RSS

Архиве категорија: Едгар Алан По

Едгар Алан По ЧОВЕК ГОМИЛЕ

Добро је речено за једну немачку књигу: „es lässt sich nicht lesen“ – не да се читати. Има извесних тајни које се не дају испричати. Људи умиру ноћу у својим постељама грчевито стежући руке сабласних исповедника и гледајући их тужно у очи. Умиру са очајањем у срцу и грчем у грлу због грозоте тајни које се не дају открити. С времена на време, авај, савест понеког човека понесе терет који је тако тежак по својој страхоти да се може спустити само у гроб.

И тако суштина злочина остаје неоткривена.

Не тако давно, под јесењу ноћ, седео сам крај великог прозора на свод кафане Д. у Лондону. Неколико месеци био сам болестан, али сада сам се већ опорављао, и, како ми се враћала снага, налазио сам се у једном од оних блажених расположења која су тако изразита супротност досади – у расположењу изоштрених чежњи, када се раскинула и уклонила танка превлака са духовног чула вида – она, ‘amluz h prw ephe’ – а разум, наелектрисан, исто толико силно превазилази своју свакидашњу моћ колико и живи а безазлени Лајбницов ум безумну и празну реторику једног Горгијаса. И само дисање било је право уживање; и ја сам црпео стварно задовољство чак и из многих истинских извора бола. Свака ме је ствар испуњавала спокојним али радозналим интересовањем. Са цигаром у устима и новинама на крилу, забављао сам се цело то послеподне час удубљујући се у огласе, час посматрајући шарено друштво у кафани, а час гледајући кроз задимљено стакло на улицу.

Та улица је једна од главних саобраћајница у граду и целог дана била је препуна света. Али како се спуштао сумрак, гомила је сваког тренутка све више расла; а када се упалила светлост, две густе и непрекидне струје становништва журно су текле мимо улаза у кафану. У ово нарочито доба вечери ја се још никад нисам налазио у сличном положају, па ме је узбуркано море људских глава испуњавало слатком новином узбуђења. Најзад више уопште нисам обраћао пажњу на ствари које су се догађале у самој кафани и сасвим сам се удубио у посматрање призора напољу.

Моја запажања била су у почетку неодређена и уопштена. Гледао сам пролазнике у гомилама и размишљао о њима и њиховим скупним односима. Убрзо, међутим, прешао сам на појединости и с великом пажњом посматрао безбројну разноликост ликова, одела, изгледа, хода, лица и израза.

Пролазници у претежној већини имају задовољно пословно држање и као да мисле само на то како да прокрче себи пут кроз тишину. Обрве су набрали а очима живо колутају; кад их неко гурне у пролазу, не показују знаке нестрпљења, него само дотерују одело, па журно наставе пут. Други, још многобројнији, немирних су покрета, црвени у лицу, разговарају сами са собом и при том млатарају рукама као да се осећају усамљени баш због густе гомиле која их окружује, заустављени у ходу, ти људи одједном престају да мрмљају, али још јаче замлатарају рукама и са расејаним и претерано љубазним осмехом на уснама чекају да прођу лица која су им се испречила на путу. Ако их неко гурне, они му се претерано ревносно клањају и изгледају као да умиру од стида. Сем овога што сам поменуо нема ничег нарочито карактеристичног у овим двема великим групама људи. Њихово одело спада у ону врсту која се језгровито назива пристојном. То су без сумње племићи, трговци, адвокати, занатлије, берзански шпекуланти – еупатриде и обични смртници друштва – докони људи и људи заокупљени својим личним пословима које воде на сопствену одговорност. Они нису нарочито привлачили моју пажњу.

Племе трговачких помоћника јасно се истиче; и овде сам разликовао две упадљиве подврсте. Ту су млађи помоћници разметљивих трговина тренутног блеска и бучне рекламе – млада господа у затегнутим капутима, сјајним чизмама, добро науљене косе и дрских усана. Ако оставимо по страни извесно кочоперно држање које би се, у недостатку бољег израза, могло назвати тезгарским, понашање тих особа изгледа ми тачна копија оног што је отприлике пре дванаест или осамнаест месеци представљало савршенство „бонтона“. Носе се по „изношеном“ укусу отменог света; а то је, мислим, уједно и најбоље обележје те подврсте.

