***
Мали елисни авион који саобраћа између Амстердама и Норвича испрва се успињао у сусрет Сунцу, пре него што је скренуо ка западу. […] Видео сам како се сенка нашег авиона убрзано спушта преко живица, низова топола и канала. По сред пожњете њиве као по замишљеној линији вукао се трактор, делећи је на светлију и тамнију површину. Но, нигде живе душе. Свеједно да ли летите преко Њуфаундленда или, у сумрак, преко гомиле уличних светиљки, које се простиру од Бостона до Филаделфије, преко арапских пустиња што светлуцају попут седефа, руске области или франкфуртског простора, то увек изгледа као да не постоје људи, као да постоји само оно што су они створили и у чему се сада крију. Виде се њихова места која насељавају и путеви који их повезују, види се дим из њихових кућа и радних места, возила у којима седе, али се сами људи не могу уочити. А ипак су присутни свуда на лицу земље, свакога часа се шире, крећу се кроз саће високих кула и све су више упрегнути у компликоване мреже, које надалеко превазилазе оно што свако од нас уопште може замислити, било да је то као некада у рудницима дијаманата у Јужној Африци међу оном паучином од ужетних углова и чекрка, којих је било на хиљаде, или као данас у берзијанским и агенцијским халама у непрестаном струјању информација које куљају оо земљине кугле. Када се посматрамо са те висине застрашујуће је колико мало знамо о нама самима, о нашој сврси и крају, помислио сам када је обала била иза нас и када смо прелетели преко пихтијастог зеленог мора.
Сатурнови прстенови (одломак)
ПЛАТО, 2006
препознавања 