Зоран Глушчевић ДУХОВНА МИСАО МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

„У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута.
Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака.
У рођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који
се неосетно изокрене y проклетство), човек је, место
стварним завојицама логоса, ударио апстрактним
пречицама логике.“
М. Настасијевић

Да би се схватила и тачно интепретовала духовност коју је у себи носио Момчило Настасијевић, није неопходно познавати општу духовну физиономију породице Настасијевић као и њене духовне склоности. То су два духовна ентитета који имају заједнички духовни корен, али се онда међусобно диференцирају на начин на који се разликују креативна индивидуална мисао од мисли која изражава типично расположење и духовно стање једне одређене средине. И управо зато да би се подвукла и истакла разлика између индивидуалности и типичности, ја ћу се најпре осврнути на оно што је представљало заједнучку духовну основу целе породице, да бих онда учинио покушај да пратим колико је то могуће, смелу духовну радозналост и религиозну креативност Момчила Настасијевића, трудећи се да њено проучавање задржим искључиво на непосредним ауторовим исказима као и на крајње провереним и веродостојним сведочењима његових савременика.

Овај други део изучавања утолико је деликатнији и осетљивији што је сам песник правио разлику између онога што је намењено широј јавности и онога што је намењено ужем кругу посвећених и духовних једномишљеника или је било плод тренутних и непоновљивих визионарских сазнања. У првом случају, био је потребан велики индивидуални припремни рад на сопственом духовном самоусавршавању да би присутни уопште могао да прати излагање Момчила Настасијевића, у другом пак радило се о визионарском и видовитом надахнућу чија се открића нису могла сваком ни поверити и за чије се откриће нису могла сваком ни поверити и за чије је обелодањивање био неопходан известан проток времена и колективног искуства.

По свом духовном профилу, породица Настасијевић спадала је y оне српске куће y којима су морални темељ и основ представљали православље и прожетост српским националним осећањем, тј. емоцијом обојена свест о припадности српском народу. Та национална свест била је вишеслојна, имала је културно–антрополошку, историјску и етичку димензију, да би је онај стваралачки део породице извео као онтолошко–философску и естетичко-стваралачку категорију формулисањем теорије о „матерњој мелодији“. Православље је y породици Настасијевић било нераздвојно од националног осећања и имало је карактер јасне религиозне оријентације са свим елементима православне припадности и културно-антрополошким атрибутима. То православље имало је свој уобичајено ритуално–култни оквир са карактеристичним православним атрибутима, али је истовремено било основа за веома живо духовно струјање и духовну радозналост, чија је напетост нарочито расла на духовним састанцима који су се редовно одржавали у ужем или ширем пријатељском кругу.

Овде је прилика да се нагласи да кућа породице Настасијевић није била само један од најважнијих књижевних салона у Београду између два рата, него и једно од чувених духовних састајалишта српске интелектуалне елите. У духовним дијалозима расправљало се о духовној ситуацији времена, о односу науке и духовности, о путевима да се изађе из духовне кризе у коју је и нашу средину увукао материјалистички потрошачки карактер времена. На тим састанцима, нарочито y посебном ужем саставу, духовност је третирана не само као културолошки, социолошки и антрополошки феномен него и као подручје најинтимније индивидуалне креативности.

Предмет тих истраживања и расправа била су теозофска и антропозофска учења као окултне технике, али је Момчило Настасијевић, свестан духовног физичког ризика, остале чланове породице, који су показивали занимање за окултни феномен, држао по страни. Чак и Славомиру Настасијевићу, најмлађем члану породице, који је показивао изузетан дар за мистичну медитацију „забранио“ је бављење окултним радњама и антропозофијом: сматрао је да је само он у стању да издржи физичка и духовна искушења везана за антропозофска истраживања и мистичну праксу, и да би то за остале чланове породице могло бити погубно. Своја искуства и сазнања износио је у породичном и пријатељском кругу готово без ограничења и без обзира на то колико је ко од присутних био у стању да га прати, са изузетком визија y кoje je посветио само чланове своје породице. Сусрети су се одвијали y облику дијалога y којима су готово сви суделовали, али би на крају узимао реч Момчило.

