Ханс Магнус Енцесбергер ПОВЛАЧЕЊЕ

Ја радо дезертирам. Стратегија
или драга навика –
за то заиста није потребно
напунити седамдесет година.
Већ са петнаест ми је
било сасвим јасно
да треба избећи неке непријатности.
Некада давно рекох себи:
мало одстојања не може нашкодити.
Повлачење је такође уметност,
верују неки стручњаци.
напад на целу армију,
када појединац има малу шансу:
само у крајњој нужди.
Други то виде другачије,
иду радо на фронт,
псујући на сав глас
заузимајући изгубљене позиције.
Није лако рећи
шта је боље. Ја се, у сваком случају,
радије повлачим,
ако тако мора бити, и пред самим собом.

 

Ханс Магнус Енцесбергер СЛЕПО

Постати победник
биће ствар оних који виде.
Једнооки
су преузели све у своје руке,
дочепали су се власти
и слепца прогласили за краља.

На затвореним границама
полицајци играју ћораве баке,
ту и тамо ухвате неког очног лекара
за ким се трага
због незаконитих радњи против државе.

Сва господа носе
црне фластерчиће
преко десног ока.
У бироима за изгубљене ствари
буђају
лупе и наочари без власника
које су нашли пси за слепе.

Млади aстрономи жељни успеха
замењују своје очи стакленима.
Родитељи који виде надалеко
уче на време своју децу
напредној уметности разроког погледа.

Непријатељ зацрњује борском киселином
вежњаче својих агената.
С обзиром на своју ситуацију
поштени грађани не верују
сопственим очима
и сами себи бацају бибер и со у очи,
плачући пипају знаменитости
и уче азбуку слепих.

Прича се да је краљ недавно изјавио
да са поверењем гледа у будућност.

(Последњи поздрав астронаута, Агора)

Salvador Dali Persistance of memory

 

Ханс Магнус Енцесбергер MIDDLE CLASS BLUES

Не можемо да се жалимо.
Имамо радно место.
Сити смо.
Једемо.

Трава расте,
друштвени производ,
нокти,
прошлост.

Улице су празне.
Склопљени уговори су перфектни.
Сирене ћуте.
Све ће то проћи.

Мртви су направили свој тестамент.
Киша је попустила.
Рат још није објашњен.
Са тим не треба журити.

Једемо траву.
Једемо друштвени производ.
Једемо нокте.
Једемо прошлост.

Ми немамо шта да кријемо.
Немамо шта да забрљамо.
Немамо шта да кажемо.
Ми имамо.

Сат је навијен.
Односи су уређени.
Тањири су опрани.
Последњи аутобус управо пролази.

Празан је.

Шта још чекамо?

 

Ханс Магнус Енцесбергер „На тераси“

Ми радије седимо у хладу. Како изгледамо недужни
у нашим лигештулима!Ватрено оружје
познајемо само са телевизије.
Ретко вичемо. На железнички перон
стижемо углавном без палица за бејзбол.
Кога све, или ништа не подносимо –
а то је један бескрајан репертоар – нећемо рећи.
Наша челична добродушност је озлоглашена.

Али можемо ми и сасвим другачије, и то се деси,
само ако нас не оставе на миру. Други,
увек други, са својим свађама,
тркачким колима, разводима,
аутобомбама. Али ми ни у којем случају!
У најгорем случају ми се повучемо у кућу,
затворимо прозоре и врата
и држимо се за стрпљење.