Вислава Шимборска, ALEGRO MA NON TROPO

Леп си – кажем животу
бујнији не можеш бити
ни жабљији, ни славујскији,
ни мрављији, ни семенскији.

Трудим се да му наликујем,
улагујем, гледам у очи.
Увек му се прва клањам,
с понизним изразом лица.

Препречујем му пут слева,
препречујем му пут здесна,
устајем усхићена,
падам од дивљења.

Какав је то скакавац,
каква је то шумска јагода –
никад не бих поверовала,
да се нисам родила!

Не могу да нађем – кажем животу
с чим бих те могла поредити.
Нико неће направити другу шишарку
ни боље ни горе.

Хвалим дарежљивост, идеје,
полет и прецизност,
и шта још – и шта даље –
чаробњаштво и чаролије.

Али, само не увредити,
не наљутити, не изазвати.
Већ добрих сто хиљада година
улагујем се насмејана.

Хватам живот за ивицу листића:
да ли је пристао? да ли је саслушао?
Да ли на тренутак, макар једна пут,
куда иде – зар је заборавио?

Са пољског превела: Бисерка Рајчић

Изабране песме, Трећи Трг – Чигоја штампа

Београд 2014

 

Вислава Шимборска ОСМЕСИ

Свет с већом надом гледа него што слуша.

Државници морају се смешкати.

Осмех значи да не губе дух.

Иако је игра замршена, а интереси контрадикторни,

Резултат непоуздан – увек је утешно

Када је зубало бело и срдачно.

 

Морају благонаклоно показивати чело

У конференцијским салама и на аеродромској писти.

Кретати се бодро, изгледати весело.

Овај оног дочекује, онај се с оним опрашта.

Насмејано лице је веома потребно, за објективе и гомилу.

 

Стоматологија у служби дипломатије

Гарантује спектакуларан резултат.

У опасној ситуацији не могу недостајати

Кљове добре воље и сложни секутићи.

Још нису таква времена да се на лицима види обична туга.

Збратимљено човечанство, по мишљењу сањара,

Претвориће земљу у предео осмеха.

 

Сумњам, државници оставимо то,

Не би се морали толико смешкати.

Већ само повремено: зато што је пролеће, зато што је лето,

Без нервозног грча и журбе.

Људско биће по природи је тужно.

На то чекам и унапред се радујем.

 

Превели: Бисерка Рајчић и Петар Вујичић

Трећи трг – Чигоја штампа, Београд 2014.

 

Вислава Шимборска ПИСАЊЕ БИОГРАФИЈЕ

Шта треба?

Треба написати молбу,

Молби додати биографију.

 

Без обзира на дужину живота,

Биографија треба да буде кратка.

 

Обавезује сажетост и селекција чињеница.

Заменити пределе адресама

 А колебљива сећања трајним датумима.

 

Од свих љубави довољна је брачна

А од деце само рођена.

 

Важније је ко тебе зна него кога ти знаш.

Путовања само ако су у иностранство.

Припадање нечему, али без зашто.

Одликовања, без за шта.

 

Пиши као да са собом никад ниси разговарао

И издалека околишао.

 

Ђутањем заобиђи псе, мачке и птице,

Незаборавне старудије, пријатеље и снове.

 

Радије цена него вредност

И наслов него садржина.

 

Радије број ципела, него куда иде

Онај којим те сматрају.

 

Уз то фотографија с откривеним ухом.

Рачуна се његов облик, не оно што се чује.

Шта се чује?

Лупа машина које мељу папир.

 

Превод: Бисерка Рајчић

Изабране песме, Трећи трг, Београд, 2014.

 

 

Вислава Шимборска СТАРИ ПРОФЕСОР

Упитала сам га за стара добра времена,
Када смо били веома млади,
Наивни, усхићени, глупи, неспремни.

Мало је остало од тога, с изузетком младости
– одговорио је.

Питала сам га да ли и даље поуздано зна,
Шта је за човечанство добро а шта лоше.

То је најсмртоноснија могућа илузија
– одговорио је.

Питала сам га за будућност,
Да ли је још види јасно.

Прочитао сам превише историјских књига
– одговорио је.

Питала сам га за фотографију,
Ону у раму, на писаћем столу.

Било па прошло. Брат, рођак, снаха,
Жена, ћеркица на жениним коленима,
Мачка на ћеркичиним рукама,
И расцветана трешња, а изнад те трешње
Лети неидентификована птичица
– одговорио је.

Питала сам га да ли је понекад срећан.

Радим
– одговорио је.

Питала сам га за пријатеље, има ли их још.

Неколико мојих бивших асистената,
Који такође имају бивше асистенте,
Госпођа Људмила која води кућу,
Неко веома близак, али у иностранству,
Две госпође из библиотеке, обе насмејане,
А наспрам мене мали Гжесјо и Марко Аурелије
– одговорио је.

Питала сам га за здравље и како се осећа.

Бране ми кафу, вотку, цигарете,
Ношење тешких успомена и предмета.
Морам да се правим да то не чујем
– одговорио је.

Питала сам га за башту и клупу у башти.

Када је пријатно вече, посматрам небо.
Не могу да се начудим
колико је тамо тачки гледишта
– одговорио је.

