Димитриј Лихачов ШТА ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ У ЖИВОТУ?

***

„Шта је најважније у животу? Најважније може бити нешто своје, индивидуално, непоновљиво. Али свако мора имати то најважније. Живот не треба трошити на ситнице, губити у свакодневним бригама.

И још нешто што је суштинско: најважније, ма како да је оно индивидуално код сваког човека, мора бити оно што је добро и значајно.

Човек не треба само да се уздиже већ и да се уздиже изнад самог себе, изнад својих личних свакодневних брига и да мисли о смислу свог живота – да се осврће на прошлост и гледа у будућност.

Ако човек живи само за себе, за ситне бриге о сопственој добробити, онда од проживљеног неће остати ни трага. Ако живи за друге, онда ће други да сачувају то чему је он служио, у шта је улагао све своје снаге.

Да ли је читалац приметио да се све што је ружно и ситно брзо заборавља? У људима остаје љутња на рђавог и саможивог човека, на оно рђаво што је урадио, али он је избрисан из сећања. Људи који се ни о коме не брину нестају из сеђања. А дуго се памте људи који служе другима, који то чине паметно, који у животу имају добар и значајан циљ. Памте се њихове речи, поступци, њихов лик, њихов лик, а некад и необичности. О њима се прича. Далеко ређе и, разуме се, без лепих осећања говори се о злима.

У животу треба имати своју мисију – служење неком делу. Нека то буде мало дело, оно ће постати велико ако му останеш веран.

У животу је најважније доброта, и притом паметна доброта, доброта с циљем. Паметна доброта је оно што је најдрагоценије у човеку, оно што к њему привлачи другог и што га најпоузданије води к личној срећи.

Срећу достиже онај ко настоји да усрећи друге и ко је способан да заборави своје интересе, и себе самог. То је „незамењива монета“.

Треба то знати, увек то памтити и ићи путем доброте – то је веома, веома важно.“

Превео: Новица Јањушевић

Из књиге ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ,  Београд: Службени гласник, 2017.

• 

 

Исидора Секулић ИСТОК У ПРИПОВЕТКАМА ИВА АНДРИЋА

Велика је разлика између прича и приповедача на оном крају света где сунце излази, и оном где сунце залази. На Западу је прича пре свега замисао, план, нарација, духовитост, стил; на Истоку је прича пре свега чарање. На Западу најлепше приче причају уметници; на Истоку пустињаци, маги, мудраци, вешци и свеци. На Западу приповедач даровито рукује идејом и материјалом; на Истоку је приповедач медиум кроз који се приповетка сама прича. На Истоку, рекли бисмо, човек од маште треба само да заклопи очи, и прича је готова… У великој мери важи то што је казано и онда када се ради о уметничкој причи Истока, тј. причи инспирисаној Истоком и писаној од писца коме је Исток завичај. Кад западни писац жели да да неки детаљ који обичан друштвени живот није асимиловао, и не може да асимилује, он зајми чудне ствари однекуд из метафизике, и говори малом броју људи; кад источни писац то хоће, он каже ками, или табу, то јест каже свакидашњу реч свакидашњег човека, јер тамо, на Истоку, људи из дана у дан верују у тајанствено и имају доказе о натприродном. За Мопасана Орле каже се да је био велики психолог и уметник, а мисли се у себи joш и да је носио клицу поремећености ума; кад је реч о Р. Тагори и његовим драмама, тада се, сем на психологију и уметност, мисли такође још и на нешто треће, али сигурно никоме не долази сумња у неку предиспозицију за душевну болест. Кад Матерлинк хоће смрт да дозове, он инсценира театар: нoћ, гроза, утваре, ,,отворена врата, угашене лампе“; код Тагоре, у по бела дана., дечко чека смрт на прозору међу играчкама. Западна прича je пpe свега одломак живота, студија, истина, доказ. Источна прича је, и кад је модерна, пре свега неко „тихо ткање“, неко бајање; фантазија и богато шарена слика; пакао или рај; хука и покори крви, или шапат дубоко сакривених тајни.

У приповеткама Ива Андрића има много Истока, а има га од сваке врсте, стравичног, мрачног, поетичног, шаљивог, мудрог. Сарајлија, „дете са Истока“, Андрић има бескрајно и врело интересовање за исламски елемент који је толико времена био господар и судбина његова завичаја, за све примитивне, сурове, грозне, а уз то загонетне и живописне типове из тог старог, турског времена Босне. Тај је интерес код Андрића дубоко интиман. Прича човека је зато до бизарности оригинална, језовито непосредна, и огрезла у колориту. Понекад је тешко веровати да је приповедач Андрић истоветан са деликатним, сентименталним, хришћанским, типично западним писцем књига Ех Ponto и Немири. Многострадална Босна, која као и болан човек, нити је могла спавати, нити је другом давала да заспи, та Босна је од тешке своје несанице оставила много у наслеђе једном од најбољих својих песника. У причама Ива Андрића, према томе, устаје пред нас оно од чега је Босни било тешко, али што je, y исти мах, бацало на црни живот њен богате шаре и гротескног и страшног муслиманског Оријента. Устаје пред нас некадашњица, са логорима и хановима, вазда живим друмовима, са чаршинлијама и кахвама, са прљавим и суровим животом, са страшним

