Живорад Недељковић ЗАМРЗАВАЊЕ

И ова наклоност природе је варка.
Сазнања доноси искуство, године немарно
Набацане испод одеће, догађаји у њима
Од којих је зависило хоћу ли ходати
Усправљен, скрушен због изгубљеног,
Очајан због надоместака, ураслих у ум:
И сада невешто њиме господаре.

Веровах да неће овде бити крвопролића,
Да и реч је скончала у масакрима и истребљењу.
Други пут опет, после посрнућа и обезличења.

Али надолазе обмане, опет и опет,
Посао им је да избезуме, да свако тврђење изобличе, заузму утврду коју дизах
Око властитих плодова патње
Раслих у признавању немих огрешења.
Још увећавам благо, убирам драгоцености,
Недоучен ризничар у одајама испод коже.

Сија штедро зимско сунце, успављује,
Покрете своди на празнична ишчекивања
Облапорности и тужаљке над годинама
Пропуштеним кроз туђа сита.
Да је било памети, чујем у безразложном
Примицању усхиђењима укопаним у блатном
Аутизму владалаца. Да има памети, узвратим
Кадикад, загледан у крвави траг звезде,
Свикле да опомиње и буди
Исписано тло по коме ходам.

Сија стрпљиво сунце, зна да ће ускоро,
У предвидиво лудом заносу небеса,
Бити исечено и одложено у подрум.
Видајући његове, снажићу сопствене боје,
И сам печеница,
Неоткрављена, испод плодова које тло збира.

Улазак, Архипелаг, Београд, 2014

Camille Pissarro

 

Живорад Недељковић МАЛЕ СВЕТКОВИНЕ

И овај је дан сав од малих светковина:
Мале су да мање не могу бити,
Преко нам потребне,
Нама малима у великом нашем свету;
Сазданом од књига, од напора да преиначимо
Јаву несвиклу јунака, и приближимо је,
Такнемо у сањивој соби;
У мало време
Огромна, блиска времена уносимо.
У њима истражујемо, научени
Да језиком пред којим се инати лирика
Проговара ово доба.

Прене нас: звони, не зазире од интерфона,
Шаље писма у ковертама украшеним
Маркама с мотивима заштићеног биља,
И изума моћних да скрену ток историје,
Бујице зауздају; још сањају проналазачи.

У ковертама затичемо понуде и опомене,
Претње, позиве да платимо рачуне.
Да окружимо бројке на изборним листама.
И кад питаш како ћемо,
Као бајаги одговорим да нећу
Изаћи из времена усељених давно.
Ти нећеш ни из својих, ни из мојих,
Ни из наших; онда смеху подаримо
Отиске и из јавне библиотеке нашег сина
Узмемо давно изумљена штива: чувашке
И инуитске бајке. Дечак препоручује
Лектиру, износи стрипове и дискове.
Умилни ветрић зањише влати и врбак.
Оживи ветрењаче; ено нас на крилу анђела.
И како бисмо другачије, зар да одустанемо,
Кад наши су дани од малих светковина
Састављени. Наши дани; како је лепо,
Једини, бити у њима, у молитви
Да ни ти, Једини, никада не изостанеш,
А када заокружено буде све,
Нека твоја рука трагове избрише.

Улазак, Архипелаг, Београд, 2014

Henri Matisse