„Човек постоји и живи на граници два различита бића, од којих само једно, изгледа, представља његову људскост а друго – нажалост, као да је реалније од првог – потиче од његове бестијалности и условљава прво. Човек се налази на граници две области бића: природе и специфично људског света, и не може без њега да постоји, али тај свет није довољан за његово постојање и није способан да му га осигура. Човек је зато приморан да живи на темељу природе и у њеним оквирима али – захваљујући свом нарочитом бићу –мора да прелази њене границе, међутим, никад не може потпуно да подмири своје унутрашње потребе за тим да буде човек.
Таква је трагична судбина човека. Али, у томе се управо испољава његово право биће; његова генијалност и ограниченост његовог бића. Он у ствари располаже само двема могућностима да тријумфује над природом. С једне стране, може да упозна самога себе и природу која га окружује, и њену праву и изворну суштину. Са друге стране, пак, својим напором – својим победама, а чак и својим поразима – остварује вредности Добра и Лепог, које се, истина, појављују само у интенционалним делима, али за њега поседују, у ствари, некакву вишу стварност него свет саме природе. А човек остаје у служби реализовања тих вредности. Ако у томе успева, сигуран је да не живи узалудно.“
Превод са пољског: Љубица Росић
Одломак из књиге КЊИГА О ЧОВЕКУ, Карпос, Београд, 2018
Albert Gleizes
препознавања 