и тајанственим, бива и смешним типовима, какви су Ћерђелез Алија, Мустафа Маџар, Мула Јусуф, и други; лој, лук, зној, дроњак; беспосличење и пустоловине; пијане главе, бесни ћефови; нетакнуте примитивне снаге и пресне страсти. Па онда, све то реално и одвратно и страшно, и јесте и није тако, јер је потонуло у ону тамну и слатку стародревност у коју се сви тако радо гњурамо. Загњуримо се, жмуримо, ослушкујемо, трептимо; певање неког невидљивог, укуисање неког невидљивог, стари адет нечег давно потонулог. Долазе, затим, читаве прегршти оријентализма у сликању, турцизама у језику, које, кад не разумемо, везујемо за мистичне представе; кад разумемо, везујемо за слатка сећања из прича и песама. Па се онда раскалашне и вриштаве шале одмењују са слутњом нечега што је вечито сакривено, или што човек вечито скрива. Искачу, затим, тамни нагони, као руље звери, и, жедни крви и блуди, снажни као у дан стварања света, заустављају часом све, и заповедају пир страсти и умирања. У гробној и мудрој тишини која остаје после тога, мешају се и изједначују судбине, сујеверја и истине . . . И све то, апсолутно све, и псовка, и ласцивност, и пожуда, и комика, и ужас, казује се полако, равномерно, помало монотоно, помало тајанствено, са жарком и слатком речитошћу, која не да задремати, али не да ни сасвим пробудити се. За све на свету се не смемо разбудити, јер, као и стари Багдад, сав се Исток најбоље види онда кад су око нас „лојаница, кутови пуни сенки, на прозору парче модре ноћи“

Иако је приповетка Ива Андрића несумњиво реалистична, и западно уметничка по свему — по строгости плана, личном тону, савршености композиције и стила — она је, како већ рекосмо, сва Исток, Исток и као документ и као поезија. Недавно штампана прича У мусафирхани, износи пред читаоца фратра Марка, који двори тешко оболелог, на досаду остављеног мрског Турчина Мамелеџију, двори га и грди га: ,,Пфу, ђенабете, никад нећеш видјети божијег лица“, a y исти мах носи у души тежњу и план да му спасе душу, да га пре смрти преведе у хришћанство. У одсудном тренутку, Турчин пљуне на принето распеће. А кад је мало затим Мамелеџија умро, фра Марко је ,,ојађен“, и моли се Богу за покојника. А моли се не по некој калуђерској дужности, или по некој божјој заповести, него баш из сама себе, просто и природно, баш као што, просто и природно, у исто време поткида у башти лишће на репама, и моли се Богу и за њих: „Хај! расти, Боже помози“. У тој причи, о тупоглавом и грубом фра Марку који није за „свети ред“, има врло много финог, дубоког, општечовечанског, суптилног и умилног. Али ту причу, таква каква је у Андрића, никада не би могао инспирисати западни фратар, нити би је, такву каква је, написао западни приповедач. Она је израђена без ,,психологије“, без градације ефеката, без врхунца. Свега једно „тихо ткање“. He треба се варати да и у оном саблажњивом моменту око распећа лежи нека успетост причања. Напротив. Чар лежи у чудној, ако смемо рећи, немој хармонији двеју тишина, оне мртвачке у мусафирхани, и оне манастирске у скривености и светом преживљавању фра Марка. Оно што би могло бити поента, молитва фра Маркова, опет је скроз непатетично; та се молитва јавља у благом пленеру баште, и у више комичном него мистичном мешању ствари — репе и мртваца. Симболизам кроз комичне детаље, то је еминентно источни уметнички квалитет.

Прво од источних обележја Андрићеве приче лежи у начину излагања садржине, који подсећа на усмено причање. Епизоде и детаљи су много шарени, али кратки, крећу се брзо, нижу сe нови и нови— на једној малој страници Ђерђелез Алије има их понекад три и четири — забављајући једнако, а не напрежући читаоца многим везама и односима. Наравно, детаљи ти, баш зато што су такви, морају бити савршена уметност у ораховој љусци, и јесу то. Наиђете, нпр., на неког фратра који има посла свега у десетак редака приче, али он је такав да се ви до краја приповетке осврћете за њим. Са детаљима упоредо, и главна линија развоја у причи држи се старе схеме говорене источњачке приче; путује се, па законачи, па се ујутру даље иде, па се сретне калуђер, па Цигани, па неко весеље, па река коју треба прећи. Ђерђелез путује, путује; Мустафа Маџар јаше, јаше, бежи, бежи; паше и војске селе се, селе, из логора у логор; све пролазници, хаџије и скитнице живота, исток са својим радозналим и жељеним доколним страсницима и сладострасницима. Најважније се дешава успут, на друму, у хану. Успут се пије, воли, разрачунава, убија, умире. To је углавном ритам и тон приповетке. Дугачких разговора, опширних описа, тумачења ситуација, филозофисања, нема. Мудрост долази у пошалици: ,,Ноћ, ракија и плитка памет немају мјере“. Дијалог никада није ни дуг ни заплетен. Опис личности је нагао, снажан, као ударање белеге. Опис природе, покрета, или чега било, такође је брз, али што шаренији и гласнији, како би кроз чула прошао у душу, или што јаче остао у чулу. „Шкрипе браве, стружу мандали, сакривају се дјевојке“. „Одмиче Ђерђелез и бива све краћи, као да му ноге улазе у тијело“. Андрићеви описи, то су шумови, мириси, панораме, импресије пипања. Мустафа Маџар, банувши опет једаред кући откључава чардак, дохвата у мушему замотану зурну: ..Туу тититатаа… Тишина прима непријатно звук“. И за објашњења читавих ситуација има даровити Андрић начин живом речју казиване приче: место сложеног излагања, долази гомила и улица са својим досетљивим, карактеристичним, индискретним узвицима. Кад се Ћоркан —из приповетке Ћоркан и Швабица — појави из апса, кад је дакле ту расплет и завршетак приче, целу ситуацију и сав унутрашњи смисао дају неколико мангупски пакосних узвика чаршије, и оно незаборавно, и ничим незамењиво: ,,ти-ридам, ти-ридам, тиридиридиридириди-ридам“ човека који се једва једном отарасио љубавне среће . . . Топлина, непосредност и манир живе речи стоје мање више у свима приповеткама Андрићевим, али је Ђерђелез Алија класичан пример за то. Ту би ствар добар рецитатор могао говорити као врсту народног епа, и као од народног епа остале би за њом све шаре живота читавог једног времена и племена.

