[…] Мало се супстанци појављује у чистом облику у природи. Оне природе које могу на светлу дана подносити грубе поступке света морају бити средње и просечне структуре као што су железо и со, атмосферски ваздух и вода. Али постоје метали, као што су калијум и натријум, који се морају држати под слојем нафте да би остали чисти. Такви су таленти усмерени на неку специјалност коју врхунац цивилизације гаји у срцу великих градова и у краљевским одајама. Природа штити свој властити рад. Светској култури су неопходни људи попут Архимеда или Њутна; зато их она чува помоћу извесне неосетљивости. Да су они били добри другари, да су волели плес, пиво и клубове, ми не бисмо имали сферну теорију нити математичке принципе. Они су имали ту потребу за изолацијом коју геније осећа. Сваки мора да стоји на свом стакленом троношцу, ако жели да сачува свој електрицитет. Чак и Сведенборг, чија је теорија свемира заснована на наклоности и који проклиње до замора опасности и грехе чистог интелекта, присиљен је да истакне један необичан изузетак: „Постоје исто тако анђели који не живе заједно с другима, него су одвојени, кућа од куће: ти анђели живе усред неба јер су то најбољи анђели.“
Потреба осаме је дубља него што смо до сада рекли. Видео сам много филозофа чији су светови довољно велики за само једну особу. […] Није чудо што су наша друштва тако мала, кад свако има своју целу главу.
[…] Ставите заједно мноштво људи и дајте им слободу да разговарају. Они ће се брзо сами распоредити у скупине и парове. Они најбољи се оптужују због неприступачности. Тачније би било рећи да се они издвајају као уље од воде, као деца од старих људи, без љубави или мржње, само у потрази за себи сличним. Било какво уплитање у сродности би створило сапетост и гушење. Сваки разговор је експеримент из магнетизма. Знам да је мој пријатељ речит, а ви знате да не може изговорити реченицу: све је то зато што смо га видели у разним друштвима. Бирајте своје друштво или немојте позивати никога. Метните заједно Стабса и Колриџа, Квинтилијана и тету Миријам, па ће се сви они бедно осећати. То онда постаје импровизовани Синг Синг изграђен у салону. Пустите их да сами себи потраже друштво па ће бити весели као врапци.
[…] Осама је непрактична, а друштво погубно. Морамо држати главу у једноме, а руке у другоме. Услови су испуњени ако сачувамо своју независност, а ипак не изгубимо своје саосећање. Тим прекрасним коњима треба управљати вештим и спретним рукама. Треба нам таква осама која ће захтевати да се придржавамо њених откровења када смо на улици и по палатама, јер је већина људи заплашена у друштву, па вам у поверењу говоре добре ствари, али им не остају верни у јавности. Но немојмо бити жртве речи. Друштво и осама су варљива имена. Није од значаја околност да ли се састајете са више или мање људи, него спремност саосећања, а здрав дух ће развити принципе из властитог опажања, са све чистијим узлетом према праведном, довољном и апсолутном, и прихватиће друштво као природни елемент на који те принципе треба применити.
1870.
Превод: Звонимир Радељковић
Друштво и осама, избор из дневника и есеја. Сарајево: Веселин Маслеша. 1987.
Eugene de Blaas
Ознаке: Друштво и осама, Ралф Валдо Емерсон
***
Истинито и право пријатељство не ломи се као стаклено окно и леденица, него је најтврђа ствар која се може замислити.
[…] Циљ је правог пријатељства измена мисли у облику највеће интимности и угодности. Служи дакле као потпора, утеха и угодност у свима односима и путевима живота и смрти. Као што је подесно за озбиљне дане, за дражесна даривања и извањске шетње, тако је исто подесно и за трновите путеве и тешке часове живота, за животно бродоломство, сиротињу и прогањања. Ми оплемењујемо једно другом дневне потребе послове човечјег живота и улепшавамо га храброшћу, мудрошћу и јединством. Пријатељство не сме никад спасти на нешто обично и непомично. Оно мора бити увек живахно и досетљиво, да тако улије поезије и полета у све, што је иначе само труд и мука.
