RSS

Архиве категорија: Иван В. Лалић

Иван В. Лалић ИМПУЛС КОЈИ ЗАХТЕВА ПЕСМУ

Мислим да постоји само једна таква фундаментална тема из које, чини ми се, извире цела светска поезија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав – смрт – време. На њу може да се сведе све; сви аспекти боравка и трајања човека, о којима говори поезија. Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, у свој пуноћи импулса који захтева песму. А тај импулс носи у себи свест о простору и времену, о координатама на којима хоће да се уобличи у глас, у речи. Рекао сам да је поезија вид комуникације; покушавам дакле читаоцу да пренесем вид своје истине, препознавања, страх, наду, понос, у жељи да све то постане и његова својина. Моје песме имају привилегију да настају у овом веку, који је одлучни век људске историје. Настојим да моје реченице буду достојне те привилегије. И да можда, у тренутку читаоца, пренесу нешто од мог настојања да у своме времену препознам оне континуитете и трагове што људску прошлост, коју препознајем, уводе, пречишћену, у људску будућност о којој сањам. У овој садашњости, коју волим.

 

О ПОЕЗИЈИ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Sherry Schmidt

Sherry Schmidt

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 јуна, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ПЕСМА О ТРИ КИШЕ

Између љубавника време је непоновљиво,

Као однос кише и сунца у месу овог плода;

Помишљај на то док се још безазлена бура

Сунча као лишај на топлој кожи мора,

Јер година управља у себи жалац јесени,

Краљевска шкорпија у пламеном прстену своје мере.

 

У првој киши препознаћеш мој глас,

У другој киши препознаћеш свој плач

И семе лозе јачег ветра.

 

Између тебе и мене време је непоновљиво,

И ова ноћ што пролази, разбијена у истарске звезде

И горка од пораза лета непоновљива је

Као покрет пламена лако утиснут у огледало;

Помишљај на то, усамљена у собама крви

У којима непознати ветар лупа вратима.

 

У првој киши још ће да пева птица,

У другој киши упалиће се воћњаци

Подивљали на ивици твога сна.

 

Руке су окренуте ка теби, као врт према југу,

Са утиснутом мапом сећања, ово је бразда лета,

А ово звезда мора; ово је отисак ока

Које прислањам на кључаоницу твога сна

Да угледам себе, да видим како се смешим

Удављен горком лозом што расте из твога крила.

 

У првој киши потамниће ово море,

У другој киши препознаћеш свој плач

На врху своје самоће.

 

Само љубавници, срасли у покрет одбране,

Склопљени као шкољка око своје средине

Ужарене до крвног сјаја тренутног сунца,

Уроњени у море смрти порушене у ово време

Израњају јачи, и окупани смислом своје крви

Налазе семе вечности кад отворе загрљај, као плод.

 

У првој киши препознаћеш мој глас,

У другој киши препознаћеш своје године

У пламеном прстену мере.

 

А ова ноћ која нас дели непоновљива је

У свим распоредима које исписујемо

Поносом љубави, пламеном оловком страха и жеље

По зидовима, по голој води, по годинама:

Једна ноћ израста у коњаника и претиче нас,

Време између љубавника је непоновљиво.

 

У првој киши још ће да пева птица,

У другој киши препознаћеш свој плач,

Трећу кишу можда више нећемо чути.

 

ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

pesma o tri kise

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 маја, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ДОКОНО ВЕЧЕ

Ево га, љупко вече изнад града,

Вече са лицем звезданог дечака,

Отвара прстом жуте очи града

На улицама меканим од мрака.

 

А мрак се шири као мрља уља,

Ко напуштену штенад сенке плави.

Доконо вече сијалице љуља

Док људи журе, озбиљно ко мрави.

 

Увече каткад куће су прозирне,

Људи ко рибе за стаклом се мичу;

Пролазник неки застане, па вирне,

И све то личи помало на причу.

 

И небо буде више тамноплаво,

Прозори светле много више жуто.

Све је то цртеж што га чупоглаво

Направи дерле; с љубављу ал круто.

 

Човек се сећа својих играчака,

Водених боја, оловних војника;

Спомен је влажан од плавога мрака

И жив ко прва књига пуна слика.

 

Али, не ваља размишљати тако.

Град као мачка пролазнике њуши,

Не воли много да улицом свако

Листа по својој и његовој души.

