RSS

Архиве категорија: Иван В. Лалић

Иван В. Лалић ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.

Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
једног давног, никад допеваног рата.

Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајект што без журбе према копну хрли.

Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,

Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.

Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода…
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог, недохватног плода.

Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрла од мазута…

И проћи ће многа столећа, ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.

Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.

Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи

И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,

Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више.
А историја кошта:
Крв ипак није вода.

____________________
*Крф 1985. године – Београд 9. VII 1989. године

 

plava-grobnica

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 марта, 2020 in Иван В. Лалић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић ПЕТ ПИСАМА

 5

 

Хоћеш ли да ме препознаш када се обоје нађемо

тамо у завичају наше слепе нежности

који сам некада звао и завичајем

лабудова? Дуборез бора око очију

које ћеш препознати, можда, извела је

невидљивим скалпелом и сасвим рутински

нека утрнула рука, у освештаном савезу

са празним годинама. Иначе сам сличан

двојнику који остане у огледалу

када му окренем леђа, и нишани у потиљак.

 

Али пре тога треба обавити још много:

искупити таоце које смо дали судбини

кад нам се крв помешала на ушћу

у неку од могућих будућности, пребројати

ожиљке, онеспособити сатни механизам

увреда заборављених у неком грозничавом

престројавању, прочитати све између редова

писама ненаписаних и научити напамет

ту опасну шифру,

                                радост научити

да расте на камену, као маховина ‒

 

Покушај опис трага муње, да схватиш

необјашњено лукавство година: време стоји,

ако га исправно именујеш. Гледам кроз прозор

пламичке ацетилена на вршцима грана

магнолије. Ноћас је падала киша.

Нисам ти рекао. Овде је пролеће.

 

Из збирке СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997

 

муллин владимир евгеневич

Муллин Владимир Евгеневич

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јуна, 2019 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић СИНОВИМА КОЈИ ДОЛАЗЕ

Никада више тако тачно у закораку

Са неизрецивим, а без двоумљења, синови моји,

Као сада, пета крилатих још

Од кратке сенке година:

                                                  ево, свеска на столу

Носи испис из јаве, још неугрожене

Са неизвесним границама, у лопти облик сунца

Потврђује присност, и лето је тако дуго,

Кажете, а тек је почело –

 

Тако ми помажете да се присетим

Заборављене вештине: бити у равнотежи

А неопрезан

Пред црним маказама сказаљки, што секу

Делић будућег сећања (заборава можда,

Избор још постоји),

Не проверавати видљиво, а веровати

У именовани предмет: оловка, саксија, зид…

 

Но како да вам кажем да је опасност

У мудром убрзању, мудрости убрзаној,

У неумитној кавзи слике са сликом,

У опасној древној бољци огледала

Да преокреће знакове прволика?

Да је опасност у неминовном

Што везује случајност за случајност

Као што вода корење и траву света везује?

 

Изрицати опасност, а бити

Видљивоме веран: ево првог задатка;

Извикујем га у ветар што дува из будућности

Пепелом мојим натруњен, а вашим гласовима.

sinovima

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 октобра, 2018 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић МОЛИТВА

Љубави, нека буде воља твоја
На овом небу, страшно несигурном,
К’о и на земљи. Сад је доба боја
И јужног ветра у листању журном.

Ноћи су плаве, мекане к’о воће
И пуне звезда к’о плитки бунари.
Нека се људи љубе како хоће
У привременом кругу малих ствари.

Љубави, нека буде воља твоја
У градовима што су непокретни
И неће моћи да беже из строја,

И испод лишћа што још нема ране,
И међу људима што живе сретни
Јер верују у старе лукобране.

 

valentin Serov

Валентин Серов

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 јула, 2018 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ИСПИСИ…

Страсна мера. Али, свуда и увек: сметње на везама…

21. 11. 1994.

 

zice

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 фебруара, 2018 in Иван В. Лалић, цитати

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић О РАЗМЕРАМА

Огроман је напор потребан:

Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу

И смреке, хиљаде каменара белих трепавица

Да распоре планину, извуку тесанике

Из хладног хаоса, зидови да израсту

У геометрију, довољно пространу

Да прими један ветар,

                                       и бронза да се лије

У стубове, у оглавља са љиљанима

Од четири лакта, лавове и палме

И херувиме –

                             треба саградити храм,

Осветлити га изнутра, као реч,

Да остане један зид, непорецив,

Пред којим можеш да клекнеш

И плачеш праведно.

 

Lalic 2 Shelby McQuilkin

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 фебруара, 2018 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић МЕЛИСА

Ово је зид Мелиса, а врт је иза зида,

У врту зује пчеле које су твоје тело,

А врата нема и птице ничу на небу,

Птице црвене боје смрти што падну на чело

 

Да искљују истинит сан што спава иза вида;

Мој сан је хлеб, Мелиса, а ти си ружа у хлебу,

И хлеб је иза зида, тамо где зује пчеле,

И видим црвене птице на челима пролазника

 

Који не знају ништа и пуне своје зделе

Обичном храном живих, јер заблуда је јача;

Ово је зид, Мелиса, неначет снагом крика

 

Који сам забио, као нож, међу два камена,

И нож је пуко, и птица ми лети око рамена,

И зид твог врта, Мелиса, за мене је зид плача.

 

melisa

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 јула, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,