Према општем мишљењу и исказима свих појединаца који су га знали, и који су са њим долазили у додир, Момчило Настасијевић је био човек изузетних квалитета. Изнад свега, он је био магијска личност. Кад би узео реч, све живо око њега би занемело и претварало се y yxo. Његова беседа имала је невероватну сугестивност која би преплавила све присутне и сав простор y тренуцима кад би његово излагање прелазило у чист занос. Свакако да је томе доприносила и посебна музикалност његове реченице, али је ипак пресудна била она унутрашња мелодиозност у којој су се стапали лично надахнуће и визионарска инспирација и која је зрачила ауром божанског послања.
За духовност Момчила Настасијевића карактеристично је једно стање духа које бих, y тренутном недостатку бољег израза, назвао панрелигиозност. Он проширује појам религиозне духовности на најкреативнију област људског духа, уметност и уметничко стварање доживљава и поима као религоизно надахнуће, као религију. Иако је Момчило Настасијевић, попут својих савременика психо–аналитичара, али сасвим независно од њих, сматрао да човеково несвесно представља неисцрпни извор и трезор уметничке инспирације, за њега стваралачка структура духа, која покреће и омогућује рад имагинације, извире y духу Божјем и ствар је божанске природе самог човека.

Зато он високо вреднује уметника и ставља га на божански пиједестал:

„Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или, ако хоћете, симболично представља. Али његов је значај је y томе што је он посредник између Бога, Универзума и осталих људи.“

Истина се не налази y материјалној љусци ствари, него негде y близини, испод љуске, где је скривена и куда је пут отворен једино уметницима, тим свештеницима божанске истине. Настасијевићев далеки духовни претходник немачки романтичар Вилхелм Хајнрих Вакенродер (Wilhelm Heinrich Wackenroder, 1773-1798) отворио је један од токова европског романтизма својим страственим стапањем уметности и религије, својим тумачењем уметности као религиозног доживљаја. У свом религиозном и духовном заносу Момчило Настасијевић је „рехабилитовао“ материју на тај начин што јој је одредио незаменљиву улогу духовног посредника кроз уметничко стварање, он је свој религиозни ентузијазам пренео на однос ствараоца према материјалу у којем ради, јер и сама материја као духовни посредник, попут Плотиновх тумачења, сакрализује један део себе у присном додиру са духом.

Настасијевић је обасјао уметнике једном духовношћу која црпе своју сакралност из улоге која им је припала:

„Они откривају божанску битност ствари и битност живота, они су нужно обожаваоци духа кроз материју, великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно.“

После овога се можемо запитати како изгледа „божанска битност ствари и битност живота“ како их је видео Момчило Настасијевић у својим размишљањима и медитацијама?

Њега најпре занима однос човека и греха. Грех је, као што ћемо видети, стални пратилац људски али истовремено и шанса, и управо је тежиште на томе. Ево једне формулације која на први поглед личи на парафразу Достојевског:

„И знајте још ово: ко год се спустио y дубине пакла, тај је истим замахом узлетео у најетеричније висине раја. Једно без другог не да се замислити.“

Можда ова последња реченица исувише одаје трагове прагматичког искуства, можда је намењена једној религиозној дидактици која жели да ободри пали људски дух. Па ипак, овде се недвосмислено наслућује нешто много дубље него што су обзири према грешнику коме треба отворити духовну перспективу. У суштини, овде се ради о једном мистичном учењу y чијем је средишту корепативан однос добра и зла. Велико је питање да ли се овде не открива једна од тајни из учења Гнозе које се крију у езотеричној усменој традицији најстаријих јеврејских учења. И док је јудејској мистичној традицији дато само да усмено с генерације на генерацију преноси у најужем кругу свето сазнање о јединству добра и зла као најскривенијем божанском атрибуту, дотле је старим Феничанима било дозвољено да ту тајну материјализују и митологизују као култ првосвештеника и бога Абраксаса.

