RSS

Архиве категорија: Дис

Владислав Петковић Дис ЊЕНО ИМЕ

Кад склопим очи — и то једном биће —
Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.

 

Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.

 

Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.

 

Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.

 

дис.jpg

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 децембра, 2019 in Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис НИРВАНА

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

nirvana 2

Filippo Rizzi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 јануара, 2016 in Дис

 

Ознаке: , , ,

Владислав Петковић Дис НА КАЛЕМЕГДАНУ

Дан јулски и врео уморан одлази.
Уз шуштање лишћа раздрагано, гласно,
Јављају лахори да вече долази.
С њим и сутон иде, и шаптање страсно
Срећног нешто света.
Ти парком прошета.

 

Твој костим је био лак к’о месечина,
На твом нежном лицу осмех ведар, смео,
У бујној ти коси спава помрчина,
А на глави шешир помодан и бео:
Крај мене, кроз грају
Прошла си у сјају.

 

Погледом те гледах за тебе умрлим.
Ти си дивна била. Не осетих тада
Жељу да те волим, потребу да грлим
Дан мојих очију. Нит осетих јада,
Ил’ песме јесени,
Ил’ бола у мени.

 

Дан јулски и врео уморан одлази.
И док шушти лишће све више и више
Таме, мрака, мира по парку долази.
То ноћ у спокојству тишином мирише.
А бол шири крила…
Ти си дивна била.

 

Rousseau Henri

Rousseau Henri

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 новембра, 2015 in Дис

 

Ознаке: , , ,