„(…) духовно сиромаштво, које се огледа у многим областима наше савремене поезије, није само у интелектуалној небризи и неукости њихових твораца: њихов унутрашњи свет, оскудан је, скучен и неинтересантан. Оно што нам данас највише недостаје, то није рефлексивна поезија. Недостају нам личности.“
Зоран Мишић
***
„Остаће књига увек за оног који чита сам. Човек са израженом личношћу увек ће желети да има за себе књигу, а да не слуша радио.“
Милош Црњански
***
„Имају данас наши писци талента. Али пише се врло лако, тек тако, готово из неке навике да се пише и то не остаје… Све више нестају личности међу писцима.“
Милош Црњански
***
„Једна од дефиниција личности могла би бити и та да је личност онај ко има моћ да доврши доживљај. Док се роб Мегалополиса немоћно предаје квантификацији света коју му је наметнуо Мегалополис, личност има храброст да искуси доживљај до краја, те да квантификацији доживљаја супротстави квалитет доживљаја. Искусити доживљај до краја значи бити отворен за преображај доживљаја у искуство. Искуства личност чине богатијом и стварају њен унутрашњи свет који је простор слободе. Мегалополис нема приступ том унутрашњем свету личности, јер тај свет личност производи сама.“
Слободан Владушић
Из есеја „Коментар Личности“, КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.
„У контексту „космополитизма“ и „пацифизма“ рат је наравно скандал или зло које треба истребити; парадоксално је да се у име идеје „вечног мира“ до сада није истребио рат, него само други људи. Па ипак, иако је континуирана злоупотреба речи-обећања очигледна, ипак се у обећања и даље верује. То је зато што (мало)грађанин, једноставно није спреман да умре, па је услед тога спреман да поверује у све. У тој неспремности он налази понос сличан ономе који су горди ратници налазили у спремности да жртвују живот. Понос који се подгрева на мњењу да нема ничег изнад његовог живота, упућује (мало)грађанина на један специфичан кодекс вредности по коме је страх од смрти већи од страха од пораза. Да ли, међутим, таква радикална заинтересованост за властити живот по сваку цену, доводи (мало)грађанина до вечног живота? Као што наш живот није у целини у нашим рукама, јер не постоји стопроцентна превентива ни од болести, ни од несрећних случајева, тако ни одлука да се живи упркос свему нема моћ да обезбеди живот упркос свему. Ако један од потенцијалних учесника рата одбије да ратује, то не значи да рата неће бити, већ само да ће последице рата постати очигледне без самог рата.
Заиста, данас је реалност читавог низа земаља таква да изгледа као да су изгубиле рат који нису ни водиле: на економском плану, то се оцртава кроз промену власничке структуре не само фирми већ и стратешких ресурса (вода, земља, извори енергије) који сада у целини прелазе у руке туђина; истовремено, закони о раду претварају домаћу радну снагу готово у робље. На идентитетском плану, на делу је социјални инжењеринг, који одваја популацију од властитог националног идентитета и тако јој практично онемогућава организовање побуне. Истовремено, рубни делови популације се преводе у друге идентитете, а део се исељава; резултат је смањивање популације и то у мери која готово одговара ратном стању. На политичком плану: иако номинално постоји изборни демократски процес, не постоји могућност избора политике; они који се таквом стању супротстављају избацују се из политичких процеса јавним жигосањем (засада!) уз употребу жаргона који нема намеру да опише ове политичке противнике већ да их учини недостојним постојања. На медијском плану: као и током рата у коме прво страда истина, и овде постоји само пропаганда чији је једини циљ да популацију задржи у стању покорности. То чини на два начина: обесхрабривањем оних који, схватајући ситуацију, желе да се побуне, или затамњујући реалност тако да се у њој из видика изгубе сви оријентири за могуће деловање.
Када се анализира језичка реалност једне земље чија тиха већина сматра да нема ничега за шта би могла да умре, онда се може видети да је ту упослен читав систем еуфемизама који последице ратног пораза представља као мирнодопске структурне промене које су, тек привидно, наравно, део једног мастер плана који на крају, опет привидно, треба да обезбеди „бољитак за све“ и заслужену награду за покорност. У таквом језичком оружју реч рат звучи сурово и брутално, јер прети да целу ту језичку структуру разбије у парампарчад; то се дешава чак и онда када се реч рат не користи, већ када служи као позадинско осветљење читавог низа прецизно изатканих аргумената који разбијају еуфемистички језички систем, претећи да докажу једно: да је кретање ка циљу (тзв. бољитку) само илузија која прикрива безвремено стање одумирања, односно преживљавања у коме поражени постају све мање људи а све више животиње, јер им се ресурси за преживљавање све више смањују.“
Из есеја „Винаверови дискретни хероји“, КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.