 

Цртеж оживи, па га нема више,

Сви пролазници са места се крећу,

Доконо вече сијалице њише

И под њима се познаници срећу.

 

Човек се опет сећа играчака;

Последњу овој вечери је дао.

А улице су мекане од мрака

И човек пипа зид да не би пао.

 

ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

војо станић

Војо Станић

 
2 коментара

Објављено од стране на 2 маја, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић О МАЛИМ ЉУБАВИМА

Мале љубави имају крила собних птица,

Канаринаца међу натрпаним стварима.

Светле и трају као жућкаста сијалица

На степеништу куће са немарним стварима.

 

Добре су у свету који је са њима обичан,

А без њих тврд. Могу да буду лепе док трају.

Роде се било где, па расту под светиљкама

И у озбиљним очима у првом загрљају.

 

Као вода допола напуне сумрачне собе,

И љубавници се испружени лелујају на дну.

За стаклом прозора гломазне звездане сеобе.

Соба се меко пуни мехурићима шапата.

 

Пуне су једноставних, брижно сређених тајни

Што се ко домине помало слажу по столу.

Имају одмерено богатство радости ситних

Сачуваних у смеху, као у станиолу.

 

Растанак носе у себи од почетка, као трешње

Коштицу, коју ће кљуном оголити птице,

На крају силазе, сваки на своју страну,

Два одјека корака низ празне степенице.

 

ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

lalic male ljubavi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 маја, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић КРИТИКА ПИЛАТА

 

Могао је, можда, још једном покушати,

Да заустави механизам, пребаци скретницу

И тако оде у блажени заборав. Могао је,

Свакако, спречити барем оне своје дрипце

Да се онако зезају са ухапшеником,

И убити тако у зачетку метафору

Круне од трња. Могао је, најзад,

Бити опрезнији када поставља питања,

Макар и реторичка; опасно је тражити

Шта је истина, када историја,

Као ветар пред зору, мења правац,

И звекећу ветрокази. Ипак, рекао је:

Што писах, писах, и тако спасао

Нешто од самопоштовања. Златну мрвицу,

Утабану у прашину на губилишту.

Оно што није рекао мора се одболовати

У свакодневном напору достојанства,

И то је најгоре: како заобићи

Његов установљени узор понашања,

Обнављање праведности у здели воде

И мирну савест: злочин, то су други.

СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

pilat

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 априла, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ЈЕР СИ ЉУБАВ

Јер си љубав покривам те жедно својим трајањем,

Као виноград пијан од земље. Јер си љубав

Отварам те прстима од жеђи жутим као очи

Спаљених пашњака, као плод те отварам

И налазим те, опоро зрно присутности,

И налазим црва што мучно прогриза пут

Кроз нестајање, и у њему проналазим себе.

Твоје име пада као камен у језеро слуха,

Камен огољен до чистог смисла: јер си љубав.

Твоје име куца у свим слепим сатовима

Давно зазиданим у високе црвене зидове

У ветровитој равници, зидове које неће

Да сруше прашњави трубачи испод Јерихона,

Твоја боја је она светлост што преображава

Месо пучине у чисти, опори доживљај,

У виноград. Ти си виноград, пијан од мене

Који сам земља, твоја земља, јер си љубав.

jer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 октобра, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ПОДАТАК О СИЗИФУ

Сизиф је био Србин, па макар да је

Земљоузом стада писао, Ефиром краљевао

У давно страшно доба вишњих кавги на земљи;

Ово је несагласје привидно, као брзина

Стрелине сенке, као близина звезда:

Био је свакако Србин, Сизиф међу људима

И међу небесницима увек на средокраћи

Седам судбина могућих,

Сизиф зван врло мудри

У љубави, у побуни, у инату, у сплетки –

Родоначелник оних који ће ковчеге камене

Са мртвим краљевима венчаним горком ватром

Вући преко брегова, река и димних долина

С југа на север и натраг, у дугој вежби векова

У којој дах се губи и тле измиче стопи –

Сизиф је био Србин

У животу најпре, затим у смрти, одлаганој увек

Усудом који га води до камена и враћа

Са каменом, тешким колико божја суза.

 

Они што тврде да је Сизифов камен сунце,

Што тврде дакле да је Сизифов камен светлост,

Разлог да кажемо: јутро – Они проповедају

Да је светлост старија од несреће.

sizif 2.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 септембра, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: ,