НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ

АУТОР: Драган Матић. Преузето са сајта http://www.ruskidom.rs/sr/nikolaj-vasiljevic-gogolj/, Руски центар за науку и културу у Републици Србији

Николај Васиљевич Гогољ, руски писац, родом из Украјине а пореклом из Пољске, као да је у свом генетском коду носио целокупну словенску традицију на којој је изградио свој особени књижевни стил. Са његовом појавом на литерарној сцени у Русији престаје период имитирања западне књижевности, а започиње правац који ће критичари касније назвати руским реализамом, иако се сам Гогољ никада није у потпуности уклапао ни у један од познатих књижевних шаблона.
Он је на светлост дана извукао одбачене, обичне, несрећне, неважне, мале ликове. Његов стил је утолико особенији што на њега готово да није утицао нико, а он је утицао на читаву серију врхунских писаца, међу којима су најважнији Достојевски, који је најдоследније наставио са промовисањем као главних јунака понижених и увређених“ и Кафка, који је своје приче темељио на апсурдном, гротескном и бизарном.
“Зато што је већ време, најзад, да се дозволи позитивној личности да предахне; зато што смо претворили у теглеће кљусе позитивног човека и што нема писца који није јахао на њему, терајући га и бичем и свачим што му падне под руку; зато што су измучили позитивну личност до те мере да сада на њој нема ни сенке од врлине, него су остале само кост и кожа уместо тела; зато што лицемерно дозивају позитивну личност; зато што не поштују ту позитивну личност. Не, време је најзад да се упрегне и подлац. Дакле, прежемо подлаца!″ (Николај Гогољ – Мртве душе“)
Исте године када и Едгар Алан По, 1. априла 1809. године родио се Николај Гогољ у Сорочинцима, козачком селу у Миргородском срезу Полтавске губерније у Украјини. Баш као да се обијица нису случајно родила у исто време, као да их је судбина наменила да на различитим странама света истовремено обогаћују и мењају успавану, клишеизирану литературу, да унесу свеж дах и отворе нове хоризонте будућим писцима. Оно што је, можда, још занимљивије, обојица су умрли релативно млади и под мистериозним околностима, и код обојице дела се ослањају на гротескно, бизарно, мрачно и магично.
Николајев прадеда, Јан Гогољ-Јаневски, студирао је на универзитету у Кијеву и толико му се допао живот у Украјини да је решио да напусти своју родну земљу, Пољску и пресели се у регион Полтаве. Николајев деда, Афанасиј, као и отац, Василиј, изјашњавали су се као Пољаци, али је Николај избацио из свог презимена додатак – Јаневски, тврдећи да је непотребан, те да се он осећа као прави Украјинац.

Николај Василиј Гогољ, Николајев отац, био је занимљива личност, државни чиновник и писац-аматер. Николај је вероватно од њега наследио дар за писање, али је пресудан утицај на развој његове личности имала мајка, веома религиозна и маштовита жена. Као дете, Николај је био повучен и склон сањарењу, а на његову психу дубоко је утицала смрт млађег брата.
“Шта је наш живот? Долина где су се јади настанили. Шта је свет? Гомила људи који не осећају.” (Николај Гогољ)
1828. године Гогољ је завршио основну школу у којој се никада није одликовао добрим оценама, али је успевао да засмејава своје вршњаке изврсним имитацијима предавача. Није се много дружио, али је ипак засновао доживотно пријатељство са неким од школских другова. Кажу да је врло брзо развио мрачну и тајанствену ћуд, помешану са болном самосвешћу и бескрајном амбициозношћу. Исте ове године преселио у Петербург са жељом да постане глумац и писац, па је у ту сврху написао романтичну поему “Ханс Кихелгартен”, под псеудонимом В. Алов и издао је о свом трошку. Уместо очекиване славе и похвала, његово дело је углавном остало непримећено, а неколицина критичара која се огласила толико су га искритиковала да је Гогољ откупио све доступне копије и спалио их, заклињући се да више никада неће писати песме.
Маја 1831. године упознао се са чувеним руским песником, Александром Пушкиним. Ово познанство прерашће у право пријатељство и дубоко ће утицати и на Гогољев живот и каријеру, јер му је Пушкин дао сижее за два најважнија дела која ће написати: “Мртве душе” и “Ревизора”. Након Пушкинове смрти, као да је и Гогољ умро. Његова инспирација је пресахнула, вероватно јер је по природи био веома несигуран и без Пушкинове подршке више није имао храбрости да се бави тешким животним питањима ни у литератури ни у сопственом животу.
“Не кривите огледало што вам је лице на њему изобличено” (Николај Гогољ).
Исте године када је упознао Пушина, 1831. објавио је збирку приповетки “Вечери на салашу крај Дикањке” и овога пута добио хвалоспеве и критике и читалаца. Биле су то приче о ђаволу, вештицама и другим демонским или фантастичним ликовима из украјинског фолклора, али саопштене у маниру реализма, што им је давало особену и до тада у Русији непознату боју. Празници одређују сижее и ликове ових приповетки, а њихова посебна атмосфера, сама по себи чудна мешавина религиозног усхићења и страха од смрти, изводе живот из уобичајене колотечине и немогуће чине свакодневним. Он је тражио да му се шаљу народна предања, обичаји, скаске, легенде, које је књижевном методом преображавао у приповетке.

