Кад душа својим разумом усвоји божанско, то се пружа даље вољи. Ова се тиме толико прожима да постаје једно са тим што је у себе узела. Тек тада она га носи даље и усађује га у сећању. Тако се Бог носи и сади у души. И сад из божанског извора љубави почиње уливање у душу, тако да се горње снаге уливају у доње, а доње у спољашњег човека и уздижу га изнад свега ниског, тако да цело његово деловање постаје продуховљено. Јер као што дух делује божански подстакнут, тако и спољашњи човек мора да делује подстакнут духом. О, чуда над чудима кад помислим на сједињавање душе с Богом. Он учини да душа од радости и задовољства истиче из саме себе. Ништа више што има име није јој довољно. Пошто је и сама само именована природа, то ни сама себи није више довољна. Божански извор љубави тече преко ње и одваја је од ње саме у безимено биће, у њен праизвор, у Бога. Јер премда му је створење дало име, он је ипак безимено биће. Тако душа доспева на врх савршенства.
Превод: Мирјана Аврамовић
Мајстер Екхарт, ЈАКА КАО СМРТ ЈЕ ЉУБАВ, Адреса, Нови Сад, 2007.
Ознаке: Јака као смрт је љубав, Адреса, Екхарт, Мирјана Аврамовић
препознавања 