Умберто Еко ЧЕМУ НАС УЧИ КЊИЖЕВНОСТ?

***

Јуриј Лотман у Култури и експлозији преузима од Чехова чувену препоруку да ако се на почетку неке приповетке или драме покаже пушка на зиду, онда пре краја та пушка може и да опали. Лотман нам ставља до знања да прави проблем и није у томе хоће ли пушка стварно да опали. Управо зато што не знамо хоће ли пуцања стварно бити, заплет добија на тежини. Читати неку причу значи и бити обузет напетошћу, узбуђењем. Открити да ли је пушка на крају и запуцала нема пуку вредност податка. У питању је откриће да се нешто стварно одиграло, и то заувек, на један одређени начин, изван домашаја читаочевих жеља. Читалац ту фрустрацију мора прихватити и преко ње осетити како га подилазе жмарци због Судбине. Када би се могла одређивати судбина ликова, то би изгледало као одлазак до пулта неке туристичке агенције: „Е па реците, где бисте волели да видите кита, на Самои, или можда на Алеутским острвима?И реците још, када?А хоћете ли ви да га убијете, или то препуштате Квиквегу?” Истинска лекција Моби Дика иде да кит иде куд хоће.

 

***

Помоћу хипертекстуалне структуре, могли бисмо да преиначимо опис битке код Ватерлоуа, учинивши да уместо Блихерових Немаца стигну Грушијеви Французи, а постоје неке war games које то омогућавају, уз поприличну забаву. Но трагична величина тих Игоових страница налази се у чињеници да се (изван наших жеља) нешто одиграва онако како се одиграва. Лепота Рата и мира је у томе што се агонија кнеза Андреја окончава смрћу, колико год ми жалили због тога. Болна задивљеност, коју сваки пут осетимо када читамо велике трагичаре, јесте у томе што њихови јунаци, премда су могли да избегну неки стравичан догађај, ипак бивају слаби или слепи, те не разумеју чему иду у сусрет и сурвају се у провалију коју су властитим рукама ископали. Уосталом, то Иго и каже, пошто нам је приказао какве је све прилике Наполеон могао да искористи код Ватерлоа: „Је ли било могуће да Наполеон ипак добије ову битку? Ми одговарамо да није. Зашто? Због Велингтона? Не. Због Блихера? Не. Због Бога!”

То нам казују све велике повести, евентуално мењајући Бога усудом или неумољивим животним законима. Функција непроменљивих прича управо је у томе: упркос свим нашим жељама да изменимо судбину, приморани смо да својеручно дотакнемо немогућност да се она измени. И отуда, о каквом год збивању приповедале, оне приповедају и о нама, због тога их читамо и волимо. Потребна нам је њихова строга репресивна лекција. Хипертекстуална проза може нас учити слободи и креативности. То је добро, али није све у томе. Већ створене приче уче нас и како да умремо. Верујем да је ово проучавање о усуду и смрти једно од основних функција књижевности.

 

Превод: Милана Пилетић

 

О књижевности, Издаваштво Вулкан, Београд, 2015