RSS

Архиве категорија: Из есеја Јосифа Бродског

Josif Brodski LICE SA POSEBNIM IZRAZOM

„Ako umetnost i uči nečemu (i samog umetnika, pre svega) – uči ga izlovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea. Umetničko delo, pogovovo književno, a posebno pesma, obraćaju se čoveku neposredno, stupajući s njim u direktan odnos, bez posrednika. Upravo zbog toga umetnost uopšte, naročito književnost, a posebno poeziju, ne trpe brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja, vladari masa, propovednici istorijske nužnosti. Jer tamo gde je prošla umetnost, gde je pročitana pesma, na mestu očekivanog saglasja i jednistva oni nailaze na ravnodušnost i nejedinstvo, na mestu odluke za akciju – neposlušnost i gnušanje. Drugim rečima, u prazan krug, kojim brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja i vladari masa žele da se koriste, umetnost upisuje „tačku, tačku, tačkicu, crtu, crtu, crticu…“ pretvarajući taj krug u ne uvek privlačnu, ali ljudsku glavicu.

Veliki Baratinski, govoreći o svojoj Muzi, opisao ju je kao „lice sa posebnim izrazom.“ U pridobijanju tog posebnog izraza se i sastoji, po svoj prilici, smisao individualnog postojanja, jer smo na tu posebnost genetski preodređeni. Nezavisno od toga da li je čovek pisac ili čitalac, njegov zadatak se pre svega sastoji u tome da proživi svoj sopstveni, a ne nametnuti ili spolja propisani život, koji čak može izgledati veoma uzvišen, jer svako od nas živi samo jednom, i dobro znamo čime se to završava. Bilo bi mučno potrošiti tu jedinstvenu šansu na ponavljanje tuđe spoljašnjosti, tuđeg iskustva, na tautologiju – tim sramnije što propovednici istorijske nužnosti, prema čijem učenju je čovek spreman da pristane na tautologiju, neće zajedno s njim leći u grob niti će mu reći hvala.

Jezik, i čini se književnost, stariji su, neizbežniji i dugovečniji od bilo koje forme društvene organizacije. Negodovanje, ironija ili ravnodušnost, koje književnost često ispoljava prema državi, u suštini su reakcije postojanog, bolje reći, večnog u odnosu na priveremeno, ograničeno. U krajnjem slučaju, dokle god država dopšta sebi da se meša u poslove literature, literatura ima pravo da se meša u poslove države. Politički sistem, forma društvenog ustrojstva, kao uopšte svaki sistem, po opredeljenju je forma prošlog vremena koje pokušava da se nametne sadašnjem (a često i budućem), i čovek čija je profesija jezik poslednji je koji može da dozvoli sebi da na to zaboravi. Istinsku opasnost za pisca ne predstavlja toliko mogućnost (često realnost) proganjanja od strane države, koliko mogućnost da ga država hipnotiše monstruoznim (pod izgovorom promene na bolje) uvek privremenim potezima.

brodski

Filozofija države, njena etika, ne govoreći o njenoj estetici – uvek je „juče“; jezik, literatura – uvek je „danas“, a često, posebno u slučaju ortodoksnosti ovog ili onog političkog sistema, čak i „sutra“. Jedna od zasluga literature i jeste u tome što ona pomaže čoveku da odredi vreme svog postojanja, da razlikuje sebe u gomili kako prethodnika tako i sebi sličnih, da izbegne tautologiju, to jest, sudbinu poznatu pod počasnim nazivom „žrtva istorije“. Umetnost uopšte, a litaratura posebno, zato je izuzetna i time se razlikuje od života, uvek izbegava ponavljanja. U svakodnevnomm životu čovek može ispričati jednu istu anegdotu bezbroj puta, izazivajući smeh i biti glavni u društvu. U umetnosti slična forma ponašanja naziva se „kliše“. Umetnost je bestrzajno oruđe, i njen razvoj ne određuje individualnost umetnika već dinamika i logika samog materijala, prethodna sudbina sredstava koja teže da nađu ili da ukažu svaki put na kvalitativno novo estetsko rešenje. Pošto je ovladala spostvenom genealogijom, dinamikom, logikom i budućnošću, umetnost nije sinonimna već, u najboljem slučaju, paralelna sa istorijom i načinom njenog postojanja stvara se svaki put nova estetska realnost. Eto zašto se ona često nalazi „ispred progresa“, ispred istorije, i čiji je osnovni instrument – zar to nije Marks potvrdio? – upravo kliše.

