RSS

Архиве категорија: Емерсон

Ралф Валдо Емерсон О ДУШИ

Ако размотримо шта се дешава у разговору, у сањаријама, у кајању, у тренуцима страсти, па онда изненађења у предсказањима из снова, где себе често видимо у маскаради – лакрдијаш прикрива једино увеличавајући и појачавајући реални елеменат и намећући га тиме нашој пажњи – ухватићемо у лету многе наговештаје које ће проширити и осветлити наше познавање тајни природе. Све се стиче како би показало да душа у човеку није орган, већ да она покреће и усавршава све органе; није функција као моћ памћења, рачунања, упоређивања, већ се њиме служи као својим удовима: није способност, већ светлост; није интелект или воља, већ владар интелекта и воље; потка је нашег бића у којој се оно корени – једна неосвојена неизмерност која не може бити поседована. Из унутрашњости (наше) или с леђа светлост сија кроз нас на ствари и чини нас свеснима да смо ништа, а светлост да је – све. Човек је прочеље храма у коме сва мудрост и сва доброта пребивају. Оно што обично зовемо човеком који једе, пије, седи, рачуна, не представља њега самог онако како га ми знамо, већ га кривотвори. Њега ми не поштујемо, него душу му, чији орган је он; и кад би је пустио да се испољи кроз његове радње, навела би наша колена да се повију. Кад дише кроз његов интелект, она је геније; кад дише кроз његову вољу; она је врлина; кад протиче кроз његова осећања она је љубав. А слепило интелекта почиње онда када он тежи да буде нешто сам по себи. Слабост воље почиње када појединац жели да буде нешто сам по себи. Свака реформа има за циљ да на неки својствен начин помогне души да нађе свој пут кроз нас, другим речима, да нас обавеже да се повинујемо.

Сваки човек у извесном тренутку слути ову чисту природу. Језик је не може насликати својим бојама. Сувише је неухватљива. Неодредива је, несамерљива. Али ми знамо да нас она прожима и садржава. Знамо да се све духовно биће што постоји налази у човеку. Мудра, стара изрека вели: „Бог долази да нас посматра без куцања“. То значи, као што нема преграде ни таванице између наше главе и бескрајних небеса, тако нема преграде ни зида у души где човек, последица, престаје, а Бог, узрок, почиње. Зидови су одстрањени. Лежимо с једне стране отворени ка дубинама духовне природе, ка обележјима Бога. Правди какву је видимо и познајемо, Љубави, Слободи, Моћи. Ове природне особине ниједан човек никада не превазилази, већ се оне дижу изнад нас, највећма у тренуцима кад нас наши интереси наводе на искушења да се о њих огрешимо.

Сувереност природе о којој говоримо препознаје се по својој независности од оних ограничења која нас иначе очекују на сваком кораку. Душа обавија све. Она противречи свеколиком искуству. На сличан начин, она измиче времену и простору. Утицај чула надјачао је у већини људи ум до степена да су зидови времена и простора почели да им изгледају несавладиви; а брзоплето говорити о овим ограничењима знак је, у свету, безумности. Па ипак, време и простор нису друго до преокренута мера душевне снаге. Дух се поиграва временом:

 

Може да збије вечност у час,

Или да развуче час у вечност.

 

Превела: Милица Минт

Огледи, Графос, Београд, 1983

 

waterhause 1

Waterhause

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 фебруара, 2018 in Емерсон

 

Ознаке: , , , ,