Друга црта Истока у приповеткама Ива Андрића, то је одсуство буржоаског живота, буржоаских типова и интеријера. Нема мужа и жене, господина и госпође и неког трећег нема интимних страдања или херојства породице, њених чланова или чланова друштва, нема нервних потреса ни суза. На старом исламском Истоку су интеријери били махом недокучни, стајали леђима окренути и према јавном мишљењу и према судници, нису се давали поезији. Ако је неко и улазио у њих, имао је очи и уши да остави у предсобљу, заједно са кондурама. A ако би се нашао делија, јунак, шалџија, дегенерик, или каква било снага, недуг, обест или талент, то је излазило на чаршију, на друм, на мегдан. Тако је највећим делом у приповеткама Ива Андрића. Његове су фигуре понајчешће сирови јунаци и крвници, или божјаци и фукара, пустолови, бастарди, Цигани, и Мађари потурчењаци, у Босну отеране и незадовољне Стамболије, ,,разнолика чељад“ која тумара по земљи и свету, иде тобоже „у трговину“, а стварно онамо ,,куд их воде мутни и страшни нагони“, фантомске или крваве фигуре које пројашу пола живота, тако да их људи знају већином само по имену, по причању, и пo страху. Таква су лица, дакако, далеко од свега буржоаског, баш ако се међу њима нађе и који фратар, и који врло домаћи кадија. Према томе је и приповетка о тим лицима далеко од оне западне психологије по којој се јунаку, слично оном нацртаном човеку у Јестаственици, сваки откуцај срца сваки покрет и рефлекс налазе тачно под нумером и именом. Heгo ce дегенерици, хуље, бадаваџије, чаршијске будале или божји људи бацају пред нас са спољашњим животом нагона, тела, или прве помисли, са два три момента када у индивидуи искочи дно на врх, надме се цело срце, и она се избацује јака и императивна као да у томе моменту располаже целим својим животом. За доста велики број Андрићевих јунака може се казати да су „славни и смешни“, онакви отприлике какав је Ђерђелез прошао „пола царевине“. У такве, сем фра Марка, Абдурахман ефендије, Ћоркана, долази и Крилетић, Мостарац, из приче Дан у Риму. Њему је додуше сцена Рим и доба Великог рата, са неким интернационалним реквизитом, али је Крилетић ништа мање сав балкански и источни, непријемљив за Запад, пијаница, инаџија, авантурист из малих ресторана, можда чак „турски безобразан“ са женама, само што се, случајно, место по друмовима Босне или Херцеговине, ломата и тетура као курир по свима европским престоницама . . . Али има, затим, код Андрића фигура кoje, колико су далеко од свега буржоаског, толико су исто тако далеко од малочас изнесене карактеристике, то јест од тога да буду „славни и смешни“. To cy они познати случајеви Андрићевих јунака, главних и споредних, где тамни и страшни нагони и дегенерисаност вуку јунаке и причу у баладичне језовитости и у перверсне злочиначке страховитости.

Такви су Мула Јусуф из приче За логоровања, делимично Абдуселам бег из приче Мустафа Маџар, и пре и изнад свега страшни, сложени неваљали и јадни Мустафа Maџap сам. Полна природа Мула Јусуфа превазилази Ропсове слике, а Мустафа Maџap је, са својим језовитим бесаницама и страшном прошлошћу, тип пред којим човек дрхти. Западни сатанизам је спиритуална ствар крај тих појава. Врхунац помаме код тих бестијалних природа не лежи у неком предмету, који се, најзад, жив или мртав савлађује, него у бесној хајци с ножевима, у говљењу страсти кроз перверсност и злочин док се, ако је могућно, не сруши хајкач, а не жртва. Мула Јусуф има девојку коју је хтео, у затвореној собици, дакле у кавезу. Али он ипак вија то полулудо створење по том кавезу, и то с бријачем у руци, и не пада на девојку после прве крви, него после треће, кад јој црвени млаз бљуне из грла, кад, то јест, умире или је умрла, кад је дакле хајки дошао последњи крај . . . Како би тај материјал изгледао у западној причи? Сигурно бисмо бацили књигу из руке. Овако, та чудна бића нису грађани, нису друштво, нису ничији оци и браћа, скоро и ничији синови, него су језовите источне скаске. И онда их читамо са оним чудним дрхтањем од којег нико од нас не бежи; са дрхтањем од којег нам је уз правог песника и у паклу добро. Али уз источног песника. Аждаје и змајеви су само на Истоку уметност.

