Бранислав Живановић ХИЉАДУ РАДОСТИ

Писање је радост хиљаду

отшкринутих шкољки,

гласова керамичких вулви;

враћање и изнова рађање

првих плачева, мокрих

од суза муза набреклих груди.

 

Припрема за смрт

лишена свог почетка

траје и завршава

као једини лек против свих болести.

 

Желим да умрем на јавном читању;

под лампом или лектиром јутра;

у пола речи загрцнут,

у синкопи,

полуритму,

између четвртина;

прекинут бесповратно,

заустављен у безвремену,

а вечно будан за откуцаје света

под жељеним загрљајем

од ког пуцају ребра.

 

Јер не пишем за фарисеје,

господаре и литерарне конфекционаре,

бирократе белих рукавица, чела и јетре

од извештачене разборитости

краткометног растојања,

 

већ за хендикеп и жуту мрљу срдачности,

емотивно растројене,

гуке и скршене руке,

подрумаре весеља и сребро усамљености

дуговечног окончања.

 

Пишем за гробове

без имена и датума у костима,

за писмо достојно лажног патоса

ових редова.

 

Јер више нема хероја и великих жеља.

Постоји само радост написаног;

епифанија која скида рамена

и не бира крила, већ канџе и падобран

за силазак у вазнесење,

где сваки пад је успон

и сваки успон је пад

у неминовност

нових-истих форми,

нових-истих шкољки,

нових-истих вулви,

нових-истих гласова

првог плача

разбијеног

у хиљаду радости писања.

 

Carol Hart

 

 

Бранислав Живановић СТВАРНИЈЕ ОД БОГА

Судски извршитељи доносе поруку
о бескрајном дугу са рукама пуним
познатих ствари

– позив на одговорност.

Наравоученије празнином звечи,
промаја неутажива.

Пензија је кусур после смрти радног века:
Тринаести месец,
Тринаеста плата,
Тринаеста сиса
за Тринаесто прасе.

Само самоубиство је исплативо,
пише на огради моста,
пише на клупи перона железничке станице.

Мењао би награде и универзитетску диплому
да прехрани породицу,
али оне не спадају у хартије од вредности.

Запослење на лизинг
у две домаће фирме,
код приватног, страног предузетника.

Уместо паузе за ручак чита поезију.

Пробни рад се не плаћа.
Отказни рок је две недеље.
Радна униформа се враћа.

Подеране панталоне одбиће му од закаснеле плате.

Троши сапун и ђонове
због волонтерског рада у Заводу за запошљавање,
коме посвећено одлази.

Постаје религиозан:

Посао је црква,
приход је нафора,
а глад и хладноћа
су стварнији од Бога.

Из најновије збирке „Сидро“ (у штампи)

ParkeHarrison