RSS

Архиве категорија: Иван В. Лалић

Иван В. Лалић ДОКОНО ВЕЧЕ

Ево га, љупко вече изнад града,

Вече са лицем звезданог дечака,

Отвара прстом жуте очи града

На улицама меканим од мрака.

 

А мрак се шири као мрља уља,

Ко напуштену штенад сенке плави.

Доконо вече сијалице љуља

Док људи журе, озбиљно ко мрави.

 

Увече каткад куће су прозирне,

Људи ко рибе за стаклом се мичу;

Пролазник неки застане, па вирне,

И све то личи помало на причу.

 

И небо буде више тамноплаво,

Прозори светле много више жуто.

Све је то цртеж што га чупоглаво

Направи дерле; с љубављу ал круто.

 

Човек се сећа својих играчака,

Водених боја, оловних војника;

Спомен је влажан од плавога мрака

И жив ко прва књига пуна слика.

 

Али, не ваља размишљати тако.

Град као мачка пролазнике њуши,

Не воли много да улицом свако

Листа по својој и његовој души.

 

Цртеж оживи, па га нема више,

Сви пролазници са места се крећу,

Доконо вече сијалице њише

И под њима се познаници срећу.

 

Човек се опет сећа играчака;

Последњу овој вечери је дао.

А улице су мекане од мрака

И човек пипа зид да не би пао.

 

ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

војо станић

Војо Станић

 
2 коментара

Објављено од стране на 2 маја, 2017 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић О МАЛИМ ЉУБАВИМА

Мале љубави имају крила собних птица,

Канаринаца међу натрпаним стварима.

Светле и трају као жућкаста сијалица

На степеништу куће са немарним стварима.

 

Добре су у свету који је са њима обичан,

А без њих тврд. Могу да буду лепе док трају.

Роде се било где, па расту под светиљкама

И у озбиљним очима у првом загрљају.

 

Као вода допола напуне сумрачне собе,

И љубавници се испружени лелујају на дну.

За стаклом прозора гломазне звездане сеобе.

Соба се меко пуни мехурићима шапата.

 

Пуне су једноставних, брижно сређених тајни

Што се ко домине помало слажу по столу.

Имају одмерено богатство радости ситних

Сачуваних у смеху, као у станиолу.

 

Растанак носе у себи од почетка, као трешње

Коштицу, коју ће кљуном оголити птице,

На крају силазе, сваки на своју страну,

Два одјека корака низ празне степенице.

 

ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

lalic male ljubavi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 маја, 2017 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић КРИТИКА ПИЛАТА

 

Могао је, можда, још једном покушати,

Да заустави механизам, пребаци скретницу

И тако оде у блажени заборав. Могао је,

Свакако, спречити барем оне своје дрипце

Да се онако зезају са ухапшеником,

И убити тако у зачетку метафору

Круне од трња. Могао је, најзад,

Бити опрезнији када поставља питања,

Макар и реторичка; опасно је тражити

Шта је истина, када историја,

Као ветар пред зору, мења правац,

И звекећу ветрокази. Ипак, рекао је:

Што писах, писах, и тако спасао

Нешто од самопоштовања. Златну мрвицу,

Утабану у прашину на губилишту.

Оно што није рекао мора се одболовати

У свакодневном напору достојанства,

И то је најгоре: како заобићи

Његов установљени узор понашања,

Обнављање праведности у здели воде

И мирну савест: злочин, то су други.

СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

pilat

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 априла, 2017 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ЈЕР СИ ЉУБАВ

Јер си љубав покривам те жедно својим трајањем,

Као виноград пијан од земље. Јер си љубав

Отварам те прстима од жеђи жутим као очи

Спаљених пашњака, као плод те отварам

И налазим те, опоро зрно присутности,

И налазим црва што мучно прогриза пут

Кроз нестајање, и у њему проналазим себе.

Твоје име пада као камен у језеро слуха,

Камен огољен до чистог смисла: јер си љубав.

Твоје име куца у свим слепим сатовима

Давно зазиданим у високе црвене зидове

У ветровитој равници, зидове које неће

Да сруше прашњави трубачи испод Јерихона,

Твоја боја је она светлост што преображава

Месо пучине у чисти, опори доживљај,

У виноград. Ти си виноград, пијан од мене

Који сам земља, твоја земља, јер си љубав.

jer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 октобра, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ПОДАТАК О СИЗИФУ

Сизиф је био Србин, па макар да је

Земљоузом стада писао, Ефиром краљевао

У давно страшно доба вишњих кавги на земљи;

Ово је несагласје привидно, као брзина

Стрелине сенке, као близина звезда:

Био је свакако Србин, Сизиф међу људима

И међу небесницима увек на средокраћи

Седам судбина могућих,

Сизиф зван врло мудри

У љубави, у побуни, у инату, у сплетки –

Родоначелник оних који ће ковчеге камене

Са мртвим краљевима венчаним горком ватром

Вући преко брегова, река и димних долина

С југа на север и натраг, у дугој вежби векова

У којој дах се губи и тле измиче стопи –

Сизиф је био Србин

У животу најпре, затим у смрти, одлаганој увек

Усудом који га води до камена и враћа

Са каменом, тешким колико божја суза.

 

Они што тврде да је Сизифов камен сунце,

Што тврде дакле да је Сизифов камен светлост,

Разлог да кажемо: јутро – Они проповедају

Да је светлост старија од несреће.

sizif 2.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 септембра, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић ДОКАЗ

Докажи, ако можеш, да те нема —
То неће бити доказ да ја јесам.
Докажи опет, јер доказе све сам
Заборавио. Зато трајем, земан.