Момчило Настасијевић није спадао у људе којима је теолошка догма повукла границе сопственог религиозног и мистичног трагања за последњим истинама. Ма колико био православни хришћанин, његова се мисао слободно кретала духовним сферама не водећи рачуна да ли је y оквиру или ван оквира постојеће догме. Он је био духовњак који је самостално, мистично, визионарски, дубоко религиозном контемплацијом и интуицијом откривао духовне истине доживљавајући их и осећајући као живу стварност. Добро и зло за њега се међусобно условљавају и вредносно, у коначном духовном збиру и ефекту, стоје на истој духовној равни. Као корелативни збир, они духовно подстичу и утичу на духовну и моралну еволуцију, и ту се заправо крије једна од најдубљих, највећих и неразрешивих тајни религије, наиме тајна извора и сврхе зла.

Уметност је посредник између човека и Бога у ствари зато што се божанство као и божанске истине не могу појмити али се могу осетити, а то је подручје y којем се суверено и непогрешиво креће уметнички стваралац. За Момчила Настасијевића уметност је у својој битности религија, и, исто као и религија, она тежи

„да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања. Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе. Надстварност се не да појмити али се да осетити.“

Емоција, интуиција, медитација, мистична визија су средства помоћу којих се може наслутити коначна и суштаствена истина, док разум, нарочито кад је у служби материјалног прогреса и борбе за животни опстанак, не само да збуњује човека него га наводи на скроз погрешан пут. Уметност је дакле једино средство апсолутног сазнања, а апсолутно сазнање се стиче или осећа или наслућује само у сусрету са Богом. Зато човечји дух тежи

„да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. – Не треба се варати, мистицизам никад није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог.“

Суштаство Бога уједињује атрибуте истине и лепоте. До њих човек може допрети само ако негира сопствено еготично, разједињавајуће и искушењима разума подложно Ја. Мистично стапање с Богом јесте једини прави и сигурни пут до лепоте. Бог је дакле извор свега, а уметност је мистична спона између човека и Бога. Уместо формуле „уметност ради уметности“ коју су лансирали наши рационалистички програмским дефиницајама, од националне преко идеолошке до социјалне, Момчило Настасијевић је још 1922. године, дакле у тренутку кад је имао двадесет и осам година (рођен је 1894, умро 1938. године), поставио следећу формулу: Уметност ради људске душе.

Људска душа је y y првом плану, а то значи преиспитивање целокупне људске историје заједно са свим последицама до којих је довео рационалистичко–позитивистички ток инициран на Западу и материјалним прогресом наметнут као главни и пресудни критеријум савремене цивилизованости, националне успешности и духовне добробити. Али је ствар у томе што се под капу материјалног прогреса не могу ставити све друге димензије људске егзистенције нити се њиме могу задовољити далеко важније, пресудне духовне потребе људске природе, а да и не говоримо о есхатолошком концепту историје и друштва. Основу религиозне философије Момчила Настасијевића представља уверење да човек, свет и Бог сачињавају једно неразлучно тројство. То је пандан св. Тројици или, тачније, начин на који се она мултипликује у живом и мртвом свету који је Бог створио. Било на ком месту овог тројства да пукне ланац, човек је y губитку без обзира како сам, рационално, доживљавао тај нови статус. Између та три члана постоји и продуктивно делује једна спиритуално-магијска веза која се корени y Господу и коју човек не сме и не може раскинути без трагичних последица по своју будућност, или, без губитка „самог себе“, како каже Момчило Настасијевић.

