Станислав Винавер
ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА
Драгош из Липолиста
у поцепаном гуњу
са старом пушком берданком
чувао је као и остали
из трећега позива
неку ћуприју иза фронта.
Када затутњи воз
он би се испрсио и салутирао
и ниједан мишић не би затреперио
на старачком лицу.
Он је причао готово цео дан
о прошлим данима
када је био млад
и тукао се у првој линији
ти ратови били су тежи
и лепши.
Знао је Драгош да то не помаже.
Али му је било мило.
А раздирала га је жеља
да некако продре у први позив
‒ као стари сват на свадбу ‒
где су његова два сина
Милутин и Мутимир.
‒ Макар колико за један бој
‒ Макар колико за један јуриш.
Најзад се завршило чување ћуприје
мале несачуване ћуприје.
Од тешког напора при повлачењу
он је заглавио у болници на Виду
ако је и остао жив кроз Албанију
то је само о нади да види синове.
Он је синове видео
под маслинама на Крфу
и сити су се изразговарали
и алалили.
… На војничком гробљу на Виду
без обзира на јединицу и позив
удружени су сви наши борци.
И Драгош из Липолиста, са њима,
‒ стари и искусни трећепозивац ‒
не чува више обичну ћуприју
због које је било незгодних речи
и свакојаких шала ‒
него читаво једно острво.
препознавања 