Извесно се може рећи да пријатељство изискује ретке и драгоцене природе које су доброћудне и једна другој прилагодљиве. Оне морају сем тога бити у једнаком стању. Због тога се врло ретко испуњавају ови услови. Пријатељство може постојати, у потпуној својој савршености, само између двоје, као што кажу, они који су добро упућени у топлу науку срца. […] Два човека морају ступити у једноставнији однос кад остану сами. Сродност одлучује која ће се два човека осамити. Несродни људи дају мало уживања једни другима.
[…] За пријатељство се тражи она врло ретка средина између сличности и несличности двеју душа, која их узајамно дражи, тиме што им показује да је свака од тих двеју душа снажна и властита, а да опет припада једно другој. […] Услов, што га високо пријатељство тражи: бити способан и без њега живети. Ова висока задаћа захтева велике и узвишене способности. Најпре мора бити право двоје, док не буде право једно. Пријатељство треба да буде алијанса двеју снажних и великих природа, које се узајамно погледају, једна од друге се побојава, док не упознају идентичност, која их уједињује испод ове неједнакости.
Само је онај способан за ово удруживање, ко је великодушан, ко је уверен да су величина и доброта вечити циљ и који се љубопитљиво уплићу у своју судбину. Не мешај се у то. Пусти свој дијамант нек узре. Не убрзавај рађање вечнога. С пријатељством треба поступати побожно. Ми говоримо о бирању пријатеља, а они се сами бирају. Поштовање је велики део пријатељства. Поступај с њим као с каквим лепим крајем у природи. Он наравно има заслуга, којих ти немаш и које не можеш оценити, ако га држиш увек за се. Уклони се на страну и дај места тим заслугама, да се подигну и рашире.
[…] Све што је тако узвишено као пријатељство, настојмо постићи величином и снагом нашег духа. Будимо ћутљиви – тако можемо чути шапат богова. Не мешајмо се у свашта. Ко те гони да разгласујеш оно што треба да кажеш само одабраним душама. Чекај док те потреба и трајност не приморају, док се дан и ноћ не буду послужили твојим устима. Једина је награда за врлину – врлина; једини је начин – којим се долази до пријатеља – бити сам пријатељ. Ти се нећеш ништа више приближити неком човеку идући му у кућу. Ако сте неједнаки, тим ће само његова душа брже бежати од тебе. Нећеш никад ухватити искрен поглед у његовим очима. Племените људе видимо већ издалека и они нас одбијају. Зашто да насрћемо? Касно, врло касно, увиђамо да никакви аргументи, никаква представљања, никакве одредбе или обичаји друштвени неће помоћи да успоставимо с њима односе, које бисмо желели. Једино издигнуће наше природе до оног степена, до кога је њихова издигнута, може нам помоћи у томе. Онда ћемо се састати, слити, као вода с водом. Па ако се тада и не састанемо, није ни потребно, јер су они већ у нама. Љубав је по овој последњој анализи, само рефлекс вредности једног човека и другог ког човека. Људи су понекад мењали своја имена са својим пријатељима, да би тиме означили да воле у свом пријатељу своју рођену душу.
[…] Суштина је пријатељства потпуност, тотална великодушност и истинитост. Ту се не сме ни слутити о несталности. Пријатељ је пријатељу бог, да би се могли међусобно уважавати.
Превод: М. Морачина
Из есеја ПРИЈАТЕЉСТВО, Духовни закони, Партенон, Београд, 2012
Victor Schramm
Ознаке: Духовни закони, Пријатељство, Ралф Валдо Емерсон
***
Стари писци кажу да је душа, када се отеловила на земљи, стала тумарати тамо-амо, тражећи онај други свет из кога је дошла, али је набрзо била ослепљена сунчевом светлошћу и није више могла видети ништа друго осим оно што је на овом свету,а што је само сенка правих ствари. Зато је божанство пред душом послало лепоту младости, да би је лепота тела могла подсетити на небеско добро и красоту. Човек, када угледа ту лепоту у женског бића, трчи к њој и налази највеће уживање и радост у разматрању њених облика, кретњи и њеног духовног бића. То му биће представља оно што је особито у лепоти и што је њен узрок.