Главни јунак ове збирке, као и већег дела Гогољевих радова је ђаво, али кога он третира на особени начин, карактеристичан за словенске народе: ђаво није баук, већ он може бити и побратим, са њим се може погађати (дам ти – даш ми), он је активни и равноправни учесник и покретач радње, иако га Гогољ, баш као и обичан народ, често псује и грди. Сва та натприродна бића, као што су вештице, ђаволи, виле, русалке толико су срођени са сељацима, да понекад изгледа као да су им они стари познаници. Дакле, Гогољев стил се гради управо на темељу народних приповетки, које су готово по правилу фантастичног карактера, али граница на којој престаје предање и настаје Гогољева прича јесте облик који им он даје. Он није прост преписивач, није ни сакупљач народних умотворина. Свестан да постоји рудник који до тада није експлоатисан, Гогољ користи народна предања да би их обојио новом бојом и прилагодио времену у којем је живео. Она су подлога, а не циљ сам себи. Она су пут до закључка, до онога што сам писац жели да каже.
“Ја сам обично био пре меланхоличан, склон медитирању. Касније су се томе придружиле болест и депресија. И управо та болест и депресија беху разлог оног ведрог расположења које се појавило у мојим првим делима: да бих разонодио самог себе ја сам без даљег циља и плана измишљао јунаке, стављао их у смешне ситуације – то је порекло мојих приповести.” (Николај Гогољ)