Даља црта Истока у Андрићевим причама: носиоци догађаја, јунаци, увек су мушкарци. Жене су скривене, споредне, испод живота, и нису личности, него једино покретне снаге. Или се јављају само као зло привиђење, нпр. жена из Ерзерума у грозничавим сновима Мустафе Маџара; или промичу умотане у бошчу; или се тек дају слутити иза затворених прозора, дражећи уосталом и тако сву мушку околину, до жутог и крезубог идиота Алије; или искачу и пролазе епизодно, насмејане и раскалатне, заповедајући у мушкарцу оно што ће дати детаљ приповетке; или, као Ивка Гигуша, „стара пезевенкуша“, да мушкарцу у љубавном лову посредују. Примитивна, путена, једнолика, жена је ту да би је мушкарац вијао, мамио, плашио, дражио, ловио и имао; или да мушкарцу причини неко страдање, и тако крене у њему право или погано јунаштво, учини да буде „срећан што је дошао час кад ће снага да проговори“. Ђерђелез узвикује пред Земком, „белом Циганком“: „Она је . . . мој душманин! ђипа на ноге, отима се, шири руке, и да није трештен пијан, ко зна шта би урадио . . . Севдах, међутим, који је још нарочито појава балканског Истока (где је провалија између муслимана и ђаура стварала тешке љубавне муке), севдах у сентименталном смислу не долази у Андрићевој приповетци. He долази зато што Андрић, насупрот Св. Ћоровићу, од кога су нам остали бесмртни севдаси, није до сада радио интеријер, ни уопште меланхолични Оријент са тананим, чежњивим и источњачким душама. Али оно што му је улазило у план, смешног севдалију, дао нам је, као нико што није, у свом Ђерђелезу. Ђерђелез, са читавим редом дертова и скандала, уздише, жуди и промаша, једну за другом, каурку ,,у крзну и сомоту“, па Катинку, па Земку, па „гојну удовицу и страсну Јеврејку“, да заврши са оном до које се може кад год се хоће, и кад год се ништа боље нема, са Јекатарином у Доњим Табацима. Јавља се Исток код Андрића још са једним карактеристичним потезом, са слепом, лудом, варварском пожудом за женом, са оним штo би Б. Станковић звао ,,нечистом крвљу“, а што Иво Андрић зове „несрећном крвљу“. Турци из његових прича пружају руке за женама као суманути.

Уз инат и кавгу, уз ексцесе у јелу и пићу, ту је стално и полни немир. Мамелеџија умире, а вуче се пo голом поду да додирне женине димије. Ђерђелез, пред затвореним прозором кауркињиним, добија напад помаме и седа на коња ,,у безумном прохтеву да убија и вређа ма кога“. Ти људи воде између себе најласцивније говоре кад их подиђе ватра; а уз рамазански пост, „у сумрачно доба пред ифтер“ пошто „од звијезде до звијезде“ нису смели ни јести, ни пити, ни пушити — помахнитају, и све се уздржавање прометне онда, ноћу, у пожуду за женама. Најблажи акорд у којем та страственост може да се сврши, то је дерт. Ђерђелеза као неку крпу витла машта и мука, види Земку на љуљашци, кад гледа како јој се димије „плету у сто набора и шибају небо“. А кад још Циганке запевају: „Разбоље се Ђерђелезе, аман, аман“, песму која је постала некада раније, кад je oн лежао тешко рањен, њега обузима туга, не може да раздвоји ово и оно време, меша све, и свега га пролази „час врела час хладна језа“.

Једно од најснажнијих, изнутрашњих зрачења Андрићева Истока, јесте моћ сугестије, сугестивност која у његовим причама замењује западну анализу. Мустафа Маџар је може бити најјачи, а сигурно највиртуознији пример за ту моћ, моћ по којој се саопштавање приче не дешава тако да сте ви непомични очекивач, а јунак да се доводи до вас, и демонстрира вашем схватању и осећању, него, напротив, он, пластичан, цео и врео, остаје на свом месту и у свом времену, а ви, читалац, бивате одвлачени у његову непосредну близину, и увлачени у живи круг његове личности. Андрић је прави маг да то учини. Скине вас некуда где вам је као међ множином огледала, где ћe сваки детаљ са свих својих страна рефлектује стотину пута, тако да се ви формално опијете од непосредности и боја, почињете певушити и жмирати, и тукли бисте се кад се шарени источњачки фењер угаси, и мејданџија, или буљук људи и жена пропадну у помрчини . . . Анализа ту, наравно, постаје сувишна. Одиста, ни пред којом анализом неће човек тако да трепне и стрепне, као што ће трепнути и стрепнути ако га нека гомила понесе, или иека загонетна личност погледа, и близу њега дубоко уздахне или јаукне. Све одједаред бива јасно . . . Скала Мустафе Маџара је врло сложена. Дегенерик, хипохондер, халуцинатор, он је поганац, животиња, крволок, перверсан злочинац који, тако као што би други окинуо у вис, „дохвати малу пушку и опали је у мрачни кут где су лежали фратри“. Али, с друге стране, у њему има неке рафинерије мисли — учио је школу — рафинерије душе — свирао је, и волео музику — чак рафинерије злочина — убија Абдулселамбега духовито, елегантно и чисто као да добија партију шаха. Он на неки виши начин посматра и везује ствари, има момената стресања и страха; он једини у серији њему сличних Андрићевих јунака диже се до значајног, и консеквентно све јачег и јачег унутрашњег гађења, и формира одређену мисао и поглед на живот у речима са којима и умире: „Свијет је препун гада!“ И тај Мустафа, заједно са страховитим својим бесаницама, визијама, нападима беснила и злочинима, стоји и остаје без сваке модерне анализе, чисто снагом сугестије приповедача, из кога не само да говори чудесна фантазија, него бије нека скоро да кажемо некрштена сила, са којом дозива давнине и заповеда сенкама да живе . . . Рекли бисмо стога да та снага сугестије неће бити да је само особеност талента и уметничке технике у Ива Андрића, него да је нека и од талента још дубља урођеност. Директни дар оне cтape Босне, која Андрићу не да мира кроз богзна које претке, или кроз богзна коју тајанствену силу источних крајева и живота . . . Шта је била, и шта је могла даровати та стара Босна? Да ли вештину анализе, да ли моћ сугестије? Раја, па муслимани Босанци, па Стамболије; мешавина, немир, трвење, насиље, мржња, и све у вечитом страху и мраку. Турчин Босанац мучи и презире рају, Стамболија презире све што је Босна. Лукавства, интриге, вребања, злостављања, освете. Крај тога ратови и сиротиња. И ништа друго. Такве су околности, наравно, избацивале животе аморфне, без тока и тенденција, час страховито раздвојене и туђе, час у једно клупко сплетене као животи најнижих бића. „Чаршија глупа и лења, власти угурсузи, живот раје без икаквих модалитета, нагонима и страстима нигде правилне одушке. Најмањи узрок, дакле, довољан да узмути те страсти. Кад и у новије доба то чини већ једна циркуска играчица — Ћорканова Швабица — како ли је морало бити раније и давно, кад одједаред тресне нека јуначина, или нека пустахија, или неки ,,с правом неограничене власти“ снабдевени Стамболија . . .! Питамо зато поново каква посла ту има анализа, или психологија, или апстракција? Где да започну, на чему да се зауставе? He, не, то је био живот који није знао за закључке. И зато се о том животу не да мислити. Место мисли долази машта, љубав за авантуру, конкретан и сугестиван израз. И још нешто: оно безимено и тајанствено што се крије у сваком детету Истока, а поготову уметнику. Оно специфично источњачко што нико не може имати и нико не може дати ако није рођен тамо где се сунце рађа. Оно нешто што Пјер Лоти није могао на Истоку да узме; оно због чијег недостатка је велики песник Барес досадан у свом Врту на Оронту. Оно што на исламском Истоку зазиђује куће, баште и људе; што иа крајњем Истоку прави познате загонетне кутије и кесе, у које људи сакривају писма и драге предмете, ко зна можда и сузе; оно, најзад, што тако силно блешти и чара у приповеткама Ива Андрића.

