***
„Постоји један класичан сиже. Сиромашан дечак вири кроз рупу на огради племишког имања. Види младог господина који јаше на понију. Од тог тренутка његов живот је подређен једном циљу – да се обогати. Он не може више да се врати ранијем животу. Његово постојање отровано је увидом у тајну.
Кроз такву рупу сам завирио и ја. Само што нисам видео раскош већ истину.
Био сам запрепашћен дубином и разноликошћу живота. Видео сам колико ниско човек може да падне. И колико је високо способан да се уздигне.
Први пут сам схватио шта је слобода, суровост, насиље. Видео сам слободу иза решетака. Суровост, бесмислену као поезија. насиље, обично као влага.
Видео сам човека потпуно срозаног на ниво животиње. Видео сам чему је он у стању да се радује. И чини ми се да сам прогледао.
Свет у који сам доспео био је ужасан. У том свету су се тукли наоштреним турпијама, јели су псе, тетовирали лица и силовали козе. У том свету су убијали за пакетић чаја.
У том свету видео сам људе стравичне прошлости, грозне садашњости и трагичне будућности.
Дружио сам се човеком који је у бурету усолио жену и децу.
Свет је био ужасан. Али живот се настављао. Штавише, и овде су владале уобичајене животне пропорције. Однос добра и зла, туге и радости, остајао је непромењен.
У том животу било је свега. Рада, части, љубави, разврата, патриотизма, богатства, беде. У њему су били лумпени и израбљивачи, каријеристи и расипници, послушници и бунтовници, функционери и дисиденти.
Али садржај тих појмова био је радикално промењен. Хијерархија вредности била је потпуно нарушена. Оно што се чинило важно потиснуто је у други план. Ситнице су заклониле видик.
Појавила се потпуно нова лествица пожељних добара у животу. На тој лествици се изузетно ценила храна, топлота, могућност да се избегне рад. Обичне ствари постајале су драгоцене. Оно драгоцено било је нереално.
Разгледница од куће изазивала је шок. Бумбар који улети у бараку представљао је сензацију. Препирка са надзорником доживљавала се као интелектуални тријумф.
На специјалном режиму знао сам човека који је маштао о томе да постане резач хлеба. Тај посао доносио је огромну корист. Кад га је добио, зек[1] као да је постао Ротшилд. Парчићи хлеба постали су налик на рудник дијаманата.
Да би се направила таква каријера потребни су фантастични напори. Требало је додворавати се, лагати, газити преко лешева. Требало је поткупљивати, уцењивати, изнуђивати. Свим истинама и неистинама ићи ка свом циљу.
Та количина напора на слободи отвара пут ка врховима партијског, извршног, бирократског руководства. На сличан начин достижу се врхови државне моћи.
Када је постао резач хлеба, зек се психички растројио. Борба за власт исцрпла је његову душевну снагу. Сад је то био намргођен, сумњичав, усамљен човек. Подсећао је на партијског шефа измученог тешким комплексима…“
Превела с руског: Наташа Ненезић
Из књиге ЗОНА, Београд: ЛОМ, 2017.
[1] Робијаш у логору.
препознавања 