Друга особеност Гогољевих радова јесте хумор – једна посебна врста ироније, толико посебна и другачија да су јој критичари чак и даривали име њеног аутора – “гогољевска иронија”. Њен корен је у сатири, али је Гогољ појачава својом омиљеном методом – контрастом: у једном делу реченице нешто или неко се и превише хвали, како би се у другом делу саопштила заправо права истина, која ће тако постати још уочљивија и снажнија. Рецимо:
“Онде је само један једини ваљан човек – јавни тужилац, па и он је, ако ћемо истину говорити, свиња.”
Или: “Добар козак. Воли понекад да украде и слаже без икакве нужде, али је козак без мане.”
Или: “Филозоф је припадао оној врсти људи у којих се, кад их добро нахраните, буди снажна љубав према ближњима.”
1834. године Гогољ је узалуд покушавао да се запослио на Кијевском универзитету као предавач историје. Одбијен је као нестручан, упркос ургирању Пушкина и руског министра образовања, Сергеја Уварова.
1835. године руска флота уништила је отоманску у Синопској бици, у Америци се родио Марк Твен, а Гогољ издао збирку под насловом “Арабеске”, која се састојала од есеја, критике уметности, делова романа и три кратке, маестралне приче: “Портрет”, “Невски проспект” и “Забелешке једног лудака”. Оштри реализам романтика који нити може да се прилагоди свету у којем живи нити да из њега побегне избија из сваке поре ових радова. Саме арабеске су настале на Истоку, где Коран забрањује представе животиња и људи. С обзиром на то, наслов књиге је сасвим прикладно изабран: у њој наилазимо углавном на фигуре без лица.
У “Забелешкама једног лудака” херој је крајње фрустрирани чиновник који постаје оспеднут болесном идејом о сопственој величини. Користећи се визијама лудака, Гогољ показује бесмисленост настојања и празнину света, сликовито показујући да, додуше, и обичан човек може да оствари свој сан и постане, рецимо, краљ, али у лудници.
У “Невском проспекту” покушава да наслика контраст између идеала и уобичајних погледа, помоћу два младића који су у потрази за љубављу; један је непоправљиви романтик, а други у девојци види само објект своје телесне пожуде. Иако је овде супроставио већ уобичајени пар (романтични сањар против вулгарног авантуристе) Гогољева особеност се види у крају саме приче: обе љубавне приче завршавају се банално, на Невском проспекту, на тргу светске таштине. Како год окренеш, сва настојања су апсурдна и бесмислена, јер ма који приступ имао крај је исти. Разликује се само његов доживљај.
“Истински ефекат се налази у оштрој супротности, лепота није никада тако упадљива и рељефна као у контрасту.” (Николај Гогољ)
У “Портрету” он покушава да напише своју верзију “Фауста”. У овој причи уметник продаје душу ђаволу за новац, јер Гогољ постаје све забринутији моралним начелима списатељске вештине, што ће постати његова права опсесија пред крај живота, када ће желети да пише само дела којима ће просвећивати људе. Закључак ове приче је суморан, али вероватно тачан – зло је неискорењиво из овог света.
“Никад ништа нисам стварао у машти и нисам имао ту особину. Добро ми је полазило за руком само оно што сам узимао из стварности, из података којима сам располагао… моја машта ме досад није обдарила ниједним изузетним карактером и није створила ни једне ствари коју мој поглед није негде уочио у природи.” (Николај Гогољ)
Након великог успеха и ове збирке, Гогољ коначно успева да оствари своју жељу и постане предавач историје, али на универзитету у Петербургу. Ипак, ова авантура није потрајала ни годину дана; нити је он волео свој посао, нити су га волели ученици.
Исте године када је издао “Арабеске” издао је још једну фантастичну збирку приповетки “Миргород”. “Миргород” се састојао од четири приче и биле су сличне оним причама из “Вечери на салашу крај Дикањке”, али су откриле снажан јаз између Гогољевог романтичарског ескепизма и његовог иначе песимистичног погледа на живот. Најпознатија прича из ове збирке свакако је “Тарас Буљба”, љубавна прича која се збива у време Украјинско-Пољских ратова у XВИ и XВИИ веку, и која је проткана фантастичним описом козачког света. Гогољ се, генерално, у својим делима служи различитим средствима помоћу којих дочарава циљ свог казивања. Он користи хиперболе (кад јунак захрче на ливади трава се повија), контраст, игра се двосмисленошћу речи, а све то боји својом типичном иронијом. Из Гогоља извире сатира сама од себе, чак и када он то не жели. Атмосфера у његовим причама је гротескна, бизарна, апсурдна, често на ивици хорора и фантастике.

“Прича о свађи два Ивана” препуна је горчине према нискости и вулгарности постојања. Он се користи првенствено језичким ефектима, игра се речима, даје необичане описе којима, заправо, за многе неприметно, најтачније представља особине својих ликова: “Глава Ивана Ивановича личи на роткву окренуту надоле; глава Ивана Никифоровича на роткву окренуту горе”, чиме сликовито указује да су оба лика као лице и наличје једне исте ствари.
Чак и идилични мотив из приче “Старовремске спахије” у којем описује живот старог брачног пара на селу, подривен је сатиром, јер се сврха њихових живота своди на преждеравање.
Ова, 1835. година испоставиће се као најуспешнија у његовој каријери, јер је осим две збирке приповедака, објавио и своје драмско ремек-дело “Ревизор”. Дело се бави варалицом кога су побркали са правим ревизором и кога државни чиновници обасипају пажњом и покорношћу како би прикрили корпуцију и непоштење. Цензор је прво одбио драму, али након апела самог цара дао дозволу да се стави на позоришни репертоар. Успех дела је био је моменталан и невероватан.

“Почео сам размишљати о томе како да се ишчупам из гомиле, да станем на такво место одакле бих могао да сагледам целу масу, а не само људе који су поред мене – како да садашњост, одвојивши се од ње, на неки начин за себе претворим у прошлост.” (Николај Гогољ)

