било права елита. Данас оно то није, али оно то треба да буде, да би заслужило назив „клир“ — елита!

Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, (одломак из есеја „Криза српске историје и истински препород Српства“ стр. 153, 156-160), Октоих, Цетиње, 1997.

Преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

Uros_Predic_-_Sveti_Sava_blagosilja_Srpcad,_1921.

Урош Предић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 23, 2018 in Видовић

 

Ознаке: ,