RSS

Архиве категорија: историја и књижевна критика

Перо Слијепчевић ТРИ ПЛАНА РАДЊЕ „ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА“

„…Песник је употребио све што може да нас увери да нам покаже како се ту не сукобљавају само две вероисповести, ни два национализма него два погледа на свет; идеалисти и материјалисти, слободари и империјалисти, људи прегнућа и људи фаталисти. Тако он представља супротност између Срба хришћана и турских националиста муслимана. На широком простору света или континента, још могу да стоје једна поред друге те противности. Историји можда и треба таквих поларних распетости из којих ће севати громови људских енергија – али у један мали суд као што је Црна Гора не могу се стрпати те две опречне силе, ако нећете да суд прсне у комаде. То је уосталом историјска истина, а не само поетична. Да је малена Црна Гора имала мешовито становништво, или да су га имала Карађорђева села, у њима се не би ни засновале нове српске државе колико ни у мешовитој Босни, упркос свим напорима. Док остајемо на гледишту једне стварно националистичке религије каква је била вера Обилића“, и која је била у живој вези с државном мисли, толеранције није могло бити. Измирити се значило би неминовно она – како то добро слути Скендер-ага – да се мањи поток временом слије у већи и да у мору обојица изгубе своје име…

… У дну позорнице, у другом плану, одвија се пред нама једна виша и духовнија драма. Поигравају лагано и певају, бела кола. То је глас народа као целине вековне и неумрле. Као да сами духови векова, појас за појасом, казују кроз народно сећање сваки своје бреме, казују чинове драме народа као колективног бића. Ено, Српство имађаше славу и царство, па страшно сагреши, изгуби образ и човештво и зато паде у пакао ропства, да испашта. Милош показа својом жртвом једини  могући пут избављења, и том његовом вером причешћују се први избраници који ће искресати искру слободе, почетак доцнијег општег пожара. Тај глас векова као да говори Данилу: шта оклеваш, Господару,; зар не видиш куд иде струја српске историје? Она иде незауставно, и изнад наших глава. Пас свакоји своје бреме носи, па понесите и ви своје. Данило устаје и наређује покољ, али се опет трза и вели: не, не још! Зовите потурчењаке да се добровољно јаве у своју веру… Tурци, разуме се, неће прихватити али покушај има огромну важност за уметничку правду, јер је препаду одузео ругобу. Чак се одмах затим јавља о примицању везира и турске силе.

Онда тек следује ужасна клетва око црвеног шала против онога ко би издао и не би хтео убијати: не боје се ти људи да ће се ко од њих уплашити од турске силе, него да неће хтети дићи руку на потурченог брата.

Иза бораца, на трећем плану позорнице стоје филозофи: ведри, слепи старац игуман Стефан, и тмурни младић владика Данило. Њихова је улога да сву физичку радњу прикажу „под видом вечности“, те да је оправдају пред вишом савести човечанства. Игуман Стефан правда је својим огромним искуством: он је видео цео свет,  он зна да космос није друго до борба. Борба нам је суђена, па што да бежимо од своје суђене задаће! Оставимо Богу разлоге оваквога живота, који ни по чему не вреди осим по добрим делима. Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не придобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило, млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу. Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето таква мисао везана са срцем, такав мислилац мученик осваја нашу симпатију. Кроз њега осетимо и страх и самилост.“

 

Перо Слијепчевић, Сабрани огледи, Просвета, Београд, 1956.

 

предраг драговић

Предраг Драговић

Advertisements
 

Ознаке: ,