Ако се пак душа понизи и иако због превеликог бављења материјалним стварима мисли своје задовољство наћи у телу, она онда налази само тугу и јад, јер тело није у стању да изврши оно, што лепота обећава. Али кад душа зна да цени те визије и побуде које лепота изазива у њој, она онда брзо савлада телесно и почне се дивити цртама карактера. Тада љубавници почну једно друго просуђивати према поступању и према говору и на тај начин прокрче пут до палате праве лепоте. Њихова се љубав, мало по мало разгори и развије до највише лепоте. Том љубављу, која гуши све ниске страсти, као што сунце трне ватру, кад сија на огњиште, постају они чисти и блажени. Љубавник, бавећи се оним што је само по себи дивно, узвишено, дубоко и праведно, почиње топлије волети и брже поимати ове племенитије особине. Волећи их у једном лицу, почиње их волети и у свима. И тако лепа душа постане улаз на који се улази у друштво свих истинитих и чистих душа. У дружењу са својом драгом добије љубавник оштрије око за мане и љаге које је њеној лепоти нанео додир са светом. Он има снаге да јој то и изнесе пред очи. Тако се догоди да они могу сасвим слободно и без икакве увреде једно другом указати на мане и погрешке и тако се међусобно помоћи да се излече. Посматрајући у много душа црте божанске лепоте и одвајајући у свакој души оно што је божанско од мрља које јој је нанео свет, љубавник се уздигне на степеницама тако образованих душа до највеће лепоте, до љубави и до сазнања Божанства.
[…] Но, тај сан о љубави, ма како био леп, представља само једну сцену у нашој игри. У свом развитку изнутра према споља, она проширује своје кругове као шљунак који је бачен у воду или као светлост која сија с ког небеског тела. Зраци душе обасјавају најпре најближе ствари: сваку справу, играчку […] двориште, пролазнике… Али се ствари увек групишу по вишим или по нижим законима. Суседство, величина, бројеви, обичаји, људи изгубе постепено своју моћ над нама. Узрок и ефекат, унутарња сродност, тежња за хармонијом душе и околине, напредан и пун идеала инстикт, све то надвладава касније. И стога је немогућ повратак од виших ка нижим односима. Због тога и љубав, која уздиже човека до Бога, сваким даном бива све мање лична. Испочетка се то нимало не примећује. Младићи и девојке, који се погледују преко пуне собе света и у чијим се очима огледа толико узајамног разумевања, мало мисле о драгоценом плоду, који ће касније произићи из овог новог сасвим спољашњег надражаја. Дело вегетације почиње тек надражајем коре и лисних заметака. Од измене погледа прелази се на удварања и галантерију. […] Љубав сматра свој вољени предмет као нешто савршено у својој врсти. Душа постане тело, а тело душа.
[…] Не треба се бојати да ћемо прогресом душе бити на губитку. У њу се можемо поуздати до краја. Оно што је тако лепо и примамљиво као ови односи, може се заменити и истиснути само нечим лепшим и тако даље све лепшим од лепшега до у вечност!
Превод: М. Морачина
Из есеја ЉУБАВ, Духовни закони, Партенон, Београд, 2012
John William Godward
Ознаке: Духовни закони, Ралф Валдо Емерсон, љубав
***
Научимо се од природе, која у свом раду увек иде најкраћим и најбржим путем. Плод кад је зрео опада. Кад је плод већ опао, пада и лишће. Ход човеков није ништа друго него падање. Сав наш ручни посао и рад снагом као: дизање терета, цепање, копање, веслање итд. изводи се снагом непрестаног падања. Планиглоб, земља, комете, сунце и звезде падају вечито.