 

Harald Engman

Harald Engman

Подврсту виших помоћника солидних фирми, или „озбиљне, поуздане момке“, не можете да не уочите на први поглед. Распознају се по својим капутима и панталонама црне или мрке боје, удобна кроја, с белим машнама и прсницима, широким ципелама, наизглед јаким, и дебелим чарапама или камашнама. Сви су помало ћелави, а десно ухо, услед дуге навике да држи перо, има чудан обичај да одстоји. Запазио сам да шешире увек скидају или стављају на главу обема рукама, и да носе часовник на златном ланцу солидне и старинске израде. Њихова извештаченост је израз тежње за угледом, ако уопште постоји тако часна извештаченост. Било је доста појединаца разметљива изгледа које сам лако познао као припаднике соја отмених типова, којима су преплављени сви велики градови. Посматрао сам тај „отмени свет“ с великом радозналошћу и никако нисам могао да схватим како људи који су и сами господа могу толико да се преваре па да њих сматрају господом. Већ и сама претерана ширина њихових манжетни и израз прекомерне искрености морали би да их сместа одају. Коцкари, које сам проналазио у приличном броју, још се лакше могу распознати. Носе све могуће врсте одела, од гиздавог одела дрског лепотана-макроа, са сомотским прсником, помодном марамом око врата, позлаћеним ланцем и филигранским дугметима, до уздржљиво једноставног свештеничког одела, које понајмање може да изазове подозрење. Сви се, међутим, истичу извесном мрком бојом подбулог лица, замућеним и као опном превученим очима, и бледим стиснутим уснама.Има уз то још две црте по којима их увек могу открити – говоре опрезно уздржаним, тихим гласом, а палац им се више него обично одваја од шаке, тако да образује прав угао с прстима. Веома често у друштву ових лупежа запажао сам људе нешто друкчијих особина, али ипак птице из истог јата. Можемо их обележити као господу која живе од своје довитљивости. У својим пљачкашким походима деле се, изгледа, на две чете – на чету кицошке и чету војничке сорте. Основна црта оне прве су дуги увојци и осмеси, а ове друге – капути са ширитима и мрки погледи.Спуштајући се по лествицама оног што се зове отмени свет, наилазио сам на мрачније и дубље предмете за мудровање. Видео сам јеврејске торбаре са соколовим очима које севају с лица на коме све друге црте изражавају само подлу понизност; одважне уличне просјаке од заната што се мрште на сиромахе бољег кова које је једино очајање отерало у ноћ да траже милосрђе; малаксале и аветима сличне инвалиде на које је смрт положила сигурну руку и који се поребарке провлаче и тетурају кроз гомилу, гледајући сваког молећиво у лице, као да траже неку случајну утеху, неку изгубљену наду; скромне младе девојке које се са дугог и позног рада враћају у свој суморни дом и више са сузама него са огорчењем узмичу од дрских погледа просјака, а чак ни њихов непосредни додир не могу да избегну; уличне жене свих врста и свих узраста – неоспорну лепотицу у првој снази своје женствености, која подсећа на Луцијанов кип, што је споља од пароског мермера а изнутра испуњен нечишћу; одвратну и сасвим пропалу губавицу у дроњцима; смежурану, накинђурену, намазану и набељену бабетину која чини последњи очајни покушај да се ухвати за младост; право дете незрелих облика, али услед дугог дружења већ вично ужасном каћиперству свог заната и већ запаљено од помамне жудње да буде сврстано у исти ред са старијим од себе у пороку; пијанице, небројене и неописане – понеки одрпани и поцепани тетурају раздешених удова, смрвљеног лица и очију без сјаја; понеки у читавим, али прљавим оделима, помало несигурна корака, дебелих чулних усана и доброћудна румена лица; други одевени у тканине које су некад биле добре и чак су и данас још брижљиво ишчет-кане; људи који корачају готово неприродно чврстим и еластичним кораком, али чије је лице језиво бледо, очи одвратно избезумљене и закрвављене, и који се пролазећи кроз гомилу дрхтавим прстима хватају за сваки предмет на домаку руке; и најзад, продавци колача, носачи, истоваривачи угља, димничари; верглаши, приказивачи мајмуна и улични певачи – и они који продају и они који певају песме; поцепане занатлије и изнурени радници сваке врсте, а сви пуни бучне и неумерене живости која нескладом пара уши и изазива бол у оку.Како смо дубље одмицали у ноћ, тако се продубљивало и моје интересовање за призор; јер не само да се општи лик гомиле стварно изменио (њене племените црте губиле су се са постепеним повлачењем уреднијег дела становништва, а грубље се изразитије истицале уколико је позни час извлачио свакојаку поганију из њених брлога) него су и зраци плинских лампи, испрва слаби у борби с даном на измаку, сада најзад преовладали и све ствари обасјали неким ћудљивим и блештавим сјајем. Све је било црно а сјајно – као она абоносовина с којом су упоређивали Тертулијанов стил.