1836. године Шпанија је признала независност Мексика, који су шпански конквистадори освојили 1526. године разоривши државу Астека, а Николај Гогољ је објавио гротескну причу “Нос”, која се бави бежањем носа са једног уваженог лица и инсистира на независном постојању. Прича је гротескна и бизарна, али је пренесена на веома детаљан и реалистичан начин. Можда се у њој најбоље примећује Гогољев особени метод по којем у једној реченици, у једном опису спаја узвишено и банално, желећи да укаже како на бесмисленост људског постојања тако и свих настојања генерално, али све то путем хумора, помоћу горке ироније.
Ипак, успех “Ревизора” толико је продрмао бирократију у Русији да су путем новина вршили на њега свакодневни, страшан притисак, па се Гогољ преселио у Рим, где је и остао, уз мање прекиде, све до 1842. године.
Пријала му је атмосфера у Италији, укусна и донекле патријахална, религиозна. Овде се упознао и дружио са руском емиграцијом, песницима, сликарима и кругом људи око принцезе Волконски, која се налазила у егзилу.
1842. године на планини Сент Хелен у америчкој држави Вашингтон избила је прва вулканска ерупција у Сједињеним америчким државама чији је датум избијања евидентиран, а 21. маја исте године Гогољ је објавио свој најважнији роман, “Мртве душе”, којим је узвратио ударац учмалој и корумпираној руској бирократији. Некада је писана реч, очигледно, имала много већу моћ него данас. А ко зна, можда је има и данас, само је ми не примећујемо, јер више нема независних, истинских мислилаца, већ једино системских. Данас велика већина ради у корист система, чак и када наводно пише против њега. То вам је као када оснујете хеви-метал бенд и у песмама пљујете поп културу, а заправо вам је циљ исти – да постанете славни и богати; само сте се решили за мало другачији пут – да критикујете оно чему тежите. Зато су данас све промене само козметичке.
“Али није таква судбина и другачија је срећа писца који се усудио да изнесе на видело све оно што је сваки час пред очима, а што немарне очи не виде, сву страшну, потресну каљугу од ситница што спутавају наш живот… Он неће пожњети славу да му свет пљеска, он неће видети сузе захвалности, ни једнодушног усхићења људи које је узбудио; њему неће потрчати у сусрет шеснаестогодишња девојчица, занесене главе и с херојским полетом… он, најзад, неће утећи од савремене критике, од претворне, пакосне критике, која ће назвати ништавним и срамним његова дела која је он с великом љубављу стварао; одредиће му презрења достојан кут међу писцима што вређају човечанство; пришиће му особине јунака које је описао; одузеће му и душу и срце и божанствени пламен талента…” (Николај Гогољ – “Мртве душе”)

Читаоци су уживали у овом духовитиом роману, не слутећи да га сам аутор сматра само првим делом трилогије, коју је замислио налик на Дантеову “Божанствену комедију”. По тој замисли, трилогија се састојала иза три различита дела, сфере којима путује људска душа: пакао, чистилиште и рај. У овом првом делу (остала два су остала само у фази замисли) он рефлектује феудалну Русију, са кметством, бирократским неправдама, баналностима, глупостима и исквареношћу. Херој романа је Чичиков, дотерани преварант који жели на брзину да се обогати. Он долази на идеју да од различитих земљопоседника купи душе недавно преминулих кметова, чија смрт још увек није регристрована код званичника. Чичиков намерава да искористи ове “душе” као јемце за зајам од државе, да би се након тога преселио у неку удаљену губернију као поштовани земљопоседник. Сами земљопоседници су задовољни његовом понудом, јер им нуди могућност да се отарасе обавезе плаћања пореза на људе који им више не привређују. Гогољ изванредно приказује тужно стање руске државе у којој се људи купују и продају као стока, а преваранти славе као вешти људи.
“Досад су све госпође некако мало говориле о Чичикову; истина, признале су да има лепо држање човека из отменог света; али откад су се пронели гласови о његовом милионерству, пронашле су се и друге лепе особине.” (Николај Гогољ – “Мртве душе”)

Исте године објавио је и своја сабрана дела, са додатком драме: “Женидба” и приповетке “Шињел”.
Приповетка “Шињел” је такво ремек-дело да је Фјодор Достојевски изјавио да је целокупни руски реализам произашао “испод Гогољевог шињела”. На први поглед тема ове приче је прозаична. Обичан нижи чиновник, без икаквих одлика којима би се истицао, чије врхунско задовољство је преписивање извесних аката, (“Мало је рећи да је служио ревносно – не, он је служио с љубављу. Ту, у том преписивању, њему се је привиђао неки његов свет, шаролик и угодан. На лицу му је зрачио ужитак. Нека слова волео је више од других, и кад би она дошла на ред топио би се од радости: и смешкао се и намигивао и мицао уснама тако да се чинило да му на лицу можеш прочитати свако слово које исписује.”), сања о куповини новог шињела. Када напокон оствари свој сан и купи шињел, украду му га док се враћао кући неком мрачном улицом. Од силне туге чиновник умире. Наизглед једноставан сиже, једноставна жеља, у себи крије мноштво значења и тумачења.