„Мислим: сваки човек, без разлике, носи у себи једну такву планину. Већина, међутим, цео живот проведе у њеном подножју, окренутих леђа, док невидљива сенка планине тихо пада на све што кажу, учине или помисле. То је сенка старости. Под том сенком бројни проведу живот: рађају се као старци, умиру као старци. Ретки се окрену према планини и почну да се пењу, камен по камен, стену по стену, до њеног врха. А када се једном тамо попну, већина њих не издржи а да не погледа доле, ка оним несретним тачкама у подножју планине, које су сада ситне и мале, као да то више нису људи.
Тек се понеко, од оних ретких са врха планине, на крају само усправи да би посматрао, под ведрим небом, у тишини, остале врхове. Осећа колико је тамо високо поглед бистар и колико далеко сеже. А речи се ‒ ако се горе нешто и каже ‒ одмах стврдну као да су од камена. И тако постају део планине.“
Постоје два помало скривена жанра којима се Мегалополис обраћа појединцима да би их претворио у своје робове. То су reality show програми и индустрија самопомоћи. Није случајно што оба термина не одговарају ономе што треба да значе: нити је reality програм приказ неке непатворене, нережиране реалности, нити је куповина књига из популарне психологије и гледање мотивационих видео-клипова некаква самопомоћ. У првом случају имамо посла са једном вештачком, дакле режираном ситуацијом, иза које стоји склоп вредности који се посредује тим програмом. У другом случају, непрекидно нам се обраћају инструктори који нас упућују шта треба да чинимо и мислимо.
Ова терминолошка збрка није случајна. Једна од кључних одлика је систематско уништавање језика, како се ништа не би могло супротставити језику бројева. Зато Мегалополис полаже право на кардиналну иронију коју одузима свом робу: роб, наиме, верује у дословни смисао свега, па и самопомоћи.
Основна црта индустрије самопомоћи је инсистирање на томе да свако може да успе у ономе што жели, уколико верује у себе (тј. у своје снове, како се то популарно каже). Просто је невероватно како једна таква глупост може да буде озбиљно схваћена и прихваћена од толиког броја људи: огромни тиражи безимених књига из популарнепсихологије, пролиферација life coach-ева и бројни мотивациони курсеви упућују на непрекидну циркулацију ове једноставне идеје, која се варира на хиљаде различитих начина. У њој није тешко препознати линк са потрошачким начином живота, код кога се такође став жеље претпоставља сваком другом ставу према свету. То је слепа жеља, која верује у то да што је више слепа има више шансе да се испуни. Наравно, свако може да жели да буде тенисер број 1 на АТП листи, али ће број оних који ће ту жељу остварити бити процентуално сведен на ниво статистичке грешке. Међутим, када оне који су успели то да буду питате како су у томе успели, нико од њих неће дати искрен и једноставан одговор: зато што сам био талентованији од 99% оних који су то исто желели и зато што сам се посветио ономе што јесам; уместо тога трабуњаће о напорном раду и вери у сопствене снове. На тај начин, посредством индустрије самопомоћи, ствара слику о једнакости људских бића, чиме прикрива све већу економску и социјалну неједнакост. Већина људи која користи производе индустрије самопомоћи чини то зато што не може да прихвати једноставну истину да се људи разликују по талентима и могућностима, да човек може да буде само оно што јесте, а не оно што би желео да буде. Ова мисао обескопојава потрошача/ роба, јер верује да је биће које јесте неки завршен ентитет. Потрошач, баш зато што је потрошач, не може да замишља себе у форми самоизградње, већ само у форми жеље која се испуњава.
(…) Индустрија самопомоћи служи управо зато да спознају самога себе замени човековом жељом самога себе. Како жеља у већини случајева нема подлогу у таленту односно како је број могућих жељених егзистенција ограничен или временски орочен, неуспех се се појављује као врло чест исход жеље. Тада, међутим, не долази до напуштања жеље него до промене начина њеног испуњавања: армије обожаватеља селебритија јесу људи који припадају истом дискурсу, само што у њему нису успели; биографије великих бизнисмена или спортиста куповаће они који су маштали о великом новцу или великим стадионима. Тај сурогат испуњења са собом увек носи неурозу, јер је испуњење жеље увек само посредно, а никада непосредно.
Резултат је осећање очаја, бескорисности и беспомоћности који прожимају човека који није испунио своје снове. Индустрија самопомоћи му нуди све, у суштини, исте могућности: прва је да настави да жели, овај пут интензивније него раније, чиме се понавља исти пут од жеље до очаја. Друга је да одустане од жеље замењујући је за „Љубав“. Љубав је овде заправо метафора предаје. Бирајући „Љубав“, човек се ослобађа од жеље да нешто буде; уместо тога, он он почиње да воли цео свет и верује у „Љубав“ према свима и свему. То је слика обезличења: човек пристаје да се растопи у другом, у замену за ослобађање од самог себе. Зато „Љубав“ у доба Мегалополиса никада није енергија која покреће човека до крајњих граница властитог јаства, већ пре ступор који га чини непокретним тиме што га ослобађа и од жеље себе, али и д спознаје самога себе. То се дешава зато што се „Љубав“ у доба Мегалополиса растапа у љубав према свима, што је друго име за двоструку индиферентност: и према другима и према себи самоме.
