RSS

Архиве категорија: Заболоцки

Nikolaj Zabolocki NA ZALASKU

Kad teškim izmučen radom,

Plamen moje duše utrne,

Uveče prošetam s mrzovoljom,

Kroz uništene brezove šume.

 

Na zaravni prekivenoj svilom

Boja rozih i zelenih,

U neredu stajali su skladnom,

Redovi stabala srebrnih.

 

Kroz neveliko rastojanje

Između stabala, kroz listove,

Senku je pružalo preko trave,

Večernjeg neba blistanje.

 

Umornog zalaska bio je čas,

Čas umiranja kad pada,

Tuge najteži talas na nas

Zbog nesvršenog rada.

 

U čoveku dva su sveta:

Jedan, koji on sam stvori,

Drugi, još od davnih leta,

Mera naše snage tvori.

 

Tu velika nesrazmera vlada,

Jer i pored svega interesa,

Brezik kraj Kolomne sada

Još ne liči na moja čudesa.

 

Duša je u nevidljivom lebdela

I priča prepuna svojih,

Pogledom slepim je pratila

Prirodu što oko nje stoji.

 

Možda, tako, i misao gola,

Bačena nekad u duboku tmušu

Sama u sebi sva iznemogla,

Ne oseća moju dušu.

1958

 

N. Zabolocki – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

na zal
Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 22, 2016 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,

Nikolaj Zabolocki KIŠA

U magli oblačnih razvalina

Iščekujući jutarnju rumen,

Bio je skoro nematerijalan,

U formu života neodeven.

 

Zametak, oblacima hranjen,

Talasao se i bujao,

I namah, veseo i osnažen,

Zasvirao je i zapevao.

 

I zasjalo je sve na dubravi

Munjevitim bljeskom suza,

I zdrhtali su svi listovi

Na tankim granama breza.

 

Nitima bezbrojnim razapet

Međ zemljom i nebom tmurnim,

Glavom nadole učini okret,

U tok zbitija upade burni.

 

Padao je koso, iz daljine

U sedih dubova gomile,

I grudi moćne zemljine

Uz drhtaj su ga pile.

 

N.A. Zabolocki – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

kisa

 
1 коментар

Објављено од стране на фебруар 6, 2016 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , , ,

Nikolaj Zabolocki ZAŠTO NISAM PESIMISTA

Reč je sredstvo ljudskog opštenja. Reč crta u ljudskoj svesti spoljašnji svet i unutrašnji svet podjednako. Uz pomoć reči ja se obraćam ljudima. Reč, van međuljudskog opštenja gubi svoj smisao, postajući neobavezna.

Ja sam čovek, deo sveta, njegovo delo. Ja sam misao prirode i njen razum. Ja sam deo ljudskog društva, njegova jedinica. Uz moju pomoć i priroda i čovečanstvo preobražavaju sami sebe, usavršavaju, postaju bolji.

Ja, pesnik, živim u svetu čarobnih tajni. Posvuda me one okružuju. Biljni svet u svoj svojoj šarolikosti – ta trava, ti cvetovi, to drveće – moćno carstvo prvobitnog života, osnova svega živog, moja braća, koja me hrane i telom svojim, i vazduhom – svi oni žive zajedno sa mnom. Zar mogu da se odreknem srodstva sa njima? Promenljivost biljnog pejzaža, dodiri lišća i grana, igra sunca na plodovima zemlje – to je osmeh na licu mog druga, sa kojim sam vezan sponama krvnog srodstva.

Neuglađeni svet životinja, ljudske oči konja i pasa, dečiji razgovori ptica, herojska rika zveri, sećaju me na moje juče. Zar ga mogu zaboraviti?

Bezbroj ljudskih lica od kojih je svako – živo ogledalo unutrašnjeg života, fini instrument duše, prepun tajni – šta može biti privlačnije od stalnog druženja sa njima, posmatranja, prijateljstva.