Драго Немец

Занимљив је размак од Андрића који је писао Ех Ponto и Немире, па до Андрића приповедача Босне. Тамо је он осећајни, меки, сјајни и елегантни прозаист и стилист. А овде, са којом снагом и вештином стеже ону путену и бесомучну масу у жарке и живописне фигуре. До које висине диже причу о пустим силеџијама и црним душама, истичући их, великом уметношћу, као неки први олуј индивидуализма и воље. Како незаборавне остају пред очима и у души те загонетне делије, које нису знале за дан и ноћ, за стид и страх, за Бога и ближњег, за закон и отаџбину, које је сама смрт морала да вреба и као гром изненада да погађа . . . Запад и општечовечанско проницање, то је оно што у Андрићевим приповеткама дира у најфиније наше уметничке осетљивости. Али оно штo вуче као дубина, што чини да тим приповеткама прилазимо с жеђу, то је Исток. Исток чини те задивљени остављамо фигуре Андрићевих прича. Фигуре које се тако магистрално испрсују, и које су, поред свих покора, на неки начин велике са оним загонетним од чега ,,крв у њима тка и расте“.

1923.

Из домаћих књижевности I, Београд, 1985.

 

Иван Иљин О ЧИТАЊУ (одломак из есеја)

… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?
Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове ону истиниту духовну ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсеђену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.
То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.
Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.
Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.
По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…

 

Miodrag Pavlović – ZAGONETNI ZAHTEV PESME

Poezija bez zagonetke je samoopisivanje ili ubeđivanje. Ne kažem da ona postaje naracija, pripovedanje može da sadrži mnoge zagonetke, kao što govorništvo ponekad iznosi neizrecive slutnje i nasvladive paradokse. Ali govorništvo koje ubeđuje, retorika u užem smislu reči, zna sve više i bolje od slušalaca koje hoće da navede, da ubedi u potrebu jedne odluke ili nekakve akcije. Onaj ko opisuje može da se usredsredi na predmet koji je sam sobom zagonetan, ali tu je opisivač samo posrednik, od njega zagonetka ne polazi, niti on može odgonetanjem da donese na videlo neki smisao. Kada ne bi postojala mogućnost posrednog govorenja, iza kojeg se sluti neka tajna koju treba razotkriti ili spoznati toliko da se ona može i nekom drugom preneti, poezija bi bila jezikoslovlje bez ikakvog sopstvenog supstrata.

Da li pesnik svoju zagonetku traži, ili se kroz njega jezik sam poigrava i gradi arhitekturu svog labirinta, svejedno je. Mi to ne možemo nikada sasvim tačno ni da zaključimo. I to je jedna od zagonetki ugrađenih u zdanje pesničkog dela. Pesnička umetnost je moguća jer jezik po svetu može da hodi naheren, da sve dotiče iskosa, da saopštava nekoliko stvari odjednom, da se izvuče iz šake derikože, iz klopke pravnika koji sve razjašnjavaju. A ipak može da se govori o preciznosti pesničkog izražavanja, o čistoti pesničke forme. Svaki jezički izraz se ukršta sam sa sobom čim se pojavi. Poezija je prva koja to vidi i od toga tka svoju tkanicu sa znacima koji opet imaju zasebnu pripadnost, okvire i sisteme.

Ne može se očekivati da jedna pesnička jezička tvorevina bude manje zagonetna no neki unekoliko osloženi prirodni oblik. I kao prirodni oblici, i pesma traži poniranje, udubljivanje u nju, priznavanje njene zagonetke. Čini se da cvet koji nam se ispreči na putu kaže: uberi me. I da pesma traži od namernika koji se nad nju nadneo: razumi me. No ni jedno ni drugo zahtevanje ne izgledaju verovatnim. Cvet, ako besedi, reći će: osmotri me. A pesma sigurno ne zahteva više u svojim obraćanjima no: oslušni me. Osluškuj me, dugo, i uporno. Zahtev ljubavi i pobožnosti u isti mah,na sličan, zagonetan način.

M. Pavlović – Svečanosti na platou (Prosveta, 1999)

 

Miroslav Maksimović POEZIJA I BOEMIJA

Nema više boemije. Ni pesničke, ni bilo kakve druge. Zašto? Pa, princip boemije je – živeti. U životu kakav je. A princip tranzicije je – preživeti. Juriti za životom. Sa nadom da će se jednog dana negde stići. U međuveremenu se ne živi.

Šta je, u stvar, bila boemija?