Каткада ноћу у тишини слушам:
Трепери простор, рађа се олуја.
Пулсира огањ у звездама згрушан
По вољи Бога, славуја и гуја…

Докажи своју одсутност на начин
Да ум се смрзне, а да срце схвати —
Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,
Пехар кукуте, напев као зачин —
Пошаљи твоју сенку, да ме прати.

(23. V 1989)

senka 2

 
2 коментара

Објављено од стране на 25 августа, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

Бесане очи које виде више

Но мрљу јутра, шару на тапету,

Прочитаће у рукопису кише

Читаву повест о будућем лету:

За усуд сваког листа једне црта

Сведочи облик: семантика капи

Садржи облик будућега врта

Ил празног неба што блиста и вапи.

 

У страшном благослову ноћног бдења

Стрепња изнутра размрежава очи

И корен вида шири се и мења

Да новим путем нова слика крочи –

На некој звезди море се расцвета,

У чаши воде заискри тишина,

Свака је прошлост стално започета,

А море, то је најлепша горчина.

 

У несаници другог сна је корен:

Способност да си другачије будан –

И нови дан, по слици прошлог створен,

Добије сенку, није узалудан;

Облачиш капут, палиш мотор: тачност

Покрета твојих инородна бива;

На семафору пева вишезначност,

Тробојна шара неког новог ткива…

 

Онај што ноћу посумња у време

Друкчије дан ће, час по час, да споји –

И поштујући прости закон шеме

Питаће себе: да л шема постоји?

У несаници другог сна је корен:

Сна који пуни, ко пустињу вода,

Јаву у којој изнова си створен:

У несаници светлуца слобода –

 

Д р у г е  су ноћи оних који бдију –

На некој звезди море се расцвета,

Прадавне шуме загрцнуто пију

Ваздух и воду будућега лета;

Последња слика: као ретровизор

Пун друма што се одмата у ништа

Бесане очи рајски назру призор

Потоње несанице, уточишта.

nesanica

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 августа, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић МЕСТА КОЈА ВОЛИМО

Места која волимо постоје само по нама,
Разорен простор само је привид у сталном времену,
Места која волимо не можемо напустити,
Места која волимо заједно, заједно, заједно,

Па зар је ова соба соба или је загрљај,
И шта је под прозором; улица или године?
А прозор, то је само отисак прве кише
Коју смо разумели која се стално понавља,

И овај зид не међи собу, него можда ноћ
У којој син се покрену у крви твојој заспалој,
Син као лептир од пламена у соби твојих огледала,
Ноћ кад си била уплашена од своје светлости,

И ова врата воде у било које поподне
Које их надживљује, заувек насељено
Обичним твојим кретњама, када си улазила,
Као ватра у бакар, у моје једино памћење;

Кад одеш, простор за тобом склапа се као вода,
Немој се освртати: ничег ван тебе нема,
Простор је само време на други начин видљиво,
Места која волимо не можемо напустити.

Ивана В. Лалић –   Из збирке песама О делима љубави или Византија

klupa2

фото: Марко Пижурица

 
2 коментара

Објављено од стране на 17 августа, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ТРЕБА ОСТАТИ

Треба остати, можда за љубав очију

Ненапуњених, можда за љубав оне птице

Што пева у слепој улици. Можда за љубав

Љубави, неког осмеха што још трепти,

ухваћен као жути лептир у давним огледалима вида.

За љубав усана, за љубав папрати и нежности

И деце неогвожђене, и негованих прозора,

Треба остати. Знам, срушио се ветар

Оловних крила на изрешетану пустару,

Знам, израсле су мртвоплаве гвоздене шуме

Из опаког сна земље, побледело је море

Од песка и мржње. Свеједно, треба остати.

 

Можда за љубав крви, њене слане доброте,

Невиног полубога у жубору њене таме,

За љубав буновне крви и њених становника,

Живих и мртвих, неукроћених, нежних,

Можда за љубав плаве боје поподневног неба,

За она мала трајања под куполама светлости,

За љубав састајања, свеједно; треба остати,

Неуплашен звекетом што зуји у напрслом слуху

Земље, ко стршљен на уснама спавача у биљу.

 

Треба остати, и зато треба волети,

Наоружан до зуба, насмејан до очију,

Остати за љубав очију, за љубав љубави

У жутом живом песку времена.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997

leptir 1.jpg

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 августа, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Иван В. Лалић ПЕСМА О ЊИМА

Поштујте оне што немају неба

Са љупким сунцем, звездама у реду,

Што воле мудрост кришке топлог хлеба

И грле голу зору, љубе беду.

 

Поштујте оне што знају шта хоће

Јер осећају шта не могу бити,

И гризу дане ко опоро воће,

Никада гладни и никада сити.

 

Јер они хоће само мир са светом,

И да проједре са што мање буке;

Каткад и комад ливаде, са цветом,

И прозор неба на дохвату руке.

 

Каткад и чашу осунчаног вина

Од ког се месец заљуља на своду,

 И мирну веру да нема празнина

Кад једном оду, кад заувек оду.

 

А кад их неко пита шта су дали,

Они ће рећи: нисмо дали ништа;

Били смо мудри, и били смо мали

Ко миш у тами празног позоришта.

 

Од паучине конце ми смо плели,

Вешали тугу у ходнике уске,

А кад би сели и орахе јели

Низ црни поток пуштали би љуске.

 

И нисмо много мислили о смрти

Мада баш због ње бесмо што смо били,

И гледали смо плава ноћ се врти,

По грозду звезда време – паук мили.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997

 

nebo 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 августа, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,