Чиновнику, Акакију Акакијевичу Башмачкину, шнајдер открива да је немогуће даље крпљење његовог старог шињела и да мора купити нови. Он је у почетку ужансут том идејом, јер: “Како га купити? – мислио је Акакије Акакијевич, мислио, и закључио да ће морати смањити своје уобичајне трошкове, барем на годину дана: одрећи се чаја увечер, не палити свећу, а кад баш буде морао нешто радити, отићи ће газдарици у собу и радити уз њену свећу; кад буде ходао улицама, мора ће газити што лакше и опрезније по калдрми и каменим плочама, тако рећи на прстима да не би прерано износио потплате; мора ће што ређе давати праљи рубље на прање, а да се не би похабало, мора ће сваки пут, кад се врати кући свући и обући само полу памучни хаљетак, врло стар који чак и само време штеди.” Процес одевања кроз који пролази Акакије – шивање и навлачење шињела, у ствари је постепено разголићавање његовог духа и увлачење у нову одору. Кад је коначно обукао нови шињел нашао се у најсвечанијем расположењу, њему се чини као да се поново родио. На послу, где су га увек посматрали са омаловажавањем, сада су му указивали поштовање и чак је један чиновник решио да направи забаву у част његовог новог шињела. Али, по повратку са забаве, Акакија нападе лопов и краде му ту нову, непроцењиву одору. Узалуд се Акакије жалио полицији, тражио помоћ од високе личности… Све је било узалуд и он умирући од туге, пада у транс у којем има разна привиђења. Али, оно што ову причу издваја из жанра реализма и облачи је у ново рухо, чинећи је новом и другачијом, јесте њен крај. По Петрограду се проширио глас да се код Калинског моста јавља мртвац у лику чиновника и краде шињеле. Тај дух је живео све док једне вечери није скинуо шињел са високе личности и тако задовољио правду.
“Али, паметан је онај који се не гади ни од каквог карактера, већ, управо у њега упрвши испитивачки поглед, проматра га и тражи само првобитне узроке што је такав. Све се у човеку брзо мења; још се није честито ни осврнуо, а већ је унутра нарастао страшан црв који самовласно приграби све животне сокове” (Николај Гогољ).
Током 1840-тих Гогољ је постајао све убеђенији да треба да прочисти своју душу и све више је падао под утицај цркве. Пролећа 1848. године ишао је на ходочашће у Јерусалим, али узалуд. Нигде није проналазио духовну егзалтацију, смисао и нажалост, у овом периоду пао је под утицај свештеника Матвеја Константиновског. Изгледа да је овај свештеник у Гогољу ојачао страх од пакла, који је овај носио у себи од малих ногу, инсистирањем на грешности у његовим делима. Желећи да се искупи, Гогољ почиње да пише проповедничке радове и објављује “Одабране пасусе из коресподенције са пријатељима”, у којима саветује своје пријатеље како да иду стазом праведника. Његова трансформација је била толика да га је и један од његових највећих поштовалаца, угледни књижевни критичар Бјелински, оштро критиковао и назвао проповедником бича и заштитником мрачњаштва и репресије.
“Непознатом тугом већ је планула земља, а живот је постао још окрутнији. Све се изопачава и снижава, пред свима расте само дивовски лик досаде, достижући сваким даном непрегледну висину. Све је глуво, свуда је гробље, Боже, празно и страшно постаје на Твом свету” (Николај Гогољ).
Чини се да је свештеник Константиновски над Гогољем практиковао неку врсту духовног садизма. По његовом наређењу, Гогољ је спалио комплетан рукопис другог дела “Мртвих душа” 24. фебруара 1852. године. Неколико дана касније Николај Гогољ умире, изгладнео од претерано строгог поста и мучен осећањем грешности.
“Полетите, коњи, и носите ме са овога света. Даље, даље, да не видим ништа, ништа. Ено се небо ковитла преда мном… Да ли се то моја кућа плави у даљини? Да ли то моја мајка седи крај прозора? Мајчице, спаси свог јадног сина! Пусти сузу на његову болесну главу! Погледај како га муче! Привиј на своје груди јадног сиротана! За њега нема места на свету! Прогањају га! Мајчице! Сажали се на своје болесно дете” (Николај Гогољ).