 

Georg Schöbel

Georg Schobel

Чудна дејства светлости нагонила су ме да испитујем лица појединаца; и мада ме је брзина којом је овај свет светлости промицао испред прозора спречавала да бацим више него летимичан поглед на свако лице, ипак ми се чинило да, у нарочитом душевном стању у којем сам се налазио, могу понекад чак и у том магновењу једног јединог погледа да прочитам историју дугих година.

Прислонивши чело на стакло, био сам тако забављен пажљивим посматрањем гомиле, када се одједном помоли једно лице (неког оронулог старца од око шездесет и пет или седамдесет година) – лице које сместа привуче и обузе сву моју пажњу својим сасвим особеним изразом. Никад раније нисам видео нешто чак ни издалека слично том изразу. Добро се сећам да је моја прва помисао, чим сам га спазио, била да би реч, да га је угледао, увелико претпоставио њега својим сопственим сликарским оваплоћењима демона. Док сам се трудио да у магновењу тог првог погледа начиним неку анализу утиска што сам га стекао, у глави су ми се збркано и парадоксално рађале представе о огромној умној способности, смотрености, шкртости, похлепи, хладнокрвности, злоби, крвожедности, веселости, прекомерном страху, силном, неизмерном очајању. Био сам чудно узбуђен, запрепашћен, опчињен. „Какви ли су чудни доживљаји записани у том срцу!“ рекох самом себи.

Затим ме обузе жарка жеља да тог човека не изгубим из вида – да сазнам о њему нешто више. Журно навучем капут, зграбим шешир и штап, изиђем на улицу и појурим кроз гомилу у правцу у коме сам видео да је кренуо; јер, он је већ био нестао. Не без тешкоћа најзад га угледам, примакнем му се и пођем за њим у стопу, али опрезно да не привучена његову пажњу.

Сада сам имао прилике да га добро посматрам. Било је омален, веома мршав и на изглед врло слаб. Одело му је све било запрљано и поцепано; али како је с времена на време улазио у круг јаке светлости, видео сам да му је рубље, мада прљаво, израђено од лепе тканине; и, ако ме очи нису превариле, кроз подеротину на брижљиво закопчаном и очигледно половном огртачу, у који је био сав увијен, назрео сам сјај дијаманата и блесак каме. Та запажања још су више појачала моју радозналост и ја се решим да пратим странца куда год буде ишао.

Сада је већ била мркла ноћ, густа влажна магла обавијала је град и убрзо се претворила у непрекидну и тешку кишу. Ова промена времена имала је чудно дејство на гомилу, коју је захватио нов покрет и прекриле мноштво кишобрана. Таласање, тискање и мрморење порастоше десетоструко. Што се мене лично тиче, нисам се много обазирао на кишу – за притајену стару грозницу у моме телу влага је била мало и сувише опасно уживање. Завезавши уста марамицом, наставих пут.