Момчило Настасијевић је увео у нас и израз „изопачена религиозност“ чему приписује све заблуде и обмане које настају на тај начин што се човек нашег времена, а то не траје од јуче него од ренесансе, рационализма и просвећености, без остатка и са крајњим поверењем предао интелекту и рацију насупрот интуицији, емоцији, љубави и религиозности. Овде препознајемо један од ирационалних токова савремене мисли који је заступао готово истовремено и Карл Густав Јунг, сматрајући да је позитивистички дух у западном хришћанству пореметио равнотежу измећу рационалног и ирационалног, измећу разумског и емотивног, измећу материјалистичког и спиритуалног у корист оног првог, чиме је настао опасан расцеп y колективној свести западног човека. Момчило Настасијевић је имао готово непогрешиву интуицију да пре многих културолога и социолога и на Западу и на Истоку осети долазак разорног духа времена, времена технологије, потрошачког друштва, јаловог интелектуализма и погубног материјализма, он је мећу првима дигао глас противу, како он каже, машинизације уметности (1936), опредељујући се одлучно и страсно за уметност која је равна духовности и религиозној свести.

У свом историјском ходу човек је изгубио праву оријентацију:

„У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута. Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака. У рођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који се неосетно изокрене y проклетство), човек је, место стварним завојицама логоса, Ударио апстрактним пречицама логике.“

Човек је рођен да буде слободан и да све одлуке доноси по сопственој савести и процени. Али слобода није само безгранична могућност него и вишеструки изазов скопчан са одговорношћу. Ако се слобода злоупотреби, а то значи изврши погрешан избор, онда се отвара нездрави процес ослобођења. Привидно је и лажно оно ослобађање које ласка људској сујети јер оставља утисак као да је циљ слободе раскидање свих веза са светом, природом и општим законима бивствовања. Уместо стварног ослобођења, човек се одвојио од света и тако сам себи припремио духовну смрт.

Међутим, пошто свет и човек имају заједнички духовни основ, одвајање од света неминовно значи кидање са духовношћу у самом себи, негацију оног заједничког и јединственог духовног добра које повезује све бивствујуће у свету, природи и космосу. Отуда,

„свака прекинута веза са светом значила је у ствари једну везу мање са самим собом.
Те у обмани да је потпуно свој, и ослобођен неба чврсто стао на земљу, нити је више на земљи ни на небу, нити је божји ни свој. Губећи Бога, у ствари све је дубље губио самог себе.“

За Момчила Настасијевића стварање је било морални и религиозни чин у најсуштаственијем смислу речи, јер се радило о спасавању људске душе. Свет је већ био толико огрезао у дух материјализма да више није било живог кутка

„у који већ није продро, под маском просвете и са девизом напретка, разорилачки дух времена?“

Док је Херман Хесе то исто међуратно доба у којем је захуткали материјални прогрес рушио све духовне и моралне вредности назвао „фељтонско доба“, Момчило Настасијевић га је назвао, још адекватније, „антистваралачко време“, чиме је истовремено одредио његове обадве негативне димензије: једну која је девалвирала уметност и другу која је разорно деловала на дух. Иако је проповедао борбу против „антистваралачког времена“, он је био свестан, дубоко прожет духовним и моралним консеквенцама на које обавезује духовна позиција са које је мислио и делао, да су и борба и њена оруђа нешто што спада у нижу категорију како у односу на човека тако и у односу на циљ. Он се ужасавао ових речи зато што обе обесвећују човекову духовност.

„И јер борба, макар и за праведну ствар, ипак је борба: и оруђе, макар се њиме и само зло хтело искоренити, ипак оруђе.“

Уместо тога, он је имао пуно поверење у моћ духа која се заснива на љубави:

„А изнад и испод обојега, високо и дубоко, стоји стваралачки потез, који је сам по себи победа без борбе, јер потврдом себе као апсолутног добра у корену ништи зло, јер у себи носи сву силу отелотворене љубави.“

За песника интиуција представља нераскидиву везу између двеју суштина, суштине себе и суштине света, што практично значи да је интуиција божански орган којим се остварује међусобно повезивање човека са духовном суштином свега што постоји. Ниједан наш стваралац пре Момчила Настасијевића није не тако далекосежан начин и са таквом доследношћу изједначио ова два ентитета: уметност и религију, стваралаштво и духовност. Уметност је уздигнута на ранг божанског органа којим се, односно преко кога се остварује духовна веза између човека и његовог исходишта.

