RSS

Архиве категорија: Гистав Ле Бон

Гистав Ле Бон ОПШТА СВОЈСТВА ГОМИЛА

„Разни узроци опредељују појаву ових гомилама својствених карактеристика, а каквих издвојене јединке немају. Први је што јединка у гомили усред самог броја добија осећање несавладиве моћи, које чини да се подаје инстинктима које би, да је сама, насилно обуздала. Она је утолико мање склона да их обузда што гомила у којој је, будући безимена, па дакле неодговорна, чини да сасвим ишчезне осећање одговорности, које увек обуздава појединца.

Други извор – зараза – исто тако утиче да код гомила определи појаву нарочитих својстава, а у исто време и њихово усмерење. Зараза је појава коју је лако констатовати, али не и објаснити. У гомили су сва осећања и сви поступци заразни, и то заразни до тог степена да јединка врло лако жртвује свој интерес интересу општости. То је особина веома супротна човековој природи и особина којој он није много подложан, сем кад је у гомили.

Трећи узрок је поводљивост којој је „зараза“ само дејство или исход. Да би се ова појава разумела треба имати на уму извесна открића физиологије. Ми знамо данас да јединка разним поступањима може бити стављена у такво неко стање да се, изгубивши сву своју свесну личност, покорава свим упливима хипнотизера који је и учинио да своју свесност изгуби, и врши поступке најсупротније свом карактеру и својим навикама. Па тако најпажљивија посматрања изгледа да утврђују да се јединка која је неко време утонула у какву заталасану гомилу очас налази – усред струја које гомила из себе даје, или из сасвим каквих других узрока, нама непознатих – бачена у неко особито стање, које се јако приближава стању омађијаности у коме се налази хипнотисани под влашћу хипнотизера. Код хипнотисаног је рад мозга паралисан и он постаје роб свеколике бесвесне акције своје кичмене мождине, којом хипнотизер управља како се њему свиди.

Такво је, безмало, и стање јединке која је у саставу психолошке гомиле. Она није више свесна својих поступака. Код ње, као и код хипнотисаног, у исто време док су извесне душевне моћи олабављене, друге се могу извести на ступањ крајњег усхићења. Под утицајем каквог уплива она са неодољивом жестином полети у извршење извесних поступака. Жестина је још неодољивија у гомилама но код посебно хипнотисанога пошто се сугестија, будући иста за све јединке, све више појачава постајући узајамна. Појединци у гомили који би имали довољно јаких личних особина да се одупру навођењу бројно су врло слаби да се боре против струје. Највише што би они могли покушати била би каква диверзија неком другачијом сугестијом.

Тако се и дешавало да је једна срећна реч, каква изазвана слика у згодном тренутку, каткад одвратила гомиле од тога да изврше најкрвавије поступке.

Ишчезнуће свесне и превласт бесвесне личности, оријентација осећања и идеја у истом смеру посредством навођења и заразе, тежња да се непосредно у дело спроведу навођене идеје – то су, дакле, главна својства јединке у гомили. Она није више оно што је, она је постала аутомат кога више не води своја воља.

Тако, самим тим што је човек део једне организоване гомиле, он силази за више степеница на лествици цивилизације. Сам за се, то би била можда културна личност; у гомили – он је варварин, што ће рећи играчка инстиката. Он има самониклости, жустрине, зверства, а исто тако заноса и јунаштва првобитних бића. Он је склон да им се још више приближи лакоћом којом се даје дојмити речима, сликама – које би биле сасвим без дејства на сваку од јединки у гомили да је свака за себе – и наводити за поступке супротне његовим најочевиднијим интересима и најпознатијим навикама. Јединка у гомили јесте зрно песка међу другим зрнима песка, које ветар веје куд он хоће.

(…) Гомила је интелектуално увек нижа но засебан човек, али у погледу осећања и поступака које та осећања изазивају она може, према приликама, бити боља или гора. Све зависи од начина на који је гомила навођена. То је оно што су сасвим превидели писци који су гомиле проучавали искључиво са гледишта злочиначког. Гомила је, без сумње, често злочиначка, али је исто тако и јуначка. Већином су гомиле биле те које су се дале водити у погибију ради победе каквог веровања или какве идеје, које се одушевљавају за славу и част, које полете готово без хлеба и без оружја, као у време крсташких ратова, да би од неверника ослободили гроб јединог Бога, или као деведесет треће (1793), у одбрану отаџбине. Хероизам, свакојако бесвестан, без сумње, али се тим хероизмом гради историја.“

 

Превод са француског: Живан Живановић

 

Из књиге ПСИХОЛОГИЈА ГОМИЛЕ, Београд: Алгоритам, 2018.

 

маса

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 марта, 2020 in Гистав Ле Бон

 

Ознаке: , ,