Корачам отресито
и живот опада с мене као лист за листом.
Какво лишће? – храста, брезе, тополе,
али то боли.
Па шта? било је неколико љубави
и немира и бесаних ноћи.
Много нежности и нељубави,
но све ће то проћи.
И ево опада лишће, лишће опада,
а сваки лист: име.
Свечано их изреци сада,
оживи их тиме.
Ах, не. То су већ само гране,
завоји, чворовити.
Кад су на мислима и на срцу ране,
како срећан бити?
И остало је голо стабло,
над њим – мећаве страст.
Само храбро!
То сам ја – храст!
Превео: Петар Вујичић
препознавања 