[…] Мало промишљеног разматрања оног свакодневног, што се око нас догађа, показаће нам да један закон виши од наше воље, управља догађајима; да је наше мучно работање непотребно и неплодно; да смо јаки само у природном, једноставном и добровољном раду, и да смо божанствени, кад се задовољимо само послушношћу. Љуби и веруј – љубав и вера ће нам олакшати велики терет брига. О, браћо моја, Бог егзистира! У средишту природе и над вољом сваког човека налази се дух. Нико од нас не може нанети квара васиони. Дух је природу тако испунио својом чари, да смо ми на добитку кад послушамо његов савет. С друге пак стране, кад хоћемо да увредимо његова створења, наше се руке слепе уз тело, или се дижу, али само да грувају у своје рођене груди. Читав ток ствари иде на то да нас научи веровати. Само треба да слушамо. За сваког од нас има по један закон и, ако скрушено ослушкујемо, чућемо праву реч. Зашто се толико мучиш да изабереш себи место и занимање, друштво и извесни круг деловања и забаве? Доиста постоји право, које искључује свако премишљање и својевољно избирање. То право можеш постићи. За тебе постоји једна стварност, подесно место, употреба и примерне и сходне дужности. Намести се у средину реке моћи и мудрости, која оживљује ове што преплави, и онда ћеш, без муке, бити приведен истини, правди и савршеном задовољству. Тако ће се сви твоји противници наћи на кривом путу. Онда си ти свет, мерило правде, истине и лепоте. Кад ми не би нашим несрећним мешањем кварили игру, много би боље стајали: рад, друштво, књижевност, уметност, наука и вера, него што је данас. И небо би, које нам је од почетка света обећано и још се у дну срца обећава, само собом ступило у живот као што чине: руже, ваздух и сунце.
Превод: М. Морачина
Одломак из текста ДУХОВНИ ЗАКОНИ, Београд: Партенон, 2012.
Pol Ledent
Ознаке: Духовни закони, Партенон, Ралф Валдо Емерсон
Све се огледа у свакој капљици росе. Нема тако микроскопски малене животињице, која је зато несавршенија, што је мала. За очи, уши, укус, мирис, кретање, отпор, глад и органе за репродукцију, који зајемчавају расплођавање – за све то има места и у најмањем створењу. Тако исто и ми уносимо свој живот у свако своје дело. Права наука о свеприсутности садржи се у томе што се Бог у свима својим деловима појављује у сваком стручку маховине и у сваком кончићу паучине. Васиона настоји да протури своју вредност или садржај у сваку тачку. Ако у нечем има добра, има у исто доба и зла. Ако у нечем има сродности, има и одбијања; ако има силе има и ограничења.
Васиона је, на тај начин, нешто живо. Све ствари имају морални циљ. Дух је, кад је у нама, осећај; изван нас, закон. Ми осећамо његово надахнуће и утицај, а у историји видимо његову фаталну моћ. Он је у свету, и свет је у њему створен. Правда се не одгађа за касније. Савршена једнакост удешава своју равнотежу у свима деловима живота. Коцке божије падају увек на праву страну. Свет изгледа као таблица множења или математичка једначина, која, ма како је окренуо, одржава сама себе у равнотежи.
[…] Дух настоји да живи и делује у свима стварима. Он би хтео да буде једини факат. Све друге ствари треба да се њему прикључе као: моћ, задовољство, наука, лепота. Поједини људи настоје да нешто буду: да буду сами своји господари. Хоће да буду њихове ствари и да њима самим припадају. Хоће да раде за саме себе у свему оном у чему делују, па било то јахање, одевање, једење или владање. Дакле, све само ради себе самога. Људи теже за величином: хтели би положаје, имање, моћ и славу. Они мисле да бити велик, значи имати једну страну природе – и то слатку, без друге стране горке.
Ово раздељивање и лучење наилази свуда на отпор. Мора се признати да до данашњег дана није ни један сновач планова имао успеха. Кад раставимо руком воду, сједини се она одмах иза руке. Пријатност се губи из пријатних ствари, корист из корисних, снага из јаких, чим их станемо одвајати од целине. Исто тако као што не можемо наћи наличје без лица, ни светлости без сенке, не можемо ни располовљавати ствари и узимати из њих за себе само сензуално пријатно. „Истерај природу грабљама и она ће се одмах вратити“.
Превод: М. Морачина
Духовни закони, Партенон, Београд, 2012
William Adolphe Bouguereau
Ознаке: Духовни закони, Партенон, Ралф Валдо Емерсон
***
У пословицама се огледа разумна литература и изношење апсолутне истине, без икаквог ублажавања… Пословице су као свете књиге сваког народа, светиња душевног мотрења или опажања. Оно што овај беспосличарски свет не допушта себи реалисти да изрази својим речима, допушта себи да изрази у пословицама. Тако се овај закон закона, кога поричу они са проповедаонице, из сената и школских приповеда сваки час у чаршији и радионицама добацивањем пословица. Њихова је поука исто онако истинита и пристаје свуда као и она до које долазимо проматрањем птица и буба.
