RSS

Архиве категорија: Десница

Владан Десница СМРТ ЈЕ ТАЧНО НАШЕГ СТАСА И УЗРАСТА: ШТО ЈЕ ВЕЋИ ЧОВЈЕК, ВЕЋА ЈЕ И СМРТ У ЊЕМУ

[…]

Смрт је оно што стварима даје посвету. Она им придаје знамен реалности, озбиљност одистинског. Она свакој ствари даје њено достојанство пред лицем живота. Има ништавних безначајних живота. Безначајних смрти нема. Свака је смрт свеопћи догађај, свачији догађај. Један мали катаклизам. Једна црна рупа без дна у тијелу козмоса. Смрт искупљује сваки живот. Живјети се може и неозбиљно, и неодговорно. Читав наш живот може да буде једна фикција, једна страсна игра у загрљају бунила, једна усијана илузија просањана на рубу стварности. Једино смрт је реална. Она је једино што нам се у животу стварно догађа.

Па опет ‒ непојмљива. Непојмљива и невјероватна. Сваки се живот одиграва у некаквом, мада и илузорном, мада и произвољном, систему координата; на некој, мада и чудној шаховској плочи. Смрт је једини потез ван те плоче ‒ сулуди скок шаховског коњића преко њеног руба, у празно, у провалију без координата и без димензија.

Али мисао смрти није дана свима. Она припада изабранима.

Гледао сам старе сељаке на самртном одру. С њима је умирала њихова њива, њихов виноград, њихова крава Бијелка. За њима је остао необран њихов кукуруз, незавршена њихова парница о међама, непокривена њихова појата ‒ прозрачни бијели скелет изукрштаних греда, кавез пун заробљеног плавог неба који још чека покров топлог црвеног цријепа. С њима је умирао њихов поглед што сеже до крајњег оградног зида на хоризонту; а застор хоризонта спушта се непосредно за том оградом: дрвена љеса у дну ограде води равно у авлију сунца које залази.

 

десница 1

 

За шкољку заједно с њом умире небосклон њезине седефне коре. […] Јер за смрт треба фантазије. Стваралачке фантазије. И смрт је наш стварлачки акт. Наш највиши стваралачки акт, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти. Одатле бива да је понека смрт већа драма за другога него за самог оног који умире.

Средином живота, у напону моћи, кад човјек вјерује да је у пуном посједу себе, а кад стварно посједује све друго него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке. Какве ли наивности! Смрт је тачно нашег стаса и узраста: што је већи човјек, већа је и смрт у њему.

[…] Смрт припада само ствараоцу. Њен дах је оно што подаје једру пуноћу живота, као што мраз подаје жар образима вабећи из дремљивих дубина бића на површину кључ топле крви. Њен образ је оно што људским дјелима даје препланулу боју зрелости. Сви наши напори, сва наша дјела само су видови борбе против смрти, само луди покушаји обмане, очајна настојања да се она завара, занијече, превлада, заборави. Језа ништавила покретач је свега у нашем бивствовању, клица и немир сваког кретања и сваког тражења. Јер свако је човјечје тражење тражење једног излаза из безизлазности, сваки је његов напор напор да провали из обруча детерминисаности а хисторија човјека није друго до хисторија лудих покушаја да се тај обруч пробије. Одатле, сваки је људски напор напор против реалности реалнога.

 

рубенс 2

Петер Паул Рубенс

 

И није то клонулост, клонулост касног замореног доба. Није то капитулација пред усудом. Баш напротив, то је револт, то је борба, то је акција. То је подвиг. Највиша акција и врховни подвиг: борба за немогуће. То је прометејство. У томе и јест смисао прометејства. По немогућности свог циља Прометеј и бива Прометеј. Немогућност посвећује његову борбу, неуспјех крунише његово дјело, једнако онако као што за добричине „конац дјело краси“.

Не, није то измишљај малаксалих, изрођених. То стоји записано на самим прапочецима хисторије духа. Праочај бивствовања рођен је заједно с првим трачком човјекове свјести о себи. И све што је постигнуто, постигнуто је захваљујући њему. Постизање могућнога је само нуспроизвод ‒ и за Прометеја неважни нуспроизвод ‒ тежње за немогућим. У настојању да се успне на недостижни врх стабла живота, Прометеј успут труни јабуке. А добричине седе на ледини и те јабуке дочекују из безнадне борбе против детерминисаности никле су све илузије човекове, сви вирови и вртлози његове мисли заточене међу уским стијенкама и стварности. Све „слијепе наде што му напућују срце“.

