Одисеј Елити ВЕДРИНЕ

Јахање кроз облаке

Соба где се свукла вољена девојка

Букет дана после кише

Сунце

Ја

Што сам толике ноћи копао

Да га запањим

Одагнавши тако сигурну

Срећу

 

Да, ивер пролећа

Оставља ми срце

Оставља ми чаролију

Да себе замишљам негде другде

Док старим овде

 

О! Повијени мирис

Грана свеже чедо воде

Добра стаза

 

Превод: Ксенија Марицки Гађански

 

ТАНЕСИ, Београд, 2011

 

 

Одисеј Елити О ЕГЕЈСКОМ МОРУ

 

Љубав

Архипелаг

И прамац њених пена

И галеби њених снова

На њеној највишој катарци морнар развејава

Песму

 

Љубав

Њена песма

И хоризонти њеног путовања

И јека њене носталгије

На чијој највлажнијој стени вереница ишчекује

Брод

 

Љубав

Њен брод

И безбрижност њеног летњег ветра

И једро њене наде

На њеном најмањем таласању острво љуља

Долазак

 

Избор и превод:

Иван Гађански

Ксенија Марицки Гађански

Танеси, Београд 2008

 

 

Одисеј Елити ЕЛЕНИ

Прва кап кише убила је лето
Натопиле се речи које су рађале светлост звезда
Све оне речи којима си Ти била једини циљ!
Где сада да раширимо руке кад време не рачуна више на нас
Где сада да спустимо очи кад су далеки хоризонти потонули у
Облаке

Сада кад су се твоји капци склопили над нашим пределима
А ми смо – као да нас је прожела магла –
Сами самцати окружени твојим мртвим сликама.
Са челом на прозорском стаклу бдимо над новим болом
Смрт нас не може савладати док ти постојиш
Док на неком другом месту ветар може да те целу држи у животу
Може да те одене изблиза као наша нада издалека
Док на неком другом месту постоји
Сасвим зелено поље иза твог осмеха све до сунца
Које му у поверењу казује да ћемо се поново срести
Не нећемо се суочити са смрћу
Него са овом ситном капи јесење кише
С неким мутним осећањем
С мирисом влажне земље у нашим душама које се стално удаљавају

А ако твоја рука није у нашој руци
И ако нема наше крви у венама твојих снова
Ни светлости на неоскрнављеном небу
Ни невидљиве музике у нама о! тужна
Пролазнице кроза све оно што нас још увек држи на свету
Онда је то влажни ветар час јесени растанак
Горко наслањање лакта на сећање
Које се јавља када ноћ хоће да нас растави са светлошћу
Иза четвртастог прозора који гледа на тугу
Који не види ништа
Јер је већ постала невидљива музика пламен на огњишту
Јер је већ постала
Песма стих уз други стих сазвучје кише суза и речи
Речи не као друге већ оних којима си само Ти била једини циљ!

 

 

Одисеј Елити ТЕЛО ЛЕТА

Одисеј Елити (Οδυσσέας Ελύτης, 1911-1996)

Много је времена како се чула последња киша
Изнад мрава и гуштерова

 

Сада небо жеже бескрајно
Плодови боје своја уста
Поре земље се отварају лагано
А покрај воде што капље у слоговима
Огромна биљка буљи сунцу право у око

 

Ко је онај што лежи на пешчаном жалу
на леђима пушећи сребрнасто сагорело лишће маслине
цврчци му се загревају у ушима
мрави му послују на грудима
гуштери му клизе у зеленило надлактице
А изнад алги ногу лагано му се ваља талас
Послат од мале сирене уз песму:

 

О, тело лета, голо, изгорело,
изједено од уља и од соли
тело стене и дрхтају срца
Големо вејање ивине косе
Даху босиока поврх коврџа Венерина брега
Пуног звезда и борових иглица
Тело дубоки броде дана

 

Долазе благе кише, жестоке туче
Ишибано тле стиже у канџе северњака
Који поцрни у дубинама с разбешњеним таласима
Тону брежуљци у густа вимена облака
А ипак се и иза свега тога смешиш безбрижно
И поново налазиш свој бесмртни час
Као што те сунце поново налази на жалу
Као што те у твоме голом здрављу налази небо.

 

/превела са грчког К. Марицки-Гађански/