Spoljni znaci su joj bili: piće, kafane, skandali, upečatljivi javnim gestovi, susreti s policijom, zatvori…Međutim, to su bili samo rekviziti. U suštini, boemija je bila pobuna protiv zadatih duhovnih i socijalnih okolnosti života. Ali ne pobuna na nasilan način revolucije, već samo nepristajanje na fioke u koje nas život gura da bi nam omogućio opstanak i osiguranje egzistencije. Traženje prostora slobode.

Tu su se boemija i poezija dodirivale. Nije slučajno pojam boema izjednačavan sa pojom pesnika. I poezija je traženje prostora slobode, i zato su se pesme pesnika koji se, po spoljnim znacima, ne bi mogli svrstati među boeme nalazile u antologijama boemske poezije.

Najvažna institucija boemije je – kafana. Koja je bila i veoma važna društvena institucija. Sve ono što se nije moglo naći u drugim institucijama društva i čega tamo nije bilo – nalazilo se u kafani. Kafana je bila mesto za slobodu, socijalnu ravnopravnost, ljudsku komnikaciju. Potpuno je logično da u tranzicionom dobu takva institucija izumire. Kafana više gotovo da nema, nadiru kafići, specijalizovani restorani, zatvoreni klubovi. Nema mesta gde bi se ljudi mogli zbližiti. U Beogradu – čija se istorija ne može napisati bez priča o kafanama i boemiji – nema ni jednog ni drugog. Umiru poslednje preostale kafane, godinama je Jaša Grobarov više bio spomenik boemije nego aktivni boem.

Sve to je lako uočljivi simptom pravca kuda, kao rod, idemo (tranzicija je samo termin odabran za jedan segment tog kretanja). Formalno, slobode su sve veće, a u suštini totalitarizam je sve jači. Pojedinac je uspešan ako je u funkciji nevidljivog boga tržišta, a ako nije – onda je gubitnik, bez ikakve mogućnosti za boemsku pobunu.

Nema boemije. Nema kafana. Ostala je, u praznom prostoru, poezija.

Miroslav Maksimović – Skriveni posao (eseji, izdavač Narodna biblioteka „ Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2014)

 

Миодраг Павловић ЧИН СЕЋАЊА

1.
Мисли се да је чин сећања човекова одлика, и више од тога: његова обавеза. Сећањем човек остварује целину сагледавања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика. Но истовремено сећање може да наведе на лудости, што се види код народа сувише обузетих традицијом, сећање може да испуни појединца и групе дубоком меланхолијом и, најзад, сећањем се може уништити нешто врло драгоцено, оно што је предмет самог сећања. Могу се покварити, унаказити сопствене успомене, које су дотле лежале у нама скривене и способне да делују племенито, изазивајући у нама недовољно објашњива озарења.

2.
Враћањем у свест, успомене се могу прелити непријатним бојама и мирисима, од којих се више не ослобађају. Треба, изгледа, неговати полузаборав; у њему се успомене најмање кваре, најмање преиначују у друкчију, дотле непостојећу прошлост. Или сећање треба ритуализовати, од његовог индивидуалног арсенала начинити нешто заједничко. Ако колективно сећање и није било дато, треба га измислити. У томе је могућност да заједничка својина успомене буде прочишћена, узвишена и да се избегну странпутице које кроз сећање воде у нихилистичку идиосинкразију, у философију свеопштег презира.

3.
Заједничко сећање може бити и заједничка хистерија, неуроза или како се све те полуболести називају. Зато се сећање пречишћава у трегедији, слаже у слику са космичким оквирима у којим много шта може да буде опроштено, осмишљено, оздрављено. Сећање треба да буде нешто свештено и храмовно, дакле супротно од оног што хоће и може већина историчара. Историчари сликају историју црњом него што је била: срећа и благост нису њена тема, блаженство није историјиски догађај. Племенитост и дарежљивост, праштање и просвећивање себе и других, нису поглавља писане историје откад је она постала „позитивна“ наука. Тукидид и Тацит су свакако претеривали описујући зло, други су историчари прескакали феноменологију добра да би се држали зла које је увек занимљивије. За песнике се говори да „много лажу“ када описују рај. Онај ко описује пакао сматра се за истинољубивог.
4.
Меморија треба да прочишћава указивањем на прошлу патњу, да постане сакрална, као што и ритуал подразумева страдање, онда показује животне снаге и завршну епифанију у којој се облик живота изједначује са духом. Сећање се затворило у ритуални круг у којем можемо имати претке који по крви никада нису били наши, можемо замшљати свете ратове које наш народ није водио, прогласити својим краљем и својим пророцима људе са другог континента. Сећање добија храмовни облик и свештену контролу; стрма раван света постаје узлазна путања душе.

Миодраг Павловић – СВЕЧАНОСТИ НА ПЛАТОУ (Просвета, 1999)

 

 

Josif Brodski LICE SA POSEBNIM IZRAZOM

„Ako umetnost i uči nečemu (i samog umetnika, pre svega) – uči ga izlovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea. Umetničko delo, pogovovo književno, a posebno pesma, obraćaju se čoveku neposredno, stupajući s njim u direktan odnos, bez posrednika. Upravo zbog toga umetnost uopšte, naročito književnost, a posebno poeziju, ne trpe brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja, vladari masa, propovednici istorijske nužnosti. Jer tamo gde je prošla umetnost, gde je pročitana pesma, na mestu očekivanog saglasja i jednistva oni nailaze na ravnodušnost i nejedinstvo, na mestu odluke za akciju – neposlušnost i gnušanje. Drugim rečima, u prazan krug, kojim brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja i vladari masa žele da se koriste, umetnost upisuje „tačku, tačku, tačkicu, crtu, crtu, crticu…“ pretvarajući taj krug u ne uvek privlačnu, ali ljudsku glavicu.