Синоћ, кад је у недалекој капелици замрло и мрмољење сестрица којом успављују протекли дан и кад је све у болници утихнуло, пречитавао сам Есхиловог Окованог Прометеја. И учинило ми се да сам у њему нашао највишу пјесничку (а и људску), ријеч која је икад рјечена.

… Да ниси можда још и даље дрзнуо?

Смртнику ускратих да сагледа свој крај.

А какав ли му лијек за то нађе ти?

Његову груд напућих слијепим надама.

О, благодат си сину дао овијеку!…

 

 

Oдломак из књиге Прољећа Ивана Галеба

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 3, 2018 in Десница

 

Ознаке: , ,

Владан Десница БУДИ ОНО ШТО ЈЕСИ

Тајна јаких је у томе да, кад то устреба, умију бити слаби, тајна слободних у томе да у датом часу умију обесити о клин своју слободу. А тајна слабих је у томе што умију само роптати, пуни своје „слободе”, с којом не знају што би започели, сем да се њоме хладе, као лепезом.[…] И за посљедњега је не мања трагедија ако залута међу оне прве него за оног првог ако залута међу ове посљедње. Ствар је напросто у томе да треба бити оно што јеси. Али то није ни издалека онако лако као што на први мах може да изгледа, а куража да будемо оно што јесмо – па ма што били – није ни најмања ни најјевтинија од свих куража. Та максима – буди оно што јеси – елиптична и наоко бесмислена, као што су готово све максиме у којима се кондензује једно целоживотно искуство, била је једна од оних неколико којих сам се у животу досљедно држао. И чини ми се да никад није изневјерила. Наравно, то не треба схватити  тако да је извела ствар на добар пут, већ само да никад није демантовала своју истинитост.

Постоји та мала жежена ситница коју сам испекао кроз кушање живота: има у слабости нека њена специфична, баш њој својствена снага, коју јаки не познају.И каткад је, усуђујем се рећи, та снага слабих јача и херојскија од снаге јаких. А што она практично ничему не води и више­ мање ничем другом не служи доли својој самоспознаји – то је друга ствар. Али ето, једнако као и она врста слободе, и ова врста снаге једина је коју прихваћам.

Него, с временом бих се сасвим вјероватно био поколебао, па бих и ту своју снагу и слободу био подвргао сумњи, као и све друго. Али су ме у увјерењу подржали баш они слободни и јаки: у њиховом надмоћно презривом подсмијеху учинило ми се да сам запазио трачак позлијеђености: одакле одрпанцу такав луксуз! Жедно сам изгледао даље знакове:пази! Ако се тај израз надмоћности ружно укочи, ако се осмијех у углу усана уследи у црну бору горчине – тад ће то значити… Први, можда једини пут у животу, имао сам сасвим сигурну ту испразну и нечедну импресију: Нема шта! То је завист!

 

Прољећа Ивана Галеба, Савремена администрација, Београд, 1964.

desnica-2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 29, 2016 in Десница

 

Ознаке: , , ,

Владан Десница О РАДОСТИ ИШЧЕКИВАЊА

Примјетио сам, радује ме сваки долазак танке болничарке. Несвјесно га очекујем. Веселим се оброцима и сату кад ми дају лијекове зато што их она доноси. Тачније, не веселим се (претјерао сам), али их чекам. А то је можда, још више. Без онога што нас весели, некако се може. То је воће на нашој трпези: пријатно је, но не мора баш да буде. Али с оним што се ишчекује, већ је мало друкчије. Оно што се ишчекује тежи да постане потреба, насушна потреба. Па кад то ишчекивано изостане, његово одсуство, она празнина, зна каткад заузети у нама велико, велико мјесто. Тачно онолико колико је запремало ишчекивано.

ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА, Савремена администрација, Београд, 1964

desnica-1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 27, 2016 in Десница

 

Ознаке: , ,