RSS

Архиве категорија: Елити

Odisej Eliti (Οδυσσέας Ελύτης, 1911-1996) „Eleni“

Prva kap kiše ubila je leto
Natopile se reči koje su rađale svetlost zvezda
Sve one reči kojima si Ti bila jedini cilj!
Gde sada da raširimo ruke kad vreme ne računa više na nas
Gde sada da spustimo oči kad su daleki horizonti potonuli u
Oblake
Sada kad su se tvoji kapci sklopili nad našim predelima
A mi smo – kao da nas je prožela magla –
Sami samcati okruženi tvojim mrtvim slikama.

Sa čelom na prozorskom staklu bdimo nad novim bolom
Smrt nas ne može savladati dok ti postojiš
Dok na nekom drugom mestu vetar može da te celu drži u životu
Može da te odene izbliza kao naša nada izdaleka
Dok na nekom drugom mestu postoji
Sasvim zeleno polje iza tvog osmeha sve do sunca
Koje mu u poverenju kazuje da ćemo se ponovo sresti
Ne nećemo se suočiti sa smrću
Nego sa ovom sitnom kapi jesenje kiše
S nekim mutnim osećanjem
S mirisom vlažne zemlje u našim dušama koje se stalno udaljavaju

A ako tvoja ruka nije u našoj ruci
I ako nema naše krvi u venama tvojih snova
Ni svetlosti na neoskrnavljenom nebu
Ni nevidljive muzike u nama o! tužna
Prolaznice kroza sve ono što nas još uvek drži na svetu
Onda je to vlažni vetar čas jeseni rastanak
Gorko naslanjanje lakta na sećanje
Koje se javlja kada noć hoće da nas rastavi sa svetlošću
Iza četvrtastog prozora koji gleda na tugu
Koji ne vidi ništa
Jer je već postala nevidljiva muzika plamen na ognjištu
Jer je već postala
Pesma stih uz drugi stih sazvučje kiše suza i reči
Reči ne kao druge već onih kojima si samo Ti bila jedini cilj!

step

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Елити

 

Ознаке: , ,

Odisej Eliti „Telo leta“

Odisej Eliti (Οδυσσέας Ελύτης, 1911-1996)

TELO LETA

Mnogo je vremena kako se čula poslednja kiša
Iznad mrava i gušterova

Sada nebo žeže beskrajno
Plodovi boje svoja usta
Pore zemlje se otvaraju lagano
A pokraj vode što kaplje u slogovima
Ogromna biljka bulji suncu pravo u oko

Ko je onaj što leži na peščanom žalu
na leđima pušeći srebrnasto sagorelo lišće masline
cvrčci mu se zagrevaju u ušima
mravi mu posluju na grudima
gušteri mu klize u zelenilo nadlaktice
A iznad algi nogu lagano mu se valja talas
Poslat od male sirene uz pesmu:

O, telo leta, golo, izgorelo,
izjedeno od ulja i od soli
telo stene i drhtaju srca
Golemo vejanje ivine kose
Dahu bosioka povrh kovrdža Venerina brega
Punog zvezda i borovih iglica
Telo duboki brode dana

Dolaze blage kiše, žestoke tuče
Išibano tle stiže u kandže severnjaka
Koji pocrni u dubinama s razbešnjenim talasima
Tonu brežuljci u gusta vimena oblaka
A ipak se i iza svega toga smešiš bezbrižno
I ponovo nalaziš svoj besmrtni čas
Kao što te sunce ponovo nalazi na žalu
Kao što te u tvome golom zdravlju nalazi nebo.

/prevela sa grčkog K. Maricki-Gađanski/

more

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Елити

 

Ознаке: , ,