Veliki Baratinski, govoreći o svojoj Muzi, opisao ju je kao „lice sa posebnim izrazom.“ U pridobijanju tog posebnog izraza se i sastoji, po svoj prilici, smisao individualnog postojanja, jer smo na tu posebnost genetski preodređeni. Nezavisno od toga da li je čovek pisac ili čitalac, njegov zadatak se pre svega sastoji u tome da proživi svoj sopstveni, a ne nametnuti ili spolja propisani život, koji čak može izgledati veoma uzvišen, jer svako od nas živi samo jednom, i dobro znamo čime se to završava. Bilo bi mučno potrošiti tu jedinstvenu šansu na ponavljanje tuđe spoljašnjosti, tuđeg iskustva, na tautologiju – tim sramnije što propovednici istorijske nužnosti, prema čijem učenju je čovek spreman da pristane na tautologiju, neće zajedno s njim leći u grob niti će mu reći hvala.

Jezik, i čini se književnost, stariji su, neizbežniji i dugovečniji od bilo koje forme društvene organizacije. Negodovanje, ironija ili ravnodušnost, koje književnost često ispoljava prema državi, u suštini su reakcije postojanog, bolje reći, večnog u odnosu na priveremeno, ograničeno. U krajnjem slučaju, dokle god država dopšta sebi da se meša u poslove literature, literatura ima pravo da se meša u poslove države. Politički sistem, forma društvenog ustrojstva, kao uopšte svaki sistem, po opredeljenju je forma prošlog vremena koje pokušava da se nametne sadašnjem (a često i budućem), i čovek čija je profesija jezik poslednji je koji može da dozvoli sebi da na to zaboravi. Istinsku opasnost za pisca ne predstavlja toliko mogućnost (često realnost) proganjanja od strane države, koliko mogućnost da ga država hipnotiše monstruoznim (pod izgovorom promene na bolje) uvek privremenim potezima.

Filozofija države, njena etika, ne govoreći o njenoj estetici – uvek je „juče“; jezik, literatura – uvek je „danas“, a često, posebno u slučaju ortodoksnosti ovog ili onog političkog sistema, čak i „sutra“. Jedna od zasluga literature i jeste u tome što ona pomaže čoveku da odredi vreme svog postojanja, da razlikuje sebe u gomili kako prethodnika tako i sebi sličnih, da izbegne tautologiju, to jest, sudbinu poznatu pod počasnim nazivom „žrtva istorije“. Umetnost uopšte, a litaratura posebno, zato je izuzetna i time se razlikuje od života, uvek izbegava ponavljanja. U svakodnevnomm životu čovek može ispričati jednu istu anegdotu bezbroj puta, izazivajući smeh i biti glavni u društvu. U umetnosti slična forma ponašanja naziva se „kliše“. Umetnost je bestrzajno oruđe, i njen razvoj ne određuje individualnost umetnika već dinamika i logika samog materijala, prethodna sudbina sredstava koja teže da nađu ili da ukažu svaki put na kvalitativno novo estetsko rešenje. Pošto je ovladala spostvenom genealogijom, dinamikom, logikom i budućnošću, umetnost nije sinonimna već, u najboljem slučaju, paralelna sa istorijom i načinom njenog postojanja stvara se svaki put nova estetska realnost. Eto zašto se ona često nalazi „ispred progresa“, ispred istorije, i čiji je osnovni instrument – zar to nije Marks potvrdio? – upravo kliše.

U današnje vreme veoma je rasprostranjeno shvatanje da pisac, posebno pesnik, treba u svojim delima da se služi jezikom ulice, jezikom gomile. I pored sve svoje prividne demokratičnosti i opipljivih praktičnih pogodnosti za pisca, to tvrđenje je besmisleno i predstavlja pokušaj potčinjavanja umetnosti – u datom slučaju literature – istoriji. Jedino ako smo došli do zaključka da je došlo vreme da se „sapijens“ zaustavi u svom razvoju, literatura treba da govori jezikom naroda. U protivnom, narod treba da govori jezikom književnosti. Svaka nova estetička realnost utvrđuje za čoveka njegovu etičku realnost. Jer, estetika je majka etike; i pojmovi „dobro“ i „loše“ pre svega su estetički pojmovi koji anticipiraju kategorije „dobra“ i „zla“. U etici nije „sve dozvoljeno“ upravo zato što u estetici nije „sve dozvoljeno“, jer je količina boja u spektru ograničena. Nerazumno dete koje uz plač gra od sebe nepoznatog, ili mu, na protiv, pruža ruke, instinktivno vrši estetski a ne moralni izbor.

Estetski izbor je individualan i estetsko preživljavanje je uvek izolovano. Svaka nova estetska realnost čini čoveka koji je preživljava još izlovanijim, i ta izloacija, koja povremeno dobija formu književnog (ili nekakvog drugog ukusa), već samo po sebi može biti ako ne jemstvo, a ono oblik zaštite od potčinjavanja. Jer čovek sa ukusom, posebno književnim, manje je prijemčiv za ponavljanja i ritmičke zakletve svojstvene svakom obliku političke demagogije. Stvar nije u tome da čestitost ne garantuje stvaranje remek-dela, već u tome da je zlo, posebno političko, veoma loš stilista. Što je bogatije estetsko iskustvo individue, time je istančaniji njen ukus, time je jasniji njen carski izbor, a samim tim ona je slobdnija, mada, možda, ne i srećnija.

Upravo se u tome, više praktičnom nego platonskom smislu, treba setiti opaske Dostojevskog da će „lepota spasti svet“ ili izjave Metjua Arnolda da će nas „spasti poezija“. Svet, verovatno nećemo više moći spasti, ali pojedinog čoveka uvek možemo. Estetski osećaj se u čovek razvija veoma brzo, jer čovek, iako nije sasvim svestan šta je on i šta mu je zapravo potrebno, po pravilu intinktivno zna šta mu se ne sviđa i šta mu ne odgovara. U antropološkom smislu, ponavljam, čovek je pre estetsko nego etičko biće. Zato umetnost, osobito literatura, nije sporedni proizvod razvoja vrste, već upravo obratno. Ako je ono po čemu se razlikujemo od ostalih prestavnika životinjskog carstva govor, onda literatura, posebno poezija, budući najviša forma govora, predstavlja, grubo rečeno, cilj naše vrste.