Шта је онда задатак савременог човека суоченог са страшном и незадрживом најездом агресивних и деструктивних сила тоталитаризма, материјализма, идеологија, комунизма и фашизма с једне стране, и, с друге стране, и паралелно и y корелативнoj, узрочно–последичној повезаности са тим, са онечовечењем, обездуховљењем, претварањем човека y објекат мрачних и разорних сила зла које наступају под примамљивим заставама лажног благостања, социјалне правде, „новог поретка“, који ће задовољити све интересе и „усрећити“ све људе, проглашавајући култ интереса и силе за једине друштвене вредности.
Ево шта на то каже песник:

„Утирање пута, пагани преображај себе, и биолошког и духовног, процес човека ка нечему што се тек има остварити y чисто људско; што је и чистина и пуноћа себе: живо y пуном смислу, и телом и духом, али без признака ма каквог узвишења, ма каквог пада.“

У међуратном добу постојале су и цветале разне теорије о будућности и циљевима људског рода. Док су сви обећавали нешто ново што ће усрећити човека и што га, на крају крајева, неће ни стајати великог напора, визионари духа попут Момчила Настасијевића видели су излаз из свеопште кризе y нечем сасвим другом: y човековом повратку самом себи као отелотворењу интегралне људскости. То је један идеалан духовни образац за чије је остварење Момчило Настасијевић предвидео и формулисао одређене психолошке и моралне поступке. Није се радило само о формулисању Идеала него и о практичним упутствима како да се он оствари.

Пре него што се осврнемо на њих, треба истаћи дубоку песникову проницљивост кад се ради о постављању психогенезе целог тог поступка унутрашњег преображавања и духовног уздизања. Момчило Настасијевић није био само апстрактан теоретичар и морални философ. Он је увићао и истицао реалне психолошке покретаче и механизме који готово да принуђују човека да се отисне на овај пут унутрашњег усавршавања и самопревазилажења:

„Једно је ван сваке сумње: узнемиренима од постања, дубоко сазнамо, једини је исход умирити се. Без чега, тамни од искони, смисао нашег немира преобратио би се y бесмисао и беспуће.“

Немам довољно речи да истакнем да се овде не ради само о једни генијалној психолошкој и психотерапијској аналитичкој формули којом се објашњава порекло унутарњег динамизма који покреће човека напред, мада би и то било сасвим довољно. Међутим, ова формула објашњава генезу зла, али дефинише и човека, његову егзистенцијалну и онтолошку суштину коју са лакоћом преводи y сасвим савремене оквире и токове, и то оне који ће постати владајући тек после Настасијевићеве смрти, y налетом раздобљу после завршетка Другог светског рата.

На почетку човекове историје и развоја био је немир, каже Момчило Настасијевић, заправо човек је рођен или створен с узнемирењем као сажимајућом и основном мером свога сензибилитета. Веома је блиска и чак неминовна иако неисказана идеја да љубав и немир иду заједно, али не само та два ентитета него и онај трећи, нагон за сазнањем. У даљој елаборацији могло би се утврдити да је унутрашња узнемиреност дар Духа Светога, јер само особа која лако и непогрешиво реагује на збивања око себе и y себи стиче основне психодинамичке предуслове за унутрашњу еволуцију. Немир који је човеку од искони дат као тамни и нејасни импулс који треба испунити смислом нагони човека, као какав психоенергетски имеператив, да трага за општим смислом и свог и општег постојања: човек не може да издржи немир или страх и зебњу, немир тражи да се заврши у смирењу, а умирити се значи досегнути прави смисао. Тиме је дата и формула о пореклу немира: немир или страх настаје у одсуству смисла, па је тако Момчило Настасијевић антиципирао психолошку теорију Виктора Франкла о одсуству смисла као узрочника неуротичких обољења.

