Zbignjev Herbert GOSPODIN KOGITO O USPRAVNOM DRŽANJU

1.
U Utici
građani
nisu hteli da se brane

u gradu je izbila epidemija
nagona za samoodržanjem

hram slobode
pretvoren je u buvlju pijacu

senat raspravlja o tome
kako da ne bude senat

građani
neće da se brane
na ubrzanim kursevima uče
kako se pada na kolena

pasivno očekuju neprijatelja
pišu vernopodaničke govore
zakopavaju zlato

šiju nove nevino bele zastave
uče decu da lažu

otvorili su kapije
kroz koje sada ulazi
peščani stub

inače kao i obično
trguje se i kopulira

2.
Gospodin Kogito bi
hteo da bude
na visini situacije

to znači da sudbini gleda
pravo u oči

vidi Uporedne životopise
kao Katon mlađi

međutim nema
mač
ni priliku
da porodicu pošalje preko mora

prema tome čeka kao i ostali
šetajući besan po sobi

uprkos savetima stoika
hteo bi da ima telo od dijamanata
i krila

gleda kroz prozor
kako sunce Republike
zalazi

nije mu mnogo ostalo
zapravo samo
da izabere položaj
u kome želi da umre

da izabere gest
da izabere poslednju reč

zbog toga ne leže
u postelju
da bi izbegao
gušenje na spavanju

hteo bi da do kraja
ostane na visini situacije

sudbina mu gleda u oči
na mestu gde je bila
njegova glava

Zbignjev Herbert – Gospodin Kogito, Arhipelag, Beograd, 2008

Preveli: Biserka Rajčić i Petar Vujičić

Svein Nordrum

 

Zbignjev Herbert SA VRHA STEPENICA

Naravno
ti koji stoje na vrhu stepenica
znaju
oni sve znaju

drugo smo mi
čistači trgova
zatočnici bolje budućnosti
kojima se oni sa vrha stepenica
pokazuju retko
uvek s prstom na usnama

mi smo strpljivi
naše žene krpe nedeljnu košulju
razgovaramo o sledovanjima hrane
o fudbalu o ceni cipela
a subotom zabacujemo glavu unatrag
i pijemo

nismo od onih
što stežu pesnice
zveckaju lancima
govore i pitaju
nagovaraju na pobunu
grozničavi
stalno govore i pitaju

ovo je njihova bajka –
bacićemo se na stepenice
i osvojiti ih na juriš
kotrljaće se niz stepenice
glave onih što su stajali na vrhu
i najzad ćemo ugledati
što se vidi s tih visina
nekakva budućnost
nekakva praznina

ne želimo prizor
glava što se kotrljaju
znamo kako lako glave ponovo rastu
i da na vrhu uvek ostaju
jedan ili trojica
a dole se sve crni od metli i lopata

ponekad sanjamo
kako će oni s vrha stepenica
sići dole
to znači do nas
dok mi nad novinama žvaćemo hleb
i kako će kazati

– a sad porazgovarajmo
kao čovek s čovekom
nije istina ono što stoji na plakatima
istinu nosimo u stisnutim ustima
okrutna je i previše teška
pa je nosimo sami
nismo srećni
rado bismo ostali
tu s vama

to su naravno snovi
mogu da se ispune
ili ne ispune
pa ćemo i dalje
obrađivati
naš kvadrat zemlje
naš kvadrat kamenja

lake glave
s cigaretom za uhom
i bez kapi nade u srcu

(1956)

Preveo: Petar Vujičić

Svjetlost, Sarajevo, 1988

 

Zbignjev Herbert GOSPODIN KOGITO PRIPOVEDA O ISKUŠAVANJU SPINOZE

Baruh Spinoza iz Amsterdama

poželeo je da dohvati Boga

bruseći na tavanu

sočiva

iznenada je probio zavesu

i našao se licem u lice sa njim

dugo je govorio

(dok je govorio

širili su se njegov duh

i njegova duša)

postavljao je pitanja

o čovekovoj prirodi

– Bog je rasejano trljao bradu

– pitao za prauzrok

– Bog je gledao u beskraj

– pitao za krajnji uzrok

– Bog je kršio prste

i kašljucao

kad Spinoza ućuta

Bog reče

– Baruh lepo sloviš

volim tvoj geometrijski latinski

jasnu sintaksu

i simetriju zaključaka

međutim porazgovarajmo

o Istinski Velikim

Stvarima

– pogledaj svoje ruke

izranjavljene i drhtave

– upropašćuješ vid

u mraku

– loše se hraniš

bedno odevaš

– kupi novu kuću

oprosti venecijanskim ogledalima

što ponavljaju površinu

– oprosti cveću u kosi

– pesmi pijanaca

– brini o prihodima

kao tvoj kolega Dekart

– budi lukav

kao Erazmo

– posveti traktat

Luju XIV

i tako ga neće pročitati

– stišavaj

racionalno bes

zbog njega će pasti prestoli

i potamneće zvezde

– pomisli

na ženu

koja će ti roditi dete

– vidiš Baruh

govorimo o Velikim Stvarima

– želim da me vole

neuki i naprasiti

jer su jedini

koji me istinski žele

sada zavesa pada

Spinoza ostaje sam

ne vidi zlatni oblak

ni svetlost na visinama

vidi tamu

čuje škripu stepenica

silazeće korake

Zbignjev Herbert – Gospodin Kogito, Arhipelag, Beograd, 2008

Preveli: Biserka Rajčić i Petar Vujičić

 