Oku nevidljiva veličanstvena zdanja misli, koja se, podobno duhovima uzdižu nad životom ljudskog sveta, ushićuju me, jačaju u meni veru u čoveka. Napori boljeg dela čovečanstva, koje se bori sa bolestima ljudskog roda, koje se bori sa bezumljem bratoubilačkih ratova, sa podjarmljivanjem čoveka od strane drugog čoveka, odvažno proniče u tajanstva prirode preobražavajući je – sve su to znamenja nove, bolje etape života od vremena njegovog postanka. Složen i raznolik svet sa svim svojim pobedama i porazima, sa radostima i tugama, tragedijama i farsama, okružuje me, i ja sam jedna od njegovih delatnih čestica. Moja delatnost je moja umetnička reč.

Putujući po svetu čarobnih tajni, istinski umetnik uklanja sa stvari i pojava pokoricu svakidašnjice i govori svom čitaocu:

– To što si navikao svaki dan da gledaš, to, po čemu kliziš svojim naviknutim, ravnodušnim pogledom – zapravo nije svakidašnje, obično, uobičajeno, već puno čari, bogatog unutrašnjeg sadržaja, i u tom smislu – tajanstveno. Evo, ja skidam koprenu sa tvojih očiju: pogledaj svet, radi u njemu i raduj se što si čovek!

Eto zašto nisam pesimista.

Nikolaj Zabolocki, 1957

Preveo: Aleksandar Mirković

zab pesimista
 
1 коментар

Објављено од стране на фебруар 6, 2016 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , , ,

Nikolaj Zabolocki MISAO – SLIKA – MUZIKA

 

Srce poezije – u njenoj je sadržajnosti. Sadržajnost stihova zavisi od onoga štо autor nosi u duši, od njegovog poetskog osećanja sveta i njegovog pogleda na svet. Budući da je umetnik, pesnik je u obavezi da sa stvari i pojava uklanja njihove uobičajene, svakidašnje maske, da pokaže čednost sveta, tajnama prepuno njegovo značenje. Uobičajene kombinacije reči, mehaničke formule poezije, retorika i mentorstvo pružaju poeziji lošu uslugu. Onaj, koji vidi stvari i pojave u njihovom živom obliku, naći će i žive, nesvakidašnje načine spajanja reči.

Sve reči su dobre, i gotovo sve odgovaraju pesniku. Međutim, svaka pojedinačno uzeta reč, nije umetnička reč. Reč dobija svoj umetnički oblik samo kada se na određeni način spoji sa drugim rečima. Kakava su to spajanja?

To su pre svega spajanja smislova. Smislovi reči stupaju u brakove i prave svadbe. Slivajući se, smislovi reči se međusobno preinačuju, rađajući preobražaj smisla. Atomi novih smislova grade gigantske molekule, koji, sa svoje strane, stvaraju umetničku sliku. Spajanjem slika upravlja poetska misao.

Slično kao što je u mikroskopskom telašcu hromozoma predodređen karakter budućeg organizma, tako i povezivanje smislova na uobičajen način, određuje opšti oblik i smisao umetničkog dela. Kojim putem da ide pesnik – od pojedinačnog ka opštem ili od opšteg ka pojedinačnom? Mislim da ni jedan od ovih puteva nije pravi, budući da je gola racionalnost nesposobna za poetske podvige. Analitički i sintetički putevi, odvojeni, za pesnika su neprikladni. Pesnik radi svim svojim bićem, nesvesno sjedinjujući u sebi oba ova metoda.

Ali smisao još uvek nije cela reč. Reč ima i svoje zvučanje. Zvuk je drugo neodvojivo svojstvo reči. Zvučanje svake pojedinačno uzete reči nema umetničko značenje. Umetnički zvuk nastaje tek spajanjem reči. Spojevi koji se teško mogu izgovoriti, u kojima se reči taru jedna o drugu, smetaju jedna drugoj, guraju se i gaze po nogama – nisu podesni za poeziju. Reči treba da se grle i miluju, pletu žive vence i hvataju u kola, one treba da pevaju, sviraju i plaču, one treba da se dozivaju, kao zaljubljeni u šumi, da namiguju jedna drugoj, da šalju tajne znake, zakazuju susrete i dvoboje. Ne znam može li se takvom povezivanju reči naučiti. Obično se pesniku ono samo od sebe dešava, pa to primeti tek pošto je pesma napisana.

