Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.
Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
једног давног, никад допеваног рата.
Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајект што без журбе према копну хрли.
Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,
Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.
Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода…
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог, недохватног плода.
Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрла од мазута…
И проћи ће многа столећа, ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.
Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.
Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи
И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,
Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.
Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више.
А историја кошта:
Крв ипак није вода.
____________________
*Крф 1985. године – Београд 9. VII 1989. године
Ознаке: Иван В. Лалић, Плава гробница
5
Хоћеш ли да ме препознаш када се обоје нађемо
тамо у завичају наше слепе нежности
који сам некада звао и завичајем
лабудова? Дуборез бора око очију
које ћеш препознати, можда, извела је
невидљивим скалпелом и сасвим рутински
нека утрнула рука, у освештаном савезу
са празним годинама. Иначе сам сличан
двојнику који остане у огледалу
када му окренем леђа, и нишани у потиљак.
Али пре тога треба обавити још много:
искупити таоце које смо дали судбини
кад нам се крв помешала на ушћу
у неку од могућих будућности, пребројати
ожиљке, онеспособити сатни механизам
увреда заборављених у неком грозничавом
престројавању, прочитати све између редова
писама ненаписаних и научити напамет
ту опасну шифру,
радост научити
да расте на камену, као маховина ‒
Покушај опис трага муње, да схватиш
необјашњено лукавство година: време стоји,
ако га исправно именујеш. Гледам кроз прозор
пламичке ацетилена на вршцима грана
магнолије. Ноћас је падала киша.
Нисам ти рекао. Овде је пролеће.
Из збирке СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997
Муллин Владимир Евгеневич
Ознаке: Иван В. Лалић, Страсна мера
Никада више тако тачно у закораку
Са неизрецивим, а без двоумљења, синови моји,
Као сада, пета крилатих још
Од кратке сенке година:
ево, свеска на столу
Носи испис из јаве, још неугрожене
Са неизвесним границама, у лопти облик сунца
Потврђује присност, и лето је тако дуго,
Кажете, а тек је почело –
Тако ми помажете да се присетим
Заборављене вештине: бити у равнотежи
А неопрезан
Пред црним маказама сказаљки, што секу
Делић будућег сећања (заборава можда,
Избор још постоји),
Не проверавати видљиво, а веровати
У именовани предмет: оловка, саксија, зид…
Но како да вам кажем да је опасност
У мудром убрзању, мудрости убрзаној,
У неумитној кавзи слике са сликом,
У опасној древној бољци огледала
Да преокреће знакове прволика?
Да је опасност у неминовном
Што везује случајност за случајност
Као што вода корење и траву света везује?
Изрицати опасност, а бити
Видљивоме веран: ево првог задатка;
Извикујем га у ветар што дува из будућности
Пепелом мојим натруњен, а вашим гласовима.
Ознаке: Иван В. Лалић, Синовима који долазе
Љубави, нека буде воља твоја
На овом небу, страшно несигурном,
К’о и на земљи. Сад је доба боја
И јужног ветра у листању журном.
Ноћи су плаве, мекане к’о воће
И пуне звезда к’о плитки бунари.
Нека се људи љубе како хоће
У привременом кругу малих ствари.
Љубави, нека буде воља твоја
У градовима што су непокретни
И неће моћи да беже из строја,
И испод лишћа што још нема ране,
И међу људима што живе сретни
Јер верују у старе лукобране.
Валентин Серов
Ознаке: Иван В. Лалић, Иван В. Лалић поезија, Молитва
Огроман је напор потребан:
Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу
И смреке, хиљаде каменара белих трепавица
Да распоре планину, извуку тесанике
Из хладног хаоса, зидови да израсту
У геометрију, довољно пространу
Да прими један ветар,
и бронза да се лије
У стубове, у оглавља са љиљанима
Од четири лакта, лавове и палме
И херувиме –
треба саградити храм,
Осветлити га изнутра, као реч,
Да остане један зид, непорецив,
Пред којим можеш да клекнеш
И плачеш праведно.
Ознаке: Иван В. Лалић, Иван В. Лалић поезија, О размерама
Ово је зид Мелиса, а врт је иза зида,
У врту зује пчеле које су твоје тело,
А врата нема и птице ничу на небу,
Птице црвене боје смрти што падну на чело
Да искљују истинит сан што спава иза вида;
Мој сан је хлеб, Мелиса, а ти си ружа у хлебу,
И хлеб је иза зида, тамо где зује пчеле,
И видим црвене птице на челима пролазника
Који не знају ништа и пуне своје зделе
Обичном храном живих, јер заблуда је јача;
Ово је зид, Мелиса, неначет снагом крика
Који сам забио, као нож, међу два камена,
И нож је пуко, и птица ми лети око рамена,
И зид твог врта, Мелиса, за мене је зид плача.
Ознаке: Иван В. Лалић, Мелиса, Сонет
Просто се јутро смеши у тишину
Ко што се смеше стари конобари.
Зрак светла пипа празну паучину,
Разједа сенке пепељастих ствари.
Треба се дићи и треба отићи,
Опран сапуном, најежен од јутра.
