RSS

Архиве категорија: Дис

Владислав Петковић Дис ЊЕНО ИМЕ

Кад склопим очи — и то једном биће —
Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.

Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.

Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.

Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.

 

Monica

Monica Fernandez

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис ХИМНА

Oдмани руком и загази бару
Што мили, тече, као живот мека,
Сарани разум, и удиши пару
С поднебља глиба што те свуда чека.

И пусти трулеж нека слепо гази
Љубав и душу, и натапа струну;
Задах нек на те своју сенку плази
Високу, крупну, као злоба пуну.

Одмани руком и затвори око,
Црвљиво доба нека нагло тиска
Спомене, славу, у блато дубоко,
Где порок цвета и развратност ниска.

За лице твоје огледала није.
Живи међ људма у музици блуда.
Живи! И нек ти влага срце пије.
Живи у земљи срамоте и луда.

 

Edward Robert Hughes (1851-1914)

Edward Robert Hughes (1851-1914)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис, Uncategorized

 

Владислав Петковић Дис ВИОЛИНА

У тренуцима када тако клоне
И бол и нада, и младост и цвеће,
Кад страх и очај и судбина звоне
Самрт, која се неумитно креће

На моју љубав, на све жеље моје,
На моје небо, моју башту крина —
У тим часима нађу се нас двоје,
И тад плачемо ја и виолина.

У тренуцима када ветар мука
Оде нечујно преко моје главе,
И појаве се сан, дубине звука
И мелодијâ — тад пријатне јаве

Опколе мене, и тад моје око
Не види више предео од сплина:
Ја се осећам подигнут високо,
И тад певамо ја и виолина.

Мрачан и ведар ја идем животом
До старих, црних и светлих обала,
Где дише пустош и мир са лепотом,
Где пропаст живи и где нема зала.

Где нема зала. Са заносом неким
Ја често идем из тужних долина
Негде, далеко, са звуцима меким,
И ту смо срећни ја и виолина.

 

Thomas Van Stein

Thomas Van Stein

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис НА ОНОМЕ БРЕГУ (о Јанку Веселићу)

На ономе брегу што је над животом,
Тражио сам место где станује срећа,
И ишао дуго окружен лепотом
Из предела снова у пределе цвећа.

И ја сам се пео, уздизао горе,
Мислио сам да си на највећем вису,
И да плетеш венце, доносиш бокоре,
Да си сва у цвећу и самом мирису.

Али та је слика превучена прахом,
И стоји кô спомен минулих обмана:
Ја јој каткад приђем са тугом и страхом.
Као драган драгој после многих дана.

 

24b - kos

Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис ПЕСМА

 1.

У нехату и немару дани иду и пролазе,
И лагано све се губи, изумире и пропада,
И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;
По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.

Покидани, растурени сви листови из живота:
Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;
Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота.
Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.

Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже,
Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,
И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,
И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Подигô сам своју руку с обарача вечна мрака,
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,
Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

2.

У тренутку када човек сам са собом разговара,
И занесен смело иде у пределе својих снова,
И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара,
И моја се миô буди, ал’ кô мисô песникова.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,
И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена,
Кроз сва места из живота заборавом претрпана;
Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

И погледом већ уморним преживела гледам доба
И све што је некад било, и све што је око мене;
И чудна се слика ствара: неко море од пепела,
Над њим ваздух, паран криком, као да је смех
сирене.

То је песма коју рађа миô моја и сећање,
То је песма мојих дана и часова и прошлости,
То је песма стара, тешка, једнолика кô кукање,
То је песма са згаришта идеала и младости.

 

Isaac Levitan

Isaac Levitan


 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис

 

Владислав Петковић Дис СТАРА ПЕСМА

За мном стоје многи дани и године,
Многе ноћи и часови очајања,
И тренуци бола, туге, греха, срама
И љубави, мржње, наде и кајања.

Све то стоји на гомили тренутака
У нереду, по прошлости разбацано,
Док њу време вуче некуд, некуд носи
И односи без отпора и лагано.

Немам снаге да се борим са временом,
Да одбраним, да сачувам, не дам своје,
Него гледам чега имам, шта је било:
И све више, ништа више није моје.

Као мирис, као зраци, као тама,
Као ветар, као облак, као пена,
Одвојени дани, ноћи, лебде, круже
И прилазе у облику успомена.

Ал’ кад мис’о и сећање буду стали,
Онда куд ће и коме ће они поћи?
Онда куд ће да ишчезну и да оду
Успомене, моји дани, бивше ноћи?

Па куд идем, да ли идем, је л’ опсена?
Ко ме oни, кога носим, пре и сада?
За мном стоји чега немам, а преда мном:
Мртва прошлост са животом покривена.
Док будућност полагано покров скида,
Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

 

живот

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис ПИЈАНСТВО

Не марим да пијем, ал’ сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал’ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак’о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: „Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

 

Evening_on_Karl_Johan_Street

Едвард Мунк

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис ЊЕНО ИМЕ

Кад склопим очи — и то једном биће —
Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.

 

Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.

 

Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.

 

Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.

 

дис.jpg

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 децембра, 2019 in Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис НИРВАНА

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

nirvana 2

Filippo Rizzi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 јануара, 2016 in Дис

 

Ознаке: , , ,

Владислав Петковић Дис НА КАЛЕМЕГДАНУ

Дан јулски и врео уморан одлази.
Уз шуштање лишћа раздрагано, гласно,
Јављају лахори да вече долази.
С њим и сутон иде, и шаптање страсно
Срећног нешто света.
Ти парком прошета.

 

Твој костим је био лак к’о месечина,
На твом нежном лицу осмех ведар, смео,
У бујној ти коси спава помрчина,
А на глави шешир помодан и бео:
Крај мене, кроз грају
Прошла си у сјају.

 

Погледом те гледах за тебе умрлим.
Ти си дивна била. Не осетих тада
Жељу да те волим, потребу да грлим
Дан мојих очију. Нит осетих јада,
Ил’ песме јесени,
Ил’ бола у мени.

 

Дан јулски и врео уморан одлази.
И док шушти лишће све више и више
Таме, мрака, мира по парку долази.
То ноћ у спокојству тишином мирише.
А бол шири крила…
Ти си дивна била.

 

Rousseau Henri

Rousseau Henri

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 новембра, 2015 in Дис

 

Ознаке: , , ,