RSS

Архиве категорија: драмски текст

СУСРЕТ У ВЕЧНОСТИ

(Замишљени сусрет Надежде Петровић, Бранка Ћопића, Михајла Пупина и Надежде Петровић – текст настао поводом јубилеја ових знаменитих личности)
Данило Киш (1935-1989), Надежда Петровић (1873-1915), Бранко Ћопић (1915-1984) и Михајло Пупин (1854-1935)

Сцена: Данило седи за столом, држи гитару или куца на машини или не што пише, чита наглас песму коју преводи (Бродски прва строфа Живот у дифузном светлу) на моменте прекида и нешто записује, па опет чита…
Обучен у фармерке, белу кошуљу и тамни сако. На столу је пуно књига, пепељара, стара писаћа машина).

„…Још се чује глас који припада Музи:
У сутону звучи као ничији, јечи
Једнолично, попут зујања муве
У зимски кад тоне сан: шапуће без значења речи.
…Спевати, зар, песму о ономе
Што се иза брега ваља?
О томе да л ће пола с целим да се сложи?
О чувству, као да сте заграбили из свега
Оног што је било:при уштапу, ножем.
Ал нико, напрегнув на врату жиле струјне,
Ваш напев неће прихватити. Ни свесни је
Зналац неће, ни публика.
Што се више чује
Куплет, то је извођач бестелеснији.“

(Надежда, елегантно обучена, дуга хаљина, на глави болничарска трака са црвеним крстом.)
Надежда: Боли ли те Данило?

Данило: Не боли више…Али је болело…

Надежда: А знаш ли сада што те је болело?

Данило (насмеши се): Седи Надежда….(Надежда седа) Написао сам, тамо, једну причу, Енциклопедија мртвих …Отац главне јунакиње оболева од рака. Прича се завршава овако: у фиктивној енциклопедији коју листа и која до у детаљ описује живот њеног оца, на последњој страници, спомиње се цветни мотив који је њен отац сликао у последњој фази живота. Његово опсесивно сликање цветних мотива поклапа се са развојем болести. Кад је тај цртеж показала доктору, он јој је потврдио да сарком у утроби њеног оца изгледа управо тако.

Био сам, Надежда, запањен кад сам сазнао да имам рак плућа. Рекао сам сам себи: то ти је казна. Период у којем сам написао ову причу подударао се, наравно, са развојем мог саркома, моје гуке.

Надежда: Данило, зашто казна?

Данило: Зато што сам изигравао Творца, зато што сам конкурисао Богу. Мада нисам мистичар верујем да овакве ствари не можеш писати, а да не будеш кажњен. Као да сам кроз писање избацио злослутно предосећање. А то осећање сам већ дуже имао, можда одувек: када се смејем, уплашим се да следи казна, да ћу плакати. Ако добро живим, осећам се на неки начин кривим.

Надежда (прилази му и нежно га грли, мази по чупавој коси): Данило, Данило… Види овај јад, види ову смрт, а ја сликам, а ти пишеш… Чему све ово?

Данило (држи јој нежно руку): Надежда, без твојих слика, без мојих књига, без уметности смрт једног детета у свету не би имала већи значај од смрти неке животиње у кланици. Уметност даје смисао тој смрти, даје јој људску тежину и тиме је ублажава, осмишљује и, у далекој перспективи побеђује. Моја болест, драга моја, трагање је за Апсолутом посредством књижевности.

Надежда: Јесте, Данило… И ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста….Хоћу да будем племенита, безгранично племенита, као што је природа у богатству и узвишености; хоћу да моји погледи буду шири од палете боја којима сликам, од потеза мога киста. Хоћу да се изнад свега издигнем, да Дух води моју руку, да проникнем у душу, распознам све нијансе духа човечијег и да лечим болове људске и ширим погледе.

Данило: Нека ти је са срећом Надежда…Сам пао, сам се убио, кажу наши (смеши се…)

Надежда: (смеје се….) Е, Данило, ти ћеш разумети…Тешко је бити уметник у некултурној средини, борити се за уметност, а го ко црквени миш, што и иде руку под руку са талентом. Има ли међу уметницима једног који би могао заборавити невоље своје младости, богатство својих жеља, а сромаштину својих подераних џепова, вечне атрибуте који прате уметника кроз цео живот?

m8

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015; Данило – Лука Кијац и Надежда – Милица Драгомировић

Улази Бранко. Прилази полако столу…Данило устаје, грле се…Надежда прилази љуби га…

Бранко: А шта мислиш Надежда, зашто сам највише писао о сиромасима? Зато што они највише маштају. Ко је сит и пијан задријема ко говече, па му није ни до какве маште. Сиромашан свијет, опет, стално нешто смишља, стално машта. Мој свијет је, баш због тога, свијет сањалица, машталица.

Надежда: Јесте, Бранко. Уметник се рађа свуда, на сунцу, у слободном зраку, само не у богаташкој колевци.

m9

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015 ; Данило, Надежда и Бранко – Пеђа Звекан

Бранко: И ја сам имао невоља у младости, али зачарани свет мога деда Рада био је сав саткан од бајки и маштарења, месечине и прозрачне свиле михољског лета, био је то свет октобра, смиреног, златног октобра у рану јесен, о Михољдану када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан. Ти дедови октобарски дани у свакој су мојој причи. По лику овог честитог, душевног и, на свој начин праведног човека створио сам читав свој свет.

Надежда: Из сваке твоје приче се види колико си волео људе, драги Бранко.

Бранко: Журио сам да испричам бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Свак се брани својим оружјем, а још увјек није искована сабља која може сјећи наше мјеечине, насмијане зоре и тужне сутоне.

(Улази Пупин)

Пупин: Није Бранко искована сабља која знање сече, Знање – то су златне степенице којима се пењемо у небеса и приближавамо Богу. Учитељи који су те кроз науку увели у тајне природе, паметни су као стари пророци из Библије и свети су као и највећи свеци у нашој цркви. За моју мајку су наука и Бог били повезани баш као светлост и звук.

m10

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015; Данило, Надежда, Пупин – Марко Ракоњац и Бранко

Надежда: Свако има свој пут до Бога…

Данило: Е сад, Бога…

Пупин : Знаш ли, Данило, шта каже један мој пријатељ?

Данило: Шта?

Пупин: „Знање долази из васионе; наш вид је његов најсавршенији пријемник. Имамо два ока: земаљско и духовно. Треба настојати да она постану једно око. Универзум је жив у свим својим манифестацијама, попут какве мислеће животиње. Своје дисање, очи и уши човек мора ускладити са дисањем, очима и ушима универзума.
Те истине изнова морамо учити да бисмо се излечили. Лек је у нашем срцу и исто тако, у срцу животиње коју називамо – васионом.“ И још каже: „Ниједан човек који је постојао, није умро. Претворио се у светлост и као такав постоји и даље.“

Надежда: Значи, нисмо мртви? А господин је песник?

Пупин: Па тако нешто, углавном пева о електрицитету…

Данило: Ја мислим да живљи никад нисмо били! Е, Никола, Никола… Па, јесте и Знање и Уметност и ми… Све је то из истог Извора…

Пупин: Мислиш Идвора?… (смеје се)

Бранко: Мисли, болан, башче…

Сви се смеју…

m11

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015; Данило, Надежда, Пупин и Бранко

З а в е с а

текст:

Маја Стокин и Александар Мирковић

фотографије:

Сандра Урбан

Advertisements
 
4 коментара

Објављено од стране на јануар 29, 2016 in драмски текст

 

Ознаке: , , , , , , , , ,