Отприлике пола сата старац је с муком крчио себи пут кроз гомилу дуж прометне улице; и ту сам га следио у стопу, плашећи се да га не изгубим из вида. Пошто се ниједанпут није осврнуо, није ме ни опазио. Ускоро је скренуо у једну попречну улицу која, мада пуна света, није била толика закрчена као она главна, што ју је напустио. Овде се његово држање видно измени. Ишао је спорије и мање одлучно него раније – више оклевајући. Често би прешао сједне стране улице на другу без видљивог циља; а тишма је била још увек толико густа да сам сваки пут морао да га следим у стопу. Улица је била уска и дугачка, а он је њоме ишао готово читав сат; за то време се мноштво пролазника постепено смањило отприлике на онај број који се обично у подне виђа на Бродвеју у близини парка – толика је разлика између светине на лондонским улицама и светине на улицама најнасељенијег америчког града. Друго скретање доведе нас на један сјајно осветљен трг препун живота. Странац опет заузе своје старо држање. Брада му паде на груди, док су му очи помамно колутале испод натмурених обрва, на све стране, на све пролазнике који су га окруживали. Он убрза корак и настави пут одлучно и истрајно. Зачудио сам се, међутим, када сам видео како се, обишавши трг све у круг, окреће и иде натраг у правцу из којег је дошао. Још сам се више зачудио када је ту исту шетњу поновио неколико пута – једном, окренувши се наглим покретом, умало ме није открио.

На ту шетњу утрошио је још један сат, и на крају су нам пролазници много мање препречивали пут него у почетку. Киша је густо падала; ваздух је постао хладан; и свет се враћао кућама. С покретом нестрпљења луталица скрену у побочну улицу, која је била сразмерно пуста. Дуж те улице, четврт миље отприлике, јурио је с таквом жестином какву никад не бих могао ни наслутити код тако старог створења, и која ми је при праћењу задала грдних мука. После неколико минута стигосмо до једне велике и живе пијаце; странац је, изгледа, добро познавао то место и ту опет заузе своје првобитно држање, бесциљно крчећи себи пут тамо-амо кроз гомилу купаца и продавача.

За оно сат и по отприлике колико смо провели на том месту требало је много опрезности с моје стране да бих се држао у његовој близини не привлачећи при том његову пажњу. Срећом, носио сам на ногама гумене каљаче, па сам могао да се крећем без и најмањег шума. Он ни у једном тренутку није приметио да га ја пратим и посматрам. Улазио је из радње у радњу, ништа није куповао, ни речи није проговарао, а у све предмете зурио је унезвереним и празним погледом.

Сада сам био просто запањен његовим понашањем и чврсто решен да се нас двојица не растанемо пре но што бар донекле не задовољим своју радозналост у погледу њега.

Часовник снажна звука изби једанаест сати и цео свет поче сад брзо да напушта пијацу. Неки дућанџија, намештајући капак на излогу, гурну старца, и ја у истом тренутку спазих како цело његово тело обузе лака дрхтавица. Он јурну на улицу, за тренутак са страхом погледа око себе, а затим невероватном брзином потрча кроз многе кривудаве и пусте улице, док најзад опет не избисмо на главну улицу одакле смо и пошли – на улицу кафане Д. Али она више није имала исти изглед. Била је још сјајно осветљена; но киша је жестоко пљуштала и видели су се само ретки пролазници. Странац пребледе. Он туробно пође неколико корачаји уз улицу, раније препуну света, затим с тешким уздахом скрену у правцу реке и, сјуривши се кроз мноштво различитих замршених уличица, најзад изби пред једно од главних позоришта. Представа је баш била завршена и гледаоци су навалили на излазе. Видео сам како старац отвара уста као да хвата дах и јури право посред гомиле; али учинило ми се као да је мучни страх на његовом лицу донекле ублажен. Глава му је опет пала на груди; изгледао је онако како сам га први пут угледао. Запазио сам да се сада упутио правцем којим је кренуо већи број гледалаца; али, у целини, нисам могао да схватим његову ћудљиву упорност.

