RSS

Архиве категорија: Зебалд

В. Г. Зебалд

***
Мали елисни авион који саобраћа између Амстердама и Норвича испрва се успињао у сусрет Сунцу, пре него што је скренуо ка западу. […] Видео сам како се сенка нашег авиона убрзано спушта преко живица, низова топола и канала. По сред пожњете њиве као по замишљеној линији вукао се трактор, делећи је на светлију и тамнију површину. Но, нигде живе душе. Свеједно да ли летите преко Њуфаундленда или, у сумрак, преко гомиле уличних светиљки, које се простиру од Бостона до Филаделфије, преко арапских пустиња што светлуцају попут седефа, руске области или франкфуртског простора, то увек изгледа као да не постоје људи, као да постоји само оно што су они створили и у чему се сада крију. Виде се њихова места која насељавају и путеви који их повезују, види се дим из њихових кућа и радних места, возила у којима седе, али се сами људи не могу уочити. А ипак су присутни свуда на лицу земље, свакога часа се шире, крећу се кроз саће високих кула и све су више упрегнути у компликоване мреже, које надалеко превазилазе оно што свако од нас уопште може замислити, било да је то као некада у рудницима дијаманата у Јужној Африци међу оном паучином од ужетних углова и чекрка, којих је било на хиљаде, или као данас у берзијанским и агенцијским халама у непрестаном струјању информација које куљају оо земљине кугле. Када се посматрамо са те висине застрашујуће је колико мало знамо о нама самима, о нашој сврси и крају, помислио сам када је обала била иза нас и када смо прелетели преко пихтијастог зеленог мора.

Сатурнови прстенови (одломак)
ПЛАТО, 2006

zeb 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 30, 2015 in Зебалд

 

Ознаке: , ,

В. Г. Зебалд О ПИСАЊУ

***
„Данима и недељама упорно лупамо главом без краја и конца, и, ако би нас неко и питао, не бисмо знали да одговоримо да ли настављамо са писањем само из навике или жудње за дивљењем или зато што не знамо како бисмо ишта друго радили, или, пак, из пуке запитаности над животом, љубави према истини, из очаја или беса, исто као што не бисмо могли да одговоримо да ли писањем повећавамо моћ запажања или нас оно само чини луђим. Можда свако од нас губи увид управо у оној мери у којој настављамо да градимо сопствено дело и можда је то разлог наше склоности да растућу сложеност конструкција сопственог духа помешамо са напретком у спознаји, док истовремено већ увелико слутимо како никада нећемо моћи да појмимо непроходности које у стварности одређују ток нашег живота.“

САТУРНОВИ ПРСТЕНОВИ (одломак)
Плато, Београд, 2006

12 Luis Moreno

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 30, 2015 in Зебалд

 

Ознаке: , ,