Коју страну живота песник види после рата? На шта му личи свет после сувишног страшног искуства гажења „крви до колена“?
Опиши став и психолошко искуство лирског субјекта. Покажи корене његовог стида и гађења. Шта жели за себе „у мору блуда и кала“? Објасни симболику речи: млеко, зрак јутарња роса?
Опиши свето Сазнање до којег је песник дошао „у црвеним годинама Клања“?
У песми се неуобичајено често користи заменица ја, и у њој се укрштају различити емотивни садржаји – оптужба, самооптужба, кајање, вапај. Објасни.
Неке речи су овде написане великим словом: зашто? Посебно се задржи на речи Човек. Шта она овде значи?
По чему се разликује ова песма од Суматре, коју такође пева повратник из рата?
Из Читанке за трећи разред гимназија и стручних школа, Душко Бабић, Живко Малешевић, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2005.
Душан Васиљев (1900 — 1924) био је српски песник, прозни и драмски писац, један од најзначајнијих српских експресиониста.
Живот
Рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године од мајке Ракиле, кћери Симеона Стефановића пореклом из Перлеза, и оца Косте, сина Кузмана, кујунџије кикиндског. Душан је имао сестру Александру, брата Спасоја и сестру Јелену. Мајка му је умрла 1904, а отац се потом по други пут оженио. Из тог брака рођено је још петоро деце, од којих је троје умрло непосредно по рођењу.
Основну школу је похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару, где му се породица преселила 1911. године.
Пошто му је отац отпремљен на фронт, морао је да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. се пријавио у војску. Позвали су га 1918. и отпремили на фронт на Пјави. Вратио се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар затекао је српску војску. Ступио је у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа.
Основао је Коло младих Срба и лист Слога. Када је српска војска напустила Темишвар, отишао је у Београд. Уписао се као ванредни слушалац на Филозофски факултет, почео је да сарађује у Слози, Књижевном југу, Дану, у Мисли, коју је водио Сима Пандуровић. Студије је морао да прекине, али је завршио педагошки курс и 1920. прешао у Ченеј (Румунија), место које је тада кратко припадало Југославији, као учитељ и исте године се оженио Милојком Малетић.
Поново су га 1921. позвали у војску у Кратово, где је гонио качаке и бугарске комите. Болестан, пуштен је кући исте године. Проводио је време у Ченеју у читању и писању, али му се стање погоршало због запаљења плућне марамице и бронхијалног катара. Покушао је 1923. да се лечи, отишао у Загреб, али су га вратили са препоруком да се јави на пролеће.
Умро је 27. марта 1924. у Кикинди, где је и сахрањен на Мелином гробљу, у непосредној близини Манастира Свете Тројице.
Песништво
Проживео је кратак и драматичан живот почетком 20. века, током Првог светског рата и непосредно после њега. Кикинда и Темишвар, као градови његовог одрастања и образовања, са неамбициозним и малим заједницама културних Срба, његово социјално порекло, његово настојање да се са маргина укључи у средишње токове српске културе, као и трагично искуство рата, утицали су на њега.
Први светски рат је екстремизовао ставове уметника тог доба. Апокалиптичке и драматичне визије, отпор према стварности, неповерење у човека, у његову историјску одговорност, скепса пред гестовима знања, експанзијом технике и индустрије, пред модерним облицима друштвености, трагање за новим светом и новим вредностима, амбивалентно и сложено одређивали су нову ситуацију.
Колико год да је Васиљев црпео своја искуства из литературе, са страшћу коју је показивао пратећи часописе који су излазили у Београду и Загребу читајући Винавера и Црњанског, његов непосредни драматични доживљај живота, посебно онај произашао из рата, обликовао је његову тамну и парадоксалну визију света, његово разумевање удеса човека.
Као песник Васиљев је изашао на глас песмом Човек пева после рата. Песма је објављена у часопису Мисао 1920. године и одмах увела Васиљева у средиште послератних књижевних струјања. И данас је он по њој највише познат међу широм читалачком публиком. Она је изразила духовно расположење младих који, враћајући се из рата, своју стравичну визију европске ратне катастрофе суочавају са бесмислом прозаичне грађанске свакодневице у којој је требало започети нови живот. Од осталих песама Душана Васиљева посебно треба истаћи Плач матере човекове и Домовину.
Душан Васиљев за живота није успео да објави књигу песама. Написао је око 300 песама, двадесетак новела, четири драме и имао богату преписку. Највећи део његове заоставштине чува се у Народној библиотеци у Београду.
Посмртна издања
Поезија
Изабране песме (песме изабрао Живко Милићевић. Предговор написао Велимир Живојиновић), Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. XИВ + 94.)
Песме (за штампу приредио Живан Милисавац), Матица српска, Нови Сад, 1950, стр. 386.
Човек пева после рата (песме изабрао и књигу приредио Стеван Раичковић. Предговор О човеку Душана Васиљева написао Радомир Константиновић), Просвета, Београд, 1968, стр. (10)92.
Изабране песме (песме изабрао и предговор Сложеност поезије Душана Васиљева написао Љубомир Симовић), Рад, Београд, 1975, стр. (13)98.
Човек пева после рата (песме изабрао и предговор Горко сјећање на покољ написао Јован Делић), Веселин Маслеша, Сарајево, 1982, стр. (43)271.
Песме (Избор, поговор и литература Јован Зивлак), Каирос, Сремски Карловци, 2000, стр 130 (133—191)
Проза
Испред прага, приповетке и драме (приредио и предговор написао др Александар Пејовић), Рад, Београд, 1986, стр. (20)325.
Душан Васиљев ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!
А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част!
препознавања 