RSS

Архиве категорија: Дис

Владислав Петковић Дис ЊЕНО ИМЕ

Кад склопим очи — и то једном биће —
Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.

Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.

Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.

Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.

 

Monica

Monica Fernandez

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис ХИМНА

Oдмани руком и загази бару
Што мили, тече, као живот мека,
Сарани разум, и удиши пару
С поднебља глиба што те свуда чека.

И пусти трулеж нека слепо гази
Љубав и душу, и натапа струну;
Задах нек на те своју сенку плази
Високу, крупну, као злоба пуну.

Одмани руком и затвори око,
Црвљиво доба нека нагло тиска
Спомене, славу, у блато дубоко,
Где порок цвета и развратност ниска.

За лице твоје огледала није.
Живи међ људма у музици блуда.
Живи! И нек ти влага срце пије.
Живи у земљи срамоте и луда.

 

Edward Robert Hughes (1851-1914)

Edward Robert Hughes (1851-1914)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис, Uncategorized

 

Владислав Петковић Дис ВИОЛИНА

У тренуцима када тако клоне
И бол и нада, и младост и цвеће,
Кад страх и очај и судбина звоне
Самрт, која се неумитно креће

На моју љубав, на све жеље моје,
На моје небо, моју башту крина —
У тим часима нађу се нас двоје,
И тад плачемо ја и виолина.

У тренуцима када ветар мука
Оде нечујно преко моје главе,
И појаве се сан, дубине звука
И мелодијâ — тад пријатне јаве

Опколе мене, и тад моје око
Не види више предео од сплина:
Ја се осећам подигнут високо,
И тад певамо ја и виолина.

Мрачан и ведар ја идем животом
До старих, црних и светлих обала,
Где дише пустош и мир са лепотом,
Где пропаст живи и где нема зала.

Где нема зала. Са заносом неким
Ја често идем из тужних долина
Негде, далеко, са звуцима меким,
И ту смо срећни ја и виолина.

 

Thomas Van Stein

Thomas Van Stein

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис НА ОНОМЕ БРЕГУ (о Јанку Веселићу)

На ономе брегу што је над животом,
Тражио сам место где станује срећа,
И ишао дуго окружен лепотом
Из предела снова у пределе цвећа.

И ја сам се пео, уздизао горе,
Мислио сам да си на највећем вису,
И да плетеш венце, доносиш бокоре,
Да си сва у цвећу и самом мирису.

Али та је слика превучена прахом,
И стоји кô спомен минулих обмана:
Ја јој каткад приђем са тугом и страхом.
Као драган драгој после многих дана.

 

24b - kos

Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис ПЕСМА

 1.

У нехату и немару дани иду и пролазе,
И лагано све се губи, изумире и пропада,
И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;
По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.

Покидани, растурени сви листови из живота:
Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;
Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота.
Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.

Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже,
Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,
И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,
И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Подигô сам своју руку с обарача вечна мрака,
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,
Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

2.

У тренутку када човек сам са собом разговара,
И занесен смело иде у пределе својих снова,
И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара,
И моја се миô буди, ал’ кô мисô песникова.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,
И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена,
Кроз сва места из живота заборавом претрпана;
Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

И погледом већ уморним преживела гледам доба
И све што је некад било, и све што је око мене;
И чудна се слика ствара: неко море од пепела,
Над њим ваздух, паран криком, као да је смех
сирене.

То је песма коју рађа миô моја и сећање,
То је песма мојих дана и часова и прошлости,
То је песма стара, тешка, једнолика кô кукање,
То је песма са згаришта идеала и младости.

 

Isaac Levitan

Isaac Levitan


 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис

 

Владислав Петковић Дис СТАРА ПЕСМА

За мном стоје многи дани и године,
Многе ноћи и часови очајања,
И тренуци бола, туге, греха, срама
И љубави, мржње, наде и кајања.

Све то стоји на гомили тренутака
У нереду, по прошлости разбацано,
Док њу време вуче некуд, некуд носи
И односи без отпора и лагано.

Немам снаге да се борим са временом,
Да одбраним, да сачувам, не дам своје,
Него гледам чега имам, шта је било:
И све више, ништа више није моје.

Као мирис, као зраци, као тама,
Као ветар, као облак, као пена,
Одвојени дани, ноћи, лебде, круже
И прилазе у облику успомена.

Ал’ кад мис’о и сећање буду стали,
Онда куд ће и коме ће они поћи?
Онда куд ће да ишчезну и да оду
Успомене, моји дани, бивше ноћи?

Па куд идем, да ли идем, је л’ опсена?
Ко ме oни, кога носим, пре и сада?
За мном стоји чега немам, а преда мном:
Мртва прошлост са животом покривена.
Док будућност полагано покров скида,
Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

 

живот

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис ПИЈАНСТВО

Не марим да пијем, ал’ сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал’ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак’о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: „Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

 

Evening_on_Karl_Johan_Street

Едвард Мунк

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 in Дис

 

Ознаке: ,