Док је он настављао пут, свет се све више растурао, а његова ранија збуњеност и неодлучност поново се вратила. Неко време следио је у стопу друштво од десетак или дванаестак лармаџија; али од њих је отпадао један за другим, док нису остала свега тројица у једној уској и мрачној, прилично пустој уличици.

 

Henri de Toulouse-Lautrec - 1889

Henri-de-Toulouse-Lautrec

Странац застаде и за тренутак као да је био изгубљен у мислима; затим, са свим знацима узбуђења, брзо настави пут који нас одведе до ивице града, у крајеве сасвим различите од оних кроз које смо дотад пролазили. То је био најодвратнији кварт Лондона, где је свака ствар носила печат најжалосније беде и најочајнијег злочина. При мутној светлости неког случајног фењера виделе су се високе, старе, црвоточне дрвене куће склоне паду, и окренуте у тако различитим и ћудљивим правцима да се једва могло разликовати нешто слично пролазу између њих. Камење калдрме лежало је насумице, померено из лежишта снагом ижђикалог корова.

Страшна прљавштина трулила је у запуштеним уличним каналима. Ваздух је био сав прожет тешком тугом. Међутим, како смо ишли даље, звучи људског живота оживљавали су постепено и најзад смо видели велике групе становника са дна Лондона како се тетурају тамо-амо. Старац опет сав устрепери, као пламен лампе пре но што ће се угасити. Још једном пође еластичним кораком. Нагло заокренусмо за један угао, блештава светлост засја пред нашим очима; стајали смо пред једним од големих периферијских храмова Неумерености – једним од двораца демона, Ракије.

Било је већ пред само свитање; али повећи број бедних пијанаца још се тискао око велелепног улаза, улазећи и излазећи. Готово кликнувши од радости, старац прокрчи себи пут, сместа опет заузе свој првобитни став и поче да се, без видног циља, провлачи напред и назад кроз гомилу. Међутим, није дуго ходао тако, кад навала на врата огласи затварање гостионице. Оно што сам тада угледао на лицу чудног створења које сам тако тврдоглаво пратио било је нешто чак и силније од очајања. Али он није оклевао у својој трци, већ се с луђачком снагом сместа окренуо натраг, ка срцу моћног Лондона. Јурио је дуго и брзо, а ја сам га следио, сав запањен, решен да не напустим испитивање које ме је сада свег заокупљало. Сунце се родило док смо ми настављали пут, и када смо опет стигли до најпрометнијег стецишта густо насељеног града, до улице у којој је кафана Д., она је пружала призор људске буке и метежа готово једнак оном који сам посматрао прошлог вечера. И овде сам дуго, усред збрке која је сваког тренутка постајала све већа, устрајао у праћењу незнаног човека. Али, по свом обичају, он је ишао тамо-амо и целог дана није излазио из вртлога ове улице. А када су се почеле приближавати сенке другог вечера, био сам већ мртав уморан, па, заставши пред луталицом, гледао сам га нетремице право у лице. Он ме није приметио, већ је наставио своју свечану опходњу, док сам ја, одуставши од даљег праћења, остао сав удубљен у размишљање. „Овај старац“, рекох најзад себи, оличење је и дух дубоко скривеног злочина. Он неће да буде сам. Он је човек гомиле. Узалуд бих га пратио; јер не бих ништа више сазнао о њему ни о његовим делима. Најгоре срце на свету дебља је и одвратнија књига од Hortulus Animae, и можда је то једна од великих божјих милости што es lässt sich nicht lesen.

 

Превела: Вера Стојић

Salvador Dali

Salvador Dali

 
1 коментар

Објављено од стране на децембар 26, 2015 in Едгар Алан По

 

Ознаке: , , , , ,