U današnje vreme veoma je rasprostranjeno shvatanje da pisac, posebno pesnik, treba u svojim delima da se služi jezikom ulice, jezikom gomile. I pored sve svoje prividne demokratičnosti i opipljivih praktičnih pogodnosti za pisca, to tvrđenje je besmisleno i predstavlja pokušaj potčinjavanja umetnosti – u datom slučaju literature – istoriji. Jedino ako smo došli do zaključka da je došlo vreme da se „sapijens“ zaustavi u svom razvoju, literatura treba da govori jezikom naroda. U protivnom, narod treba da govori jezikom književnosti. Svaka nova estetička realnost utvrđuje za čoveka njegovu etičku realnost. Jer, estetika je majka etike; i pojmovi „dobro“ i „loše“ pre svega su estetički pojmovi koji anticipiraju kategorije „dobra“ i „zla“. U etici nije „sve dozvoljeno“ upravo zato što u estetici nije „sve dozvoljeno“, jer je količina boja u spektru ograničena. Nerazumno dete koje uz plač gra od sebe nepoznatog, ili mu, na protiv, pruža ruke, instinktivno vrši estetski a ne moralni izbor.

Estetski izbor je individualan i estetsko preživljavanje je uvek izolovano. Svaka nova estetska realnost čini čoveka koji je preživljava još izlovanijim, i ta izloacija, koja povremeno dobija formu književnog (ili nekakvog drugog ukusa), već samo po sebi može biti ako ne jemstvo, a ono oblik zaštite od potčinjavanja. Jer čovek sa ukusom, posebno književnim, manje je prijemčiv za ponavljanja i ritmičke zakletve svojstvene svakom obliku političke demagogije. Stvar nije u tome da čestitost ne garantuje stvaranje remek-dela, već u tome da je zlo, posebno političko, veoma loš stilista. Što je bogatije estetsko iskustvo individue, time je istančaniji njen ukus, time je jasniji njen carski izbor, a samim tim ona je slobdnija, mada, možda, ne i srećnija.

Upravo se u tome, više praktičnom nego platonskom smislu, treba setiti opaske Dostojevskog da će „lepota spasti svet“ ili izjave Metjua Arnolda da će nas „spasti poezija“. Svet, verovatno nećemo više moći spasti, ali pojedinog čoveka uvek možemo. Estetski osećaj se u čovek razvija veoma brzo, jer čovek, iako nije sasvim svestan šta je on i šta mu je zapravo potrebno, po pravilu intinktivno zna šta mu se ne sviđa i šta mu ne odgovara. U antropološkom smislu, ponavljam, čovek je pre estetsko nego etičko biće. Zato umetnost, osobito literatura, nije sporedni proizvod razvoja vrste, već upravo obratno. Ako je ono po čemu se razlikujemo od ostalih prestavnika životinjskog carstva govor, onda literatura, posebno poezija, budući najviša forma govora, predstavlja, grubo rečeno, cilj naše vrste.

Daleko sam od ideje opšteg podučavanja u stihotvorstvu i kompoziciji; tim pre mi podela društva na inteligenciju i sve ostale izgleda neprihvatljiva. U moralnom pogledu ta podela je slična podeli društva na bogate i siromašne; međutim, ako su za postojanje društvene nejednakosti još mogući nekakvi čisto fizički, materijalni razlozi, za intelektualnu nejednakost oni su nezamislivi. Ako je u ičemu, onda nam je u tom smislu jednakost zagarantovana od prirode. Nije reč o obrazovanju, već o obrazovanju govora; i najmanje približavanje njemu bremenito je prodorom lažnog izbora u čovekov život. Postojanje literature podrazumeva postajnje na nivou literature – i to ne samo moralno već i leksički. Ako muzičko delo još ostavlja čoveku mogućnost izbora između pasivne uloge slušaoca i aktivne izvođača, delo literature – umetnosti, po rečima Montalea, beznadno semantičke – osuđuje ga samo na ulogu izvršioca.

