Да би се у безмеђу среле,
Нестати све јединке желе,
Ту плине опирања власт;
Не вреле жеље, дивља хтења,
Захтеви, строга наређења,
Већ: дати себе, то је сласт.
Прожми нас, душо света, ходи!
Тад самом светском духу води
Највиши нашег бића лет.
Добри духови руком склоном
Воде посвећенике оном
Ко ствараше и ствара свет.
А да наново опет створи
Све створено да не окори,
Труди се вечни, живи дах.
Што још не беше, сад ко чиста
Сунца и земље ће да блиста;
Ал’ не сме прекинути мах.
Творачки живо мора ткати,
Свом облику нов облик дати,
Привидно стати на трен тек.
У свему дише вечност: све се
У ништа мора да разнесе,
Ако ли жели трајан век.
Препев: Бранимир Живојиновић
Ознаке: Једно и све, Јохан Волфганг Гете, Бранимир Живојиновић, Српска књижевна задруга
„Године су ти кажеш одузеле
већ много, тебе више не веселе
ни чулне игре нити спомињања
на минула прељупка забављања
да уздуж и попреко свуд крстари,
ни за то срце више не мари;
чак ни одозго части добијене,
признања, хвале, радосно стечене.
Не кључа више због сопственог дела
радост, нитʼ хајеш за прегнућа смела!
Не знам шта још ти нарочито оста.“
Оста идеја, љубав! То је доста!
Препев: Бранимир Живојиновић
СА ВРХОВА СВЕТСКЕ ЛИРИКЕ. Препеви. Српска књижевна задруга, Београд, 2006.
Berthe Morisot
Ознаке: Јохан Волфганаг Гете, Бранимир Живојиновић, Године су ти кажеш одузеле много, Са врхова светске лирике, Српска књижевна задруга
препознавања 