RSS

Архиве категорија: Драган Марковић

Драган Марковић ДИНАМИКА НУЛЕ

 

За све је криво кретање.

Хаотичне су селидбе лептира.

Требало би сести и написати

трактат о размимоилажењу.

Кад косац широко измахује,

коса, тупом страном помилује

влатове које у повратку сруби;

кад белорепа мачка пије с барице,

сваки додир њеног језика глатку

површ претвара у мрешкав кругокруг.

Добро је док све тече, ни жрвањ не спи,

ни светлост не посустаје, ни зној…

У часу кад би све на свету стало,

ма и на часак, за глуву стотинку,

машинерија би једном за свагда…

Куд си кренула руко, о руко…

 

Из књиге ГАЛАМЏИЈА И ГУГУТКА, СКЗ, Београд, 2018

 

pisanje Vermer

Јан Вермер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 фебруара, 2020 in Драган Марковић

 

Ознаке: ,

Драган Марковић КАД УМРЕ ЧОВЕК КОГА НИСИ ПОЗНАВАО

А када умре човек ког ниси познавао
и о тој узгред-смрти црне ти допру вести,
кад умре човек чији ропац си преспавао,
и кога нећеш никад и нигде жив сусрести,
одај му задњу пошту, застани и заћути,
затим се мало тежи и плављи где запути.

 

Кад умре човек туђин, безличник и незнанац,
а то је сваки човек, и злочинац и талац,
то су ти отац, мати, сестра и брат близанац,
а то си и ти самцит, сам себи страх и странац,
кад умре човек знај да и сви остали људи
за једну смрт су живљи, и за сан више будни.

 

Кад умре човек ко што мру извор, храст, вулкани,
кад умре страшном смрћу и красном истовремце,
кад умре човек, сузо, ако те има, кани,
у име нерођене и недорасле деце,
чије се кости круне под звезданом куполом
у црн кам затабане спроводом, сном и колом.

 

Кад умре незнан-човек хоризонтом умањен,
ти нећеш знати ко је од вас двојице први
умро, а ко остао да вежба умирање,
и ког ће голицати зраци, а кога црви,
све док се све површи и времства не уравне
и на крваве међе полегну мокре вране.

 

Кад умре теби сличан више него што можеш
да појмиш сав задубљен у огледало сопства,
и ти се спремај зелен да неодложно пођеш
у питомину горку, у светлосна прогонства,
јер је свакоме тако вишњи суд зацртао,
ма кад живео-мрео, ма кад горд задрхтао.

 

Кад умре неки тамо у челу ил зачељу,
и тебе косне нешто спрам срца и процвили,
неки пламичак људског родбинства што нас спаја,
објави вест радосну одавде до бескраја
да су се први човек који насели земљу
и последњи на свету напокон загрлили.

 

tarkovski

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 новембра, 2019 in Драган Марковић

 

Ознаке: ,