Čovek bi u toj ulozi, čini mi se, trebalo da nastupa češće nego u nekoj drugoj. Štaviše, čini mi se da ta uloga, kao rezultat populacione eksplozije i s njom vezane sve češće atomizacije društva, tj. sa sve većom izolacijom individue, postaje sve neizbežnija. Ne mislim da o životu znam više od bilo kog drugog čoveka mojih godina, ali mi se čini da je knjiga kao sabesednik pouzdanija od prijatelja ili voljene žene. Roman ili pesma – ne monolog već razgovor pisca s čitaocem – razgovor, ponavljam, krajnje pojedinačan, koji isključuje sve ostale – obostrano je mizantropski. I u trenutku toga razgovora pisac je ravan čitaocu, kao, uostalom, i obratno nezavisno od toga da li je pisac veliki ili nije. Ta jednakost je jednakost svesti i ona ostaje sa čovekom za ceo život u vidu sećanja, maglovitog ili jasnog,i ranije ili kasnije, umesno ili neumesno, određuje ponašanje indivudue. Upravo to imam na umu kad govorim o ulozi izvođača, utoliko prirodnijoj što je roman ili pesma produkt uzajamne usamljenosti pisca i čitaoca.

U istoriji naše vrste, u istoriji „sapijensa“, knjiga je antropološki fenomen sličan u suštini pronalasku točka. Nastala radi toga da bi nam dala predstavu ne toliko o našim izvorima koliko o toma za šta je sve taj „sapijens“ sposoban, knjiga je sredstvo premešatanje iskustva u prostru brzinom prevrnute stranice. To premeštanje sa svoje strane, kao svako premeštanje, okreće se bekstvom od zajedničkog nazivnika, od pokušaja da se linija toga nazivnika, koja se ranije nije dizala iznad pojasa, nametne našem srcu, našoj svesti, našoj uobrazilji. To bekstvo je bekstvo na stranu nezajedničkog izraza lica, na stranu nasuprot numeratora, na stranu ličnosti, na stranu pojedinačnosti. Bez obrzira na to po čijem smo liku i podobiju stovreni, ima nas već pet milijardi, i čovek nema druge budućnosti osim označene umetnošću. U protivnom slučaju očekuje nas prošlost, pre svega politička, sa svim njenim masovnim policijskim čarima.

U svakom slučaju, stanje u kojem se umetnost uopšte, i literatura posebno , javlja kao vlasništvo (prerogativ) manjine meni se čini nezdravim i opasnim. Ne apelujem da se država zameni bibliotekom – mada me je ta misao mnogo puta zaokupljala – ali ne sumnjam da bi na zemlji, ako bismo birali naše vlastodršce na osnovu njihovog čitateljskog iskustva a ne na osnovu njihovih političkih programa – bilo manje jada. Čini mi se da potencijalnog vlastodršca naših sudbina ne bi trebalo pitati o tome kako on zamišlja kurs inostrane politike, već o tome kako se odnosi prema Stendalu, Dikensu, Dostojevskom. Mada već i po tome što je nasušni hleb literature upravo ljudska raznolikost i nakaznost, ona, literatura, predstavlja pouzdan protivotrov od bilo kakvih – poznatih i budućih – pokušaja totalnog, masovnog prilaza rešenju problema ljudskog postojanja. Kao sistem, u krajnjoj meri, moralnog osiguranja, ona je kudikamo efektivnija nego ovaj ili onaj sistem verovanja ili filozofska doktrina.

Zato što ne mogu postojati zakoni koji bi nas štitili od sebe samih, nijedan krivični zakonik ne predviđa kazne za zločine protiv literature. I najteži među tim zločinima nisu proganjanje autora, cenzorska ograničenja, spaljivanje knjiga i slično. Postoji teži zločin – zanemarivanje knjiga, njihovo nečitanje. Za taj zločin čovek plaća celim svojim životom; a ako taj zločin vrši nacija, ona plaća za to svojom istorijom. Živeći u ovoj zemlji u kojoj živim, prvi sam bio spreman da poverujem da postoji izvesna proporcija između materijalnog blagostanja čoveka i njegove literarne neukosti; od toga me, međutim, zadržava istorija zemlje u kojoj sam se rodio i odrastao. Jer, svedena na uzročno-posledični minimum, na grubu formulu, ruska tragedija je u stvari tragedija društva u kojem je literatura bila prerogativ manjine: čuvene ruske inteligencije.“

Iz knjige TUGA I RAZUM, Russika, 2007.

josif-brodski

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 27, 2014 in Из есеја Јосифа Бродског, есеј

 

Ознаке: ,