Превод: Бисерка Рајчић

Изабране песме, Трећи трг, Београд, 2014

Клод Моне

 

Вислава Шимборска УТОПИЈА

Острво на коме се све разјашњава.
Ту се може стати на основу доказа.
Нема других путева осим прилазног пута.
Жбуње се просто повија од одговора.
Ту расте Дрво Исправног домишљања
са вешно расплетеним гранама.

Заслепљујуће усправно Дрво Сазнања
крај врела што се зове Ах Значи То Је Тако.

Што даље у шуму, то се
долина Очигледности више шири.

Бљесне ли сумња, ветар ће је одмах раздувати.

Ехо без позива одузима реч и радо објашњава све тајне света.

Десно је шпиља у којој лежи смисао.

Лево је језеро Дубоког Уверења
истина се диже са дна и лако на површину испливава.

Непоколебљива Сигурност доминира над долином.
Са њеног врха пружа се Суштина ствари.

Поред свих дивота острво је пусто,
на обалама видљиви трагови ногу
и сви без изузетка воде у правцу мора.
Као да се отуд само одлазило
и бесповратно тонуло на пучини,
у несхватљивом животу.

 

Превод: Бисерка Рајчић
Изабране песме, Трећи трг, Београд, 2014

 

Вислава Шимборска ДЕЦА ЕПОХЕ

Ми смо деца епохе,
епоха је политичка.

Сва твоја, наша, ваша
Дневна питања, ноћна питања,
Политичка су питања.

Хтео не хтео,
Твоји гени имају политичку прошлост,
Кожа политичку нијансу,
Очи политички аспект.

Оно о чему говориш има одјек,
Оно о чему ћутиш има смисао,
Овако или онако политички.

Чак и кад идеш по шумама и горама, правиш политичке кораке
По политичком тлу.
Аполитичке песме су такође политичке,
А горе светли месец,
А не месечинаст објект.
Бити или не бити, питање је сада.
Какво питање, одговори, љубави.
Политичко питање.

Не мораш чак ни да будеш људско биће,
Да би стекао политичко значење.
Довољно је да будеш сирова нафта,
Концентрирана храна или секундарна сировина,
Или бар преговарачки сто, о чијем су се облику
Препирали месецима:
За каквим столом преговарати о животу и смрти,
За округлим или четвртастим
У међувремену људи су гинули,
Животиње крепавале,
Куће гореле
И поља зарастала у коров,
Као у давнопрошлим
И мање политичким епохама.

Превод: Петар Вујичић и Бисерка Рајчић
Изабране песме, Трећи трг, Београд, 2014

 

Pawel Kuczynski

 

Вислава Шимборска ЛИСТА

Саставила сам листу питања
на која нећу дочекати одговоре,
јер или је било прерано за њих,
или их нећу разумети.

 

Листа питања је дугачка,
дотиче важна и мање важна питања,
а како нећу да вам будем досадна,
открићу само нека:

 

Шта је стварно било
а шта се причињавало
на тој позорници,
звезданој и подзвезданој,
где је поред улазнице,
била обавезна и излазница;

 

Шта са целокупним живим светом
који нећу успети
да упоредим с другим живим;

 

О чему ће писати
прекосутра новине;

 

Кад престану ратови
шта ће их заменити;

 

На чијем је сада прсту
веренички прстен
који ми је украден и изгубљен;

 

На којем је месту слободна воља,
која успева да истовремено
постоји и не постоји;

 

Шта је с десетинама људи–
да ли смо се стварно познавали;

 

Шта је покушавала да ми каже М.
кад више није знала да говори;

 

Због чега сам рђаве ствари
сматрала добрим
и шта је потребно
да више не грешим?

 

Извесна питања
бележила сам пре него што бих заспала.
након буђења,
више их нисам могла прочитати.

 

Покаткад сам подозревала
да је то заправо шифра.
али, и то је питање
које ће ме, некада, напустити.

 

 

 

Вислава Шимборска БЕЛЕШКА

Живот – једини начин
да се обрасте лишћем,
дође до даха песку,
узлеће крилима;

да се буде пас,
или да се милује по топлој длаци;

да се разликује бол,
од свега што то није;

да се смешта у догађаје,
губи у пејзажима,
тражи најмања грешка.

Изузетна прилика
да се, на тренутак, памти,
о чему се разговарало
крај угашене лампе;

И бар једном
спотакне о камен,
укваси на некој киши,
изгубе кључеви у трави;

и погледом прати
искра на ветру;

и непрестано
нешто важно не зна.

 

Vislava Šimborska (02. 07. 1923 – 01.02. 2012) UZ VINO

Pogledao me je, dodao mi lepotu,
a ja sam je primila kao svoju.
Srećna, progutah zvezdu.

Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.

Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.

A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.

Pričam mu šta hoće: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.

Smejem se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.

Eva od rebra, Venera iz pene,
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivo stvarnije.
Kad me on ne gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s koga je skinuta slika.

Prepev: Biserka Rajčić

Izdavač: Treći trg

Velja Bugarin

 

Vislava Šimborska PARABOLA

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči: „Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, očekujući pomoć. Požurite. Ovde sam!”
– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.
– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.
– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.
Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina.

Prevela: Biserka Rajčić

Izdavač: Treći trg