Daleko sam od ideje opšteg podučavanja u stihotvorstvu i kompoziciji; tim pre mi podela društva na inteligenciju i sve ostale izgleda neprihvatljiva. U moralnom pogledu ta podela je slična podeli društva na bogate i siromašne; međutim, ako su za postojanje društvene nejednakosti još mogući nekakvi čisto fizički, materijalni razlozi, za intelektualnu nejednakost oni su nezamislivi. Ako je u ičemu, onda nam je u tom smislu jednakost zagarantovana od prirode. Nije reč o obrazovanju, već o obrazovanju govora; i najmanje približavanje njemu bremenito je prodorom lažnog izbora u čovekov život. Postojanje literature podrazumeva postajnje na nivou literature – i to ne samo moralno već i leksički. Ako muzičko delo još ostavlja čoveku mogućnost izbora između pasivne uloge slušaoca i aktivne izvođača, delo literature – umetnosti, po rečima Montalea, beznadno semantičke – osuđuje ga samo na ulogu izvršioca.

Čovek bi u toj ulozi, čini mi se, trebalo da nastupa češće nego u nekoj drugoj. Štaviše, čini mi se da ta uloga, kao rezultat populacione eksplozije i s njom vezane sve češće atomizacije društva, tj. sa sve većom izolacijom individue, postaje sve neizbežnija. Ne mislim da o životu znam više od bilo kog drugog čoveka mojih godina, ali mi se čini da je knjiga kao sabesednik pouzdanija od prijatelja ili voljene žene. Roman ili pesma – ne monolog već razgovor pisca s čitaocem – razgovor, ponavljam, krajnje pojedinačan, koji isključuje sve ostale – obostrano je mizantropski. I u trenutku toga razgovora pisac je ravan čitaocu, kao, uostalom, i obratno nezavisno od toga da li je pisac veliki ili nije. Ta jednakost je jednakost svesti i ona ostaje sa čovekom za ceo život u vidu sećanja, maglovitog ili jasnog,i ranije ili kasnije, umesno ili neumesno, određuje ponašanje indivudue. Upravo to imam na umu kad govorim o ulozi izvođača, utoliko prirodnijoj što je roman ili pesma produkt uzajamne usamljenosti pisca i čitaoca.

U istoriji naše vrste, u istoriji „sapijensa“, knjiga je antropološki fenomen sličan u suštini pronalasku točka. Nastala radi toga da bi nam dala predstavu ne toliko o našim izvorima koliko o toma za šta je sve taj „sapijens“ sposoban, knjiga je sredstvo premešatanje iskustva u prostru brzinom prevrnute stranice. To premeštanje sa svoje strane, kao svako premeštanje, okreće se bekstvom od zajedničkog nazivnika, od pokušaja da se linija toga nazivnika, koja se ranije nije dizala iznad pojasa, nametne našem srcu, našoj svesti, našoj uobrazilji. To bekstvo je bekstvo na stranu nezajedničkog izraza lica, na stranu nasuprot numeratora, na stranu ličnosti, na stranu pojedinačnosti. Bez obrzira na to po čijem smo liku i podobiju stovreni, ima nas već pet milijardi, i čovek nema druge budućnosti osim označene umetnošću. U protivnom slučaju očekuje nas prošlost, pre svega politička, sa svim njenim masovnim policijskim čarima.

U svakom slučaju, stanje u kojem se umetnost uopšte, i literatura posebno , javlja kao vlasništvo (prerogativ) manjine meni se čini nezdravim i opasnim. Ne apelujem da se država zameni bibliotekom – mada me je ta misao mnogo puta zaokupljala – ali ne sumnjam da bi na zemlji, ako bismo birali naše vlastodršce na osnovu njihovog čitateljskog iskustva a ne na osnovu njihovih političkih programa – bilo manje jada. Čini mi se da potencijalnog vlastodršca naših sudbina ne bi trebalo pitati o tome kako on zamišlja kurs inostrane politike, već o tome kako se odnosi prema Stendalu, Dikensu, Dostojevskom. Mada već i po tome što je nasušni hleb literature upravo ljudska raznolikost i nakaznost, ona, literatura, predstavlja pouzdan protivotrov od bilo kakvih – poznatih i budućih – pokušaja totalnog, masovnog prilaza rešenju problema ljudskog postojanja. Kao sistem, u krajnjoj meri, moralnog osiguranja, ona je kudikamo efektivnija nego ovaj ili onaj sistem verovanja ili filozofska doktrina.

Zato što ne mogu postojati zakoni koji bi nas štitili od sebe samih, nijedan krivični zakonik ne predviđa kazne za zločine protiv literature. I najteži među tim zločinima nisu proganjanje autora, cenzorska ograničenja, spaljivanje knjiga i slično. Postoji teži zločin – zanemarivanje knjiga, njihovo nečitanje. Za taj zločin čovek plaća celim svojim životom; a ako taj zločin vrši nacija, ona plaća za to svojom istorijom. Živeći u ovoj zemlji u kojoj živim, prvi sam bio spreman da poverujem da postoji izvesna proporcija između materijalnog blagostanja čoveka i njegove literarne neukosti; od toga me, međutim, zadržava istorija zemlje u kojoj sam se rodio i odrastao. Jer, svedena na uzročno-posledični minimum, na grubu formulu, ruska tragedija je u stvari tragedija društva u kojem je literatura bila prerogativ manjine: čuvene ruske inteligencije.“

Iz knjige TUGA I RAZUM, Russika, 2007.