Превод: М. Морачина
Духовни закони, Партенон, Београд, 2012
Ознаке: Духовни закони, Партенон, Ралф Валдо Емерсон
***
Најбоље је у сваког писца оно што није лично; оно за шта он не зна; оно што истиче из његове прирођене способности, а не из његовог сувише активног измишљања: она квинтесенција, која се у студији појединог уметника не може лако наћи, али коју из студија многих можемо издвојити, као општи дух који провејава свима.
Превод: М. Морачина
Духовни закони, Партенон, Београд, 2012
Arvid Nyholm
Ознаке: Духовни закони, Партенон, Ралф Валдо Емерсон
Ако размотримо шта се дешава у разговору, у сањаријама, у кајању, у тренуцима страсти, па онда изненађења у предсказањима из снова, где себе често видимо у маскаради – лакрдијаш прикрива једино увеличавајући и појачавајући реални елеменат и намећући га тиме нашој пажњи – ухватићемо у лету многе наговештаје које ће проширити и осветлити наше познавање тајни природе. Све се стиче како би показало да душа у човеку није орган, већ да она покреће и усавршава све органе; није функција као моћ памћења, рачунања, упоређивања, већ се њиме служи као својим удовима: није способност, већ светлост; није интелект или воља, већ владар интелекта и воље; потка је нашег бића у којој се оно корени – једна неосвојена неизмерност која не може бити поседована. Из унутрашњости (наше) или с леђа светлост сија кроз нас на ствари и чини нас свеснима да смо ништа, а светлост да је – све. Човек је прочеље храма у коме сва мудрост и сва доброта пребивају. Оно што обично зовемо човеком који једе, пије, седи, рачуна, не представља њега самог онако како га ми знамо, већ га кривотвори. Њега ми не поштујемо, него душу му, чији орган је он; и кад би је пустио да се испољи кроз његове радње, навела би наша колена да се повију. Кад дише кроз његов интелект, она је геније; кад дише кроз његову вољу; она је врлина; кад протиче кроз његова осећања она је љубав. А слепило интелекта почиње онда када он тежи да буде нешто сам по себи. Слабост воље почиње када појединац жели да буде нешто сам по себи. Свака реформа има за циљ да на неки својствен начин помогне души да нађе свој пут кроз нас, другим речима, да нас обавеже да се повинујемо.
Сваки човек у извесном тренутку слути ову чисту природу. Језик је не може насликати својим бојама. Сувише је неухватљива. Неодредива је, несамерљива. Али ми знамо да нас она прожима и садржава. Знамо да се све духовно биће што постоји налази у човеку. Мудра, стара изрека вели: „Бог долази да нас посматра без куцања“. То значи, као што нема преграде ни таванице између наше главе и бескрајних небеса, тако нема преграде ни зида у души где човек, последица, престаје, а Бог, узрок, почиње. Зидови су одстрањени. Лежимо с једне стране отворени ка дубинама духовне природе, ка обележјима Бога. Правди какву је видимо и познајемо, Љубави, Слободи, Моћи. Ове природне особине ниједан човек никада не превазилази, већ се оне дижу изнад нас, највећма у тренуцима кад нас наши интереси наводе на искушења да се о њих огрешимо.
Сувереност природе о којој говоримо препознаје се по својој независности од оних ограничења која нас иначе очекују на сваком кораку. Душа обавија све. Она противречи свеколиком искуству. На сличан начин, она измиче времену и простору. Утицај чула надјачао је у већини људи ум до степена да су зидови времена и простора почели да им изгледају несавладиви; а брзоплето говорити о овим ограничењима знак је, у свету, безумности. Па ипак, време и простор нису друго до преокренута мера душевне снаге. Дух се поиграва временом:
Може да збије вечност у час,
Или да развуче час у вечност.
Превела: Милица Минт
Огледи, Графос, Београд, 1983
Waterhause
Ознаке: Графос, Милица Минт, Огледи, Ралф Валдо Емерсон, Сведуша
препознавања 