RSS

Архиве категорија: Дучић

Јован Дучић АКОРДИ

Слушам у мирној љубичастој ноћи

Где шуште звезде; и мени се чини

Да често чујем у немој самоћи

Певање сфера на топлој ведрини.

 

И чујем тихо у осами тако

Вечити шумор из земље и свода;

И слушам дуго, немо и полако,

Те речи лишћа и тај говор вода.

 

И ја разумем те гласе што хује,

Тај језик Бића и тај шапат ствари…

Често све стане, још се само чује

Куцање мог срца. Но исти удари

 

Чуше се шумом, мирно закуцаше

Удар за ударом, из стабла; и јасно

Куцну из црне рогози и шаше –

Дуж целог поља … Најзад, многогласно,

 

Доле, под земљом! Негде у дубини

Једнаким ритмом, као мукло звоно,

Огромно срце зачу се у тмини:

Удари мирно, тихо, монотоно.

 

svetiljka 2
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 марта, 2020 in Дучић

 

Ознаке: ,

Јован Дучић ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ

Знам да си скривен у морима сјања.
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести…
На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

 

nesterov

Nesterov

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 октобра, 2019 in Дучић

 

Ознаке: ,

Јован Дучић КРАЈ

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

 

ceznja

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 фебруара, 2018 in Дучић

 

Ознаке: ,