Десанка Максимовић ПОМИЛУЈ БОЖЕ

Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,
ишчезли као осмех тих
међу звездане светове.
Помисли, Боже, на њих
у час кад просипаш цветове
поврх кутова свих.

Заклони, Боже благи, својим гласом
наш смех, и наш глас,
ако радосни будемо у дан
кад, жедни живота и младости,
они одоше од нас;
засени светлошћу вечном њихов вид,
о, Боже благи, јер мене је стид
часа земаљске радости.

Заклони, Боже, срцем својим
наше срце у час кад се пролеће рађа,
када цветања, када сунца моћ
буду у нама тугу убили;
кад прође најпре час, па дан, па ноћ,
а ми се не сетимо њих
ни часа кад смо их изгубили.

Заклони, Боже, земаљске столове и чаше
од њих, који више не седају
за пролећне гозбе наше;
од њих, чије душе сад круже
изнад врлине и злости;
на чијем срцу младом цвате руже
у час кад су у шуми ласта
и љубав у срцу нашем
први гости.

 

 

Десанка Максимовић ЗАБОРАВЉЕНИ ЛИСТ БИБЛИЈЕ

Које смо за живота сахрањивали

у срцу нам после смрти оживе.

Који су седели у закутку наших мисли и одаја

помере се у средиште.

Који су боравили у полутами

буду у самој жижи сјаја.

О које смо се оглушивали

умешају нам се у разговоре.

Превиђени и пренебрегнути

у првим се редовима створе.

Они пред којима смо остали криви

претворе нам живот у кајања.

Кога смо лако заборављали

буде када умре најчешће сањан.

 

Edward Robert Hughes (1851-1914)

 

Десанка Максимовић ЗАПИС О ДОБРУ И О ЗЛУ

Видела сам људе

који су у кошницу својих мисли

пуштали сваког,

чије су вратнице поверења

стајале широм отворене;

и видела људе

који су се прикрадали на прстима

да би уходили њихов шапат.

 

Видела сам људе

под чијим су се грањем

намерници и бегунци одмарали,

људе који су увек пружали руку,

људе који су увек пружали руку

човеку када би се спотакао

између среће и пропасти;

и видела их

који показују пут гониоцу

у потери за човеком судбином рањеним.

 

Видела сам људе

у чију су се заставу клели,

чију су заклетву напамет учили,

људе који су се морали склањати

од светлуцања ласкаваца;

и кад други њихове заставе понесу,

видела људе

како ласкају новим барјактарима.

 

Safet Zec

 

Десанка Максимовић ПЕСМА ЗА МЕНЕ, ПЕСМА ЗА ТЕБЕ

Потребно ми је много сунца,

и то и ноћу, једно да ме сусреће,

једно да за мном светлост баца,

у понору једно дубоком,

једно да носим у руци

кад од јада не видим прст пред собом.

 

Потребно ми је много нежности,

и то сваког дана, и много од милоште речи:

потребно ми је примирје

између срца и сећања

између неба

и бола који пред њим клечи.

 

Потребна су ми добродошлицом озарена

лица многа,

и то сваког трена,

потребан ми пријатељ и то што већи,

потребни су ми мостови висећи

преко мржње,

преко неспоразума непремостивога.

 

 

Десанка Максимовић СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.

 

Десанка Максимовић ОБЈАВИТЕ ЈЕДНОМ НА ВЕЛИКА ЗВОНА

Закрчене су земље и васиона
од жалосних о људском бићу вести.
Објавите једном на велика звона
измирења, покајања, благовести.

Не јављајте само за земљотресе,
покрадене мисли, покрадене своте.
Јавите и када се радости где десе,
када се отвори у коме вулкан доброте.

Не вадите само блато из гата,
има, ваљда, негде и песка понеко зрнце,
понека љуспа злата.
Јавите нам каткад да су помиловали
другомишљенике, упорнике и Црнце.

Разгласите и по неколико пута
и добра као што се зла разгласе,
и моћи ће, можда, мржња да се спута
и љубави бар трун да се спасе.

Јавите нам да се нашао, негде, неко,
ко је прославио суседову славу,
уоквирио и његова барда.
Јавите да је добрих звезда пала
на нашу планету цела милијарда.

Константин Васиљев, 1970

 

Десанка Максимовић (16. 05. 1898 – 11.02. 1993) СЛОВО О ЉУБАВИ

Ако се волите љубављу која буја у самоћи,
од раздаљине,
која је више од сна него од свести
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никада се нећеш спасити.

Оних с којима се играмо око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа.

Ако верујеш, седећи уз њу,
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глухо,
мисао на њу будиће те и кад се растанете.

Заувек се памте они с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо.

Они који се као река не могу слити,
међу којима нема спојног суда крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се и умирући.

Они због којих срца осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану и кад заволимо друге –
и осетимо се несрећни и криви.

Надежда Петровић