RSS

Архиве категорија: Десанка Максимовић

Десанка Максимовић СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.

 
1 коментар

Објављено од стране на децембар 9, 2015 in Десанка Максимовић

 

Ознаке: , , ,

Десанка Максимовић ОБЈАВИТЕ ЈЕДНОМ НА ВЕЛИКА ЗВОНА

Закрчене су земље и васиона
од жалосних о људском бићу вести.
Објавите једном на велика звона
измирења, покајања, благовести.

Не јављајте само за земљотресе,
покрадене мисли, покрадене своте.
Јавите и када се радости где десе,
када се отвори у коме вулкан доброте.

Не вадите само блато из гата,
има, ваљда, негде и песка понеко зрнце,
понека љуспа злата.
Јавите нам каткад да су помиловали
другомишљенике, упорнике и Црнце.

Разгласите и по неколико пута
и добра као што се зла разгласе,
и моћи ће, можда, мржња да се спута
и љубави бар трун да се спасе.

Јавите нам да се нашао, негде, неко,
ко је прославио суседову славу,
уоквирио и његова барда.
Јавите да је добрих звезда пала
на нашу планету цела милијарда.

Константин Васиљев, 1970

Константин Васиљев, 1970

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 31, 2015 in Десанка Максимовић

 

Ознаке: ,

Десанка Максимовић (16. 05. 1898 – 11.02. 1993) СЛОВО О ЉУБАВИ

Ако се волите љубављу која буја у самоћи,
од раздаљине,
која је више од сна него од свести
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никада се нећеш спасити.

Оних с којима се играмо око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа.

Ако верујеш, седећи уз њу,
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глухо,
мисао на њу будиће те и кад се растанете.

Заувек се памте они с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо.

Они који се као река не могу слити,
међу којима нема спојног суда крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се и умирући.

Они због којих срца осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану и кад заволимо друге –
и осетимо се несрећни и криви.

Надежда Петровић

Надежда Петровић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 17, 2015 in Десанка Максимовић

 

Ознаке: , ,