Збигњев Херберт ГОСПОДИН КОГИТО О ВРЛИНИ

1.
Није чудно
што није миљеница
правих мушкараца
генерала
атлета владалаца
деспота
вековима иде за њима
та плачљива уседелица
с ужасним шеширом Војске спаса
и опомиње
извлачи из оставе
Сократов портрет
крстић начињен од хлеба
старе речи

а унаоколо хучи диван живот
румен попут кланице ујутро
готово да се може похранити
у сребрну кутију
невиних успомена
све је мања
као длака у грлу
као брујање у уху

2.

о Боже
да је бар мало млађа
мало лепша
да је у духу времена
да се њише куковима
у такту модерне музике
можда би је тада заволели
прави мушкарци
генерали атлете владари деспоти
да поведе рачуна о себи
да изгледа људски
као Лиз Тејлор
или Богиња Победе
али она базди
на нафталин
шнира уста
понавља велико – Не
несносно је упорна
смешна као страшило
као сан анархисте
као житија светаца

З. Херберт – Господин Когито, Архипелаг, Београд, 2008

 

Збигњев Херберт ИЗВЕШТАЈ ИЗ ОПСЕДНУТОГ ГРАДА

Превише стар да бих носио оружје и борио се као
други —
одређена ми је по милости последња улога
хроничара
записујем — не зна се за кога — историју опсаде
треба да будем тачан али не знам кад је почела
најезда
пре двеста година у децембру можда јуче у освит
сви овде болују од губитка осећања времена
остало нам је само место везаност за место
још држимо рушевине храмова привиђења
вртова и кућа
ако изгубимо рушевине неће преостати ништа
пишем онако како могу у ритму бескрајних
седмица
понедељак: продавнице празне прометна јединица
постао је пацов
уторак: градоначелника убили незнани изазивачи
среда: преговори о примирју непријатељ интернирао
посланике
не знамо њихова места боравка то значи места
погубљења
четвртак: после бурног састанка одбачен већином
гласова
предлог трговаца зачинима за безусловну
капитулацију
петак: почетак куге
субота: извршио самоубиство
Н. Н. несаломљиви бранитељ
недеља: нема воде
одбили смо
напад на источну капију звану Капија Савеза
знам монотоно је све то никог неће моћи да
узбуди
избегавам коментаре осећања држим на узди
пишем о чињеницама
кажу да само њих цене на страним тржиштима .
али са извесним поносом желим да јавим свету
да смо захваљујући рату одгајили нову врсту деце
наша деца не воле бајке играју се убијања
на јави и у сну сањају о супи хлебу и кости
баш као пси и мачке
увече волим да лутам по крајњим деловима Града
дуж границе наше несигурне слободе
гледам одозго на безбројну војску на њене ватре
слушам хучно бубњање и варварску вриску
заиста је несхватљиво што се Град још брани
опсада траје дуго
непријатељи морају да се
смењују
ништа их не везује сем жеље да нас униште
Готи Татари Шведи одреди Цареви пукови
Преображења Господњег
ко би их побројао
боје застава мењају се као шума на видику
од нежне птичје жуте боје у пролеће преко зелене
и црвене до зимске сасвим црне
тако увече ослобођен од чињеница могу да
размислим
о стварима давним далеким
на пример о нашим
савезницима преко мора знам искрено с нама
саосећају
шаљу брашно вреће охрабрења маст и добре савете
чак и не знају да су нас издали њихови очеви
били су наши савезници у доба прве Апокалипсе
синови нису криви
заслужују захвалност па смо и
захвални
нису преживели опсаду дугу као вечност
они које је прогутала несрећа увек су усамљени
браниоци Далај-Ламе Курди афганистански горштаци
сада кад пишем ове речи присталице смирења
стекле су извесну превагу над странком
непоколебљивих
обично колебање расположења
судбина се још колеба
гробља расту
смањује се број бранилаца
али одбрана траје и трајаће до краја
и ако Град падне а преостане један
он ће носити Град у себи путевима изгнанства
он ће бити Град
гледамо у лице глади у лице ватре у лице смрти
најгоре је од свих — лице издаје
и само су наши снови остали непонижени

 

1982

 

Robert and Shana ParkeHarrison