Зацело треба данас некуд стићи;
Нек стан празнина закључа изнутра.
А јутром све су мале зебње ближе,
Ко миш претрче преко прекривача.
Ал кад се пође, некуд се и стиже,
С празнином мисли место огртача.
Треба се дићи и скупити шкрто
Сирасте мрве једне добре воље.
У зрцалу се поглед ломи крто.
Под челом фине нити главобоље.
Просто се јутро смеши у тишину
На хрпу неизговорених речи;
Осећам испод непца маховину,
Слаткасти трулеж што се тешко лечи.
А заправо сам хтео да отпловим
Као на барци, на кревету уском;
Над димњацима да шишмише ловим,
И звезде, младе кестене са љуском.
А заправо сам хтео да се шетам
У папучама испод дрвореда,
Да витке нимфе испод лишћа сретам,
Од узбуђења бео као креда.
И још сам хтео да на море одем
И квасим ноге поред неког брода,
Па да полако све зебње набодем
На јарбол, два-три педља испод свода.
Јер даске мог се пода тихо тресу;
Можда се земља врти мало брже.
Завидим оним што носе на месу
Модрице страха, а ведро се држе.
Знам једно: нема на мени кривице
Што зидови су тањи сваке ноћи,
И што ми, кад крај мртве прођем птице,
Мехурић језе мора жало проћи.
Јутро се смеши. Да, треба отићи
Улицом крхком, као сваког јутра,
И након пола сата некуд стићи;
Зацело тамо где стижем и сутра.
Бојим се само да једном не нађем
Ујутро срушен град, сред пустопоља,
Па да кад затим из куће изађем
Мој стан празнина закључа и споља.
Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.
Николај Богданов Белски
Ознаке: Јутарња песма господина Оливера, Време-ватра-вртови, Иван В. Лалић, Иван В. Лалић поезија
Мислим да постоји само једна таква фундаментална тема из које, чини ми се, извире цела светска поезија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав – смрт – време. На њу може да се сведе све; сви аспекти боравка и трајања човека, о којима говори поезија. Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, у свој пуноћи импулса који захтева песму. А тај импулс носи у себи свест о простору и времену, о координатама на којима хоће да се уобличи у глас, у речи. Рекао сам да је поезија вид комуникације; покушавам дакле читаоцу да пренесем вид своје истине, препознавања, страх, наду, понос, у жељи да све то постане и његова својина. Моје песме имају привилегију да настају у овом веку, који је одлучни век људске историје. Настојим да моје реченице буду достојне те привилегије. И да можда, у тренутку читаоца, пренесу нешто од мог настојања да у своме времену препознам оне континуитете и трагове што људску прошлост, коју препознајем, уводе, пречишћену, у људску будућност о којој сањам. У овој садашњости, коју волим.
О ПОЕЗИЈИ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.
Sherry Schmidt
Ознаке: ИМПУЛС КОЈИ ЗАХТЕВА ПЕСМУ, Иван В. Лалић, esej
Између љубавника време је непоновљиво,
Као однос кише и сунца у месу овог плода;
Помишљај на то док се још безазлена бура
Сунча као лишај на топлој кожи мора,
Јер година управља у себи жалац јесени,
Краљевска шкорпија у пламеном прстену своје мере.
У првој киши препознаћеш мој глас,
У другој киши препознаћеш свој плач
И семе лозе јачег ветра.
Између тебе и мене време је непоновљиво,
И ова ноћ што пролази, разбијена у истарске звезде
И горка од пораза лета непоновљива је
Као покрет пламена лако утиснут у огледало;
Помишљај на то, усамљена у собама крви
У којима непознати ветар лупа вратима.
У првој киши још ће да пева птица,
У другој киши упалиће се воћњаци
Подивљали на ивици твога сна.
Руке су окренуте ка теби, као врт према југу,
Са утиснутом мапом сећања, ово је бразда лета,
А ово звезда мора; ово је отисак ока
Које прислањам на кључаоницу твога сна
Да угледам себе, да видим како се смешим
Удављен горком лозом што расте из твога крила.
У првој киши потамниће ово море,
У другој киши препознаћеш свој плач
На врху своје самоће.
Само љубавници, срасли у покрет одбране,
Склопљени као шкољка око своје средине
Ужарене до крвног сјаја тренутног сунца,
Уроњени у море смрти порушене у ово време
Израњају јачи, и окупани смислом своје крви
Налазе семе вечности кад отворе загрљај, као плод.
У првој киши препознаћеш мој глас,
У другој киши препознаћеш своје године
У пламеном прстену мере.
А ова ноћ која нас дели непоновљива је
У свим распоредима које исписујемо
Поносом љубави, пламеном оловком страха и жеље
По зидовима, по голој води, по годинама:
Једна ноћ израста у коњаника и претиче нас,
Време између љубавника је непоновљиво.
У првој киши још ће да пева птица,
У другој киши препознаћеш свој плач,
Трећу кишу можда више нећемо чути.
ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997
Ознаке: Време-ватра-вртови, Иван В. Лалић, Песма о три кише
препознавања 