Сȃм немир потенцијално садржи и скривени смисао иако сваки немир не води до правог циља. Али ту је стваралачки потез, како каже песник, а то је процес кроз који се y уметности открива и отелотворује смисао, јер је уметничко дело носилац смисла. У одсуству духовности, немир води у беспуће и бесмисао, у ствари y зло. Што значи, и зло и добро, и пут у свесмисао и пут у бесмисао, имају један те исти основ, један те исти корен: немир који је човеку дат од постања. Само од човека зависи како ће искористити тај тамни подстицај који може одвести човека y два сасвим супротна смера.

Момчило Настасијевић покреће и питање односа према природи констатујући да је развој цивилизације удаљио човека од природе. Човек не може више да се врати природи на начин који је остварио y своје прадоба, али не може ни сасвим да се од ње удаљи. Човек се разликује од осталих бића y природи по томе што он није само биолошко биће чији је једини и финални смисао да се роди, расплоди и ишчезне. Имајући y виду да је човек свестан свог положаја и своје делимичне издвојености из општег тока ствари, на коју га је странпутицу довео погрешан историјски ход, али са очуваном тежњом да се оствари y свом сопственом, Момчило Настасијевић дефинише човека као урођену неравнотежу која би свом силом да се уравно тежи и као урођени немир који би свом силом себе да се умири.

Неравнотежа и немир два су психоенергетска покретача оне унутарње динамике којом човек обликује свој духовни лик, било на добро било на зло. Остварити се као човек значи не само испунити свој живот смислом који је изгубљен него и постићи равнотежу односно мир који је нестао заједно са смислом. Да би то постигао, човек мора да преболи плод сазнања добра и зла који је једном већ окушао и који га непрестано прати као првородни грех. Отискујући се низ стазу знања, човек је развијао и повећавао укупна знања која су доступна разуму, и тиме достигао тачку развоја потпуно супротну почетној тачки када је поседовао чедност апсолутног незнања. Његов је циљ да „адамским крајем“, како каже песник, затвори „круг адамског почетка“. Пред њим је дакле парадокс да помоћу чедности апсолутног свезнања досегне чедност апсолутног незнања, одакле и почиње његова историја.

Овде нас Момчило Настасијевић неодољиво подсећа на своја два велика претходника о чијим ставовима, колико ја могу да судим, није био информисан: то су Хајнрих фон Клајст (Heinrich von Kleist, 1777-1811), чији се теоријски текст о позоришту лутака бави адамским кругом који треба да испише човекова духовна еволуција да би се испунио смисао историје и постигао есхатолошки циљ људског рода, а други је Франц Кафка (Franz Kafka, 1883-1924), чија су се главна дела појавила y јавности тек после Другог светског рата, што значи да Момчило Настасијевић није могао знати за Кафкине ставове.

Према теорији „адамског круга“, апсолутно знање и апсолутно незнање се поклапају, те човек унатраг мора да опише тај круг, од апсолутног свезнања, које је једино чедно јер је доступно само Богу и јер је божје својство, до апсолутне чедности првобитног незнања, јер је оно самим чедним неразликовањем добра од зла штитило човека од зла и стварало му само путеве добра. Пошто човек није у стању, и поред свег заваравања о научном прогресу, да достигне ступањ апсолутног свезнања, на којем се постаје апсолутно чедан, остаје му само други пут до чедности, пут апсолутног незнања.
Међутим, пошто се човек родио извитоперен, неизграђен и ненађен, с једне стране, и пошто је, с друге стране, занесен и понесен разумом помоћу којег је мислио да може постићи све, уобразио да се цела историја своди на материјални прогрес, он је постао жртва разних илузија од којих је највећа илузија она о личној користи као најважнијем или чак једином циљу који ствара врата среће и завршава историјско послање човеково.

Проблем историјског и есхатолошког смисла људског рода и људске цивилизације Момчило Настасијевић преноси на унутарњи, духовно–морални план и дефинише га као судбоносно питање како преовладати свој сопствени егоизам. Тиме је неминовно покренуо и питