RSS

Архиве категорија: Газданов

Гајто Газданов ВЕЧЕ СА КЛЕР

Гајто Газданов (1903–1971) је, уз Набокова, најзначајнији прозни писац који се формирао у време прве руске емиграције. Као гимназијалац учествовао је у грађанском рату на страни белих и са пораженом војском напушта Русију. Највећи део живота провео је у Паризу, где је више деценија радио као ноћни таксиста. За време II светског рата учествовао је у Покрету отпора о чему је написао документарну књигу „Стајем у одбрану“. Касније ради као париски дописник и уредникруске редакције америчке радио­станице „Слобода“ из Минхена. Написао је девет романа, а био је изузетно успешан и као приповедач.

Гајто Газданов

Гајто Газданов

„Вече код Клер“ (1930) први је роман Гајта Газданова и, по мишљењу критике, најбоље дело о грађанском рату у емигрантској књижевности.
Ово је психолошки љубавни роман, истовремено и епски и лирски. Има аутобиографску основу у неоствареној младалачкој љубави према Татјани Пашковој у Харкову, која је у роману представљена као Францускиња Клер. Обрнута композиција (роман почиње од краја) састоји се од посебних епизода повезаних случајним асоцијацијама. Иза наизглед једноставне фабуле крије се комплексно дело.

Крозер

Кroyer

***
„Мој стриц Виталиј, скептик и романтик, који је заувек остао драгонски капетан због тога што је изазвао на двобој команданта пука, а када је овај одбио да на двобој изађе, ошамарио га у официрском клубу и због тога робијао пет година у тврђави, одакле је изашао као веома промењен човек и где је стекао задивљујућу и за официра већ сасвим необичну ерудицију у питањима уметности, филозофије и социјалних наука – и након тога наставио да служи у истом пуку, али не напредујући…
– Слушај ме – говорио је између осталог Виталиј. – Ти ћеш у блиској будућности бити у прилици да видиш много гадости. Посматраћеш како убијају људе, како их вешају, како их стрељају. Све то није ново, није важмо и није нарочито интересантно. Али ево шта ти ја саветујем: никада немој постати убеђени човек, не извлачи закључке, не размишљај и труди се да будеш што једноставнији. И памти да је највећа срећа на земљи – мислити да си бар нешто схватио у животу који те окружује. Ти нећеш схватити, само ће ти се чинити да схваташ; а када се сетиш тога после извесног времена, видећеш да си схватао погрешно. А кроз још годину или две уверићеш се да си и други пут погрешио. И тако без престанка. Па ипак је то оно најважније и најинтересантније у животу.
– Добро – рекао сам ја. – Али какав је смисао у тим сталним грешкама?
– Смисао? – зачудио се Виталиј. – Смисла заиста нема, а није ни потребан.
– То је немогуће. Постоји закон сврсисходности.
– Не, драги мој, смисао – то је фикција, и сврсисходност је такође фикција. Гледај: ако узмеш низ неких појава и поченш да их анализираш, видећеш да постоје неке силе које усмеравају њихово кретање; али појам смисла неће фигурирати у тим кретањима. Узми неку историјску чињеницу која се формирала у резултату дугорочне политике и припреме која има сасвим одређени циљ. Видећеш да са тачке гледишта постизања тог циља, и само тог циља, такав чин нема смисла зато што су се истовремено са њим и из, како се чини, истих разлога десили други, сасвим непредвиђени догађаји, и све потпуно променили.

Kroyer

Kroyer

– Реч „смисао“– наставио је Виталиј – не би била фикција само у случају кад бисмо поседовали прецизно знање о томе да ће када поступимо на један начин, уследити неизоставно одређени, а не неки други резултат. Ако то није увек извесно чак ни у примитивним, механичким наукама, при сасвим одређеним задацима, и исто тако одређеним условима, како онда желиш да то буде сигурно у области социјалних односа, психологије, чији закони су нам потпуно непознати. Смисла нема, драги мој Коља.
– А смисао живота? […]
– Имао сам друга који ме је такође питао о смислу живота пре него што је пуцао у себе. То је био мој веома близак друг, веома добар друг – рекао је често понављајући реч друг, и као да је налазио неку привидну утеху у томе што је та реч сада, након много година, звучала исто као и раније, и одјекивала у ваздуху безљудног парка. Он је тада био студент, а ја јункер. […] Ја сам му тада говорио да постоји могућност живљења изван таквих питања: живи, једи бифтеке, љуби љубавнице, пати због женске преваре и буди срећан. И нека те Бог чува од питања због чега све то радиш. Али није ми поверовао, убио се. Сада ме ти питаш о смислу живота. Не могу ништа да ти одговорим. Не знам. […]

Kroyer

Kroyer

Када сам после извесног времена одлазио из Кисловодска с тим да стигавши у Украјину ступим у армију, Виталиј се опрости са мном мирно и хладно и у његовим очима је поново био стални равнодушни израз спреман да у сваком тренутку постане одсмешљив. Мени је пак било жао што га напуштам, зато што сам га искрено волео – а околина га се плашила и није му баш била наклоњена. – Камено срце – говорила је о њему његова жена. – Окрутан човек – говорила је тетка. –За њега не постоји ништа свето – изјашњавала се његова свастика. Ниједна од њих није познавала правог Виталија. Већ касније, размишљајући о његовом тужном крају и несретном животу, ја сам жалио због тога што је тако узалудно пропао човек са огромним способностима, са живим и брзим умом – и нико од ближњих није чак ни зажалио за њим…“

Превод: Душко Паунковић

Paideia, 1999

Rjepin

Rjepin

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 6, 2015 in Газданов

 

Ознаке: , ,