Регистар жеља индустрије самопомоћи врло је сиромашан: жели е нешто за себе и све радње се могу свести на ту жељу. Не постоји могућност заједничке жеље, жеље удвоје, не постоји могућност жеље за неког другог или жеље која надилази себе самога. То сиромаштво у жељи које показује индустрија самопомоћи није случајно: она мора да буде таква јер Мегалополису не треба појединац упућен на друге појединце у некој другој релацији осим средства за постизање властите жеље. Мегалополису није потребно осмишљавање жеље, ширење жеље са овде и сада у неки будући простор и време. Њему је потребно бескрајно понављање оних неколико основних варијација тежње ка успеху који наводно зависи само од јачине жеље. Индустрија самопомоћи смешта човека у тамницу чији су зидови састављени од жеље. И док је успех тамо негде, нешто је увек ту, поред њега – а то је кривица.
Ако је успех она далека тачка која варљиво сјаји у даљини на крају пута, онда је кривица сенка која прати сваког путника на том путу. Посредством индустрије самопомоћи, Мегалополис дресира своје робове да интериоризују своју кривицу, да је прихвате као своје дело, као своју кривицу, као кривицу за коју су сами криви. Укратко: ако ниси успео, сам си крив. Управо помоћу кривице. Мегалополис пацификује људе и претвара их у своје робове. Онај ко се осећа кривим тај осећа и да заслужује казну. Ропство је казна за кривицу. Тако, на крају пута, кривица долази да укочи оне које није укочила „Љубав“.
Из књиге КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.
“Књижевност је уткана у наш живот, у нашу слику света, у наш концепт вредности, у оно што смо спремни да урадимо, или што нисмо спремни да урадимо. Притом, не мислим на неко појединачно књижевно дело које нам мења живот, или нам говори како треба да живимо. То не. Реч је о томе да је сама институција књижевности – сачињена колико од писања толико и од читања и вештина које то читање развија у човеку – способна да нешто суштински промени у нешем животу. Може да га учини лепшим, интензивнијим, смисленијим, бољим, часнијим. Упркос Мегалополису. Зато књига о књижевности,јесте нужно и књига о животу, како се може уживати у животу, како се у животу човек може борити за тај живот.
Мислим да је та веза између књижевности и живота јако важна. (…)
А онда сам схватио да у ова тзв. пост-идеолошка времена, идеолошко обликовање човека у роба Мегалополиса не почиње у сфери тзв. политике, већ много раније: у обликовању типа тзв. приватног живота, за који се наивно сматра да је мање више у власти индивидуе.
(…)
Тиме ова књига сасвим свесно улази у простор који контролише Мегалополис: простор индустрије “самопомоћи”, лајфкоучинга и свих оних квазипедагошких жанрова којима Мегалополис обликује приватне животе људи неосетно их дресирајући и претварајући у безличне, безначајне био-честице у наоко либералном окружењу, у коме има као нико не намеће концепт среће. А готово сви живе један наметнути концепт среће. И готово свих оних 1% којима је стало само до њихове личне среће, по сваку цену. А та цена је јако, јако висока.”
Из књиге КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.
„Често размишљам о једном човеку који је у Немачкој зарађивао за живот, радећи у старачким домовима. Боловао је од једне незгодне болести, али је и поред тога био радикални левичар, што значи да је често излазио на улицу да би протестовао у корист права животиња, а против нуклеарног наоружања. Мени је био врло симпатичан и због ангажмана, као и због чињенице да није дозволио да га та болест деполитизује. Иако је био на „левици“, тврдио је да поштује Немачку зато што полиција у тој земљи не сме да му упада у кућу без налога.
Сетим се понекад те његове апологије приватности и уређености Немачке, док читам текстове о томе како су нам имејлови под контролном присмотром и како је могуће преко smart телевизора, попут телекрана у Орвеловој 1984, снимати и прислушкивати људе у близини екрана. Хоћу да кажем: заиста нема потребе да полиција улази у наше станове или да нас прислушкује неким смешним бубицама, као у немачком филму, оскаровцу, „Животи других“ (Das Leben der Anderen, 2006). Она је већ ту, у нашим становима, и сви знају да је ту. Људи су ипак, мирни. Кажу да се присмотре не боје. Не зато што су храбри, већ зато што за себе мисле да су толико обични и безначајни да нема сврхе да их неко дира. То није само дијагноза њиховог садашњег стања. То је истовремено и обећање за будућност. Увек ћемо бити безначајни и безлични, а то значи да се никада нећемо бунити.
(…) апологија безличности и безначајности не зависи од места где се живи, ни од новца који се зарађује, већ од осећања властитог јаства.
Људи нису осуђени да буду безлични и безначајни, али они на то пристају, или чак желе да такви буду. То је један од конститутивних елемената нечега што бих назвао стањем Мегалополиса.“
Слободан Владушић, КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.
препознавања 