Адам Загајевски МАЈМУНИ

Једнога дана мајмуни посегнуше за влашћу.
На прсте ставише златно прстење,
обукоше беле, уштиркане кошуље,
почеше да пуше миришљаве хаванске цигаре,
стопала заробише црним лакованим ципелама.
То не приметисмо јер бејасмо обузети
другим стварима, један је читао Аристотела,
други проживљавао велику љубав.
Говори владара постадоше хаотични
час брбљиви, међутим, никада их
нисмо слушали пажљиво, више смо волели музику.
Ратови су постали дивљији, затвори
смрдели више него раније.
Чини се да су мајмуни посегнули за влашћу.

Превод: Бисерка Рајчић
КОВ, 2014

 

Адам Загајевски РОДОСЛОВ

Никада их нећу срести,
те старинске ликове
-бејаху исти као ми,
мада сасвим другачији.
Машта неуморно ради
над тајанственошћу њиховог постојања,
не може да чека да се отворе
тајни архиви памћења.

 

Видим их у тесним учионицама,
у малим провинцијским градовима
тужног Хабсбуршког царства.
Напољу гране топола
хистерично се њишу
и киша са снегом диктира
властити правопис.

 

Беспомоћно стежу у шаци,
прстима умрљаним мастилом,
већ неповратно парче креде.
Покушавају да објасне тајну света
гладној и бучној дечурлији
која само расту и галаме.

 

Моји преци, професори, покушавају
да смире узбуркани океан,
као онај луди уметник,
који је стајао изнад морских таласа
с крхком диригентском палицом.

 

Замишљам празнину
њиховог умора, тренутке ништавила,
кроз које могу да вирим
у дубину њиховог живота.

 

И мислим, да када се и ја
претварам у професора,
да и они мене гледају

 

и поправљају моје грешке,
опраштају ми све моје омашке

 

с непоколебљивом сигурношћу умрлих.

 

Превод: Бисерка Рајчић

Архипелаг, Београд, 2011