Pesnik radi celokupnim svojim bićem istovremeno: razumom, srcem, dušom, muskulama. On radi celim organizmom, i što je taj rad uskladjeniji, utoliko će biti viši njegov kvalitet. Da bi trijumfovala misao pesnik je ovaploćuje u slike. Da bi jezik delovao, pesnik iz njega izvlači svu muzikalnu snagu, koju on poseduje. Misao – Slika – Muzika – to je idealno trojstvo kome stremi poeta.

Nikolaj Zabolocki, 1957

preveo: Aleksandar Mirković

zab 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 31, 2016 in Заболоцки

 

Ознаке: , , ,

Nikolaj Zabolocki JUČE, DOK SAM MISLIO O SMRTI

Juče, o smrti dok sam mislio ja,
Duša mi se ogorčenjem punila.
Čemeran beše dan! Drevna priroda
Tamom šuma u mene je gledala.

I tuga rastanka nepodnošljiva
Prože srce moje; istoga trena
Sve, sve čuh ja – i poj večernji trava,
I vode reč, i mrtvi krik kamena.

I ja, živ, lutah sâm nad poljima,
Bez straha prođoh pokraj starih lêsa,
Misli mrtvih prozračnim stubovima
Dizahu se kraj mene do nebesa.

I glas Puškinov nad lišćem setan,
I ptice Hlebnjikove pevahu sa vode.
I sretoh kamen. Kamen nepokretan,
I na njemu beše lik Skovorode.

I sva stvorenja, i svi su narodi
Čuvali njeno neprolazno biće,
I ja sam bio – ne dete prirodi
Već misao njena, um što večno sviće.

Prepev: Aleksandar Mirković

Wassily Kandinsky FOREST EDGE

Wassily Kandinsky FOREST EDGE

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 24, 2015 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,

Nikolaj Zabolocki O LEPOTI LJUDSKIH LICA

Postoje lica, slična raskošnim portalima,
Gde se veliko svuda nazire u malima.
Postoje lica – priličja tužnih udžerica,
Gde se kuva jetra i pahne sirnica.
Neka su hladna i mrtva lica
Rešetkama zatvorena kao tamnica.
Druga – kao kule u kojima odavno
Ne živi niko, prazno zuri okno tamno.
No, kolibu malu znao sam nekada,
Skromna je bila i neugledna tada,
Al’ iz prozora njenih uvek je ka meni,
Prolećnog dana svetlog strujao dah sneni.
Lepota sveta čudesna je i velika!
Postoje lica – slična pesmi pobednika.
Od takvih, suncu nalik, nota blistavih
Satvorena je pesma visina nebeskih.
1955
Prepevao: Aleksandar Mirković
LICA
 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 22, 2015 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , , ,

Nikolaj Zabolocki KO UMNOŽAVA ZNANJE UMNOŽAVA MUKU

Veliko znanje ide sa brigom velikom, ***

Govori nam  Propovednik sa svog prestola.

Ja mudrac nisam, otukd mi toliko bola,

zašto žalim za svetom, zašto za čovekom?

Da živi priroda želi i zato ona

Milione zrna baca ispred ptica,

No od milion ptica, do zvezda, svetlica,

Jedva se da se vine ponekad i jedna.

Vaseljena šumi i moli za lepotu

Kriče mora, prošarana, puna pene,

Ali na brdima zemlje, groblju vaseljene

Samo izabrani cvetovi zrače divotu.

Zar sam ja samo ja? Ja sam samo tren nem

Tuđih postojanja. Bože pravedni i pravi,

Zašto si stvorio taj svet, mili i krvavi,

I dao mi um, da ga razumem!

1957.

*** 1,18″ Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige i ko munožava znanje, umnožava muku.“ (KNJIGA PROPOVEDNIKOVA)

Nikolaj Zabolocki

Prepevao: Aleksandar Mirković

zabol 1

*** 1,18″ Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige i ko munožava znanje, umnožava muku.“ (KNJIGA PROPOVEDNIKOVA)

Nikolaj Zabolocki

Prepevao: A.M.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 6, 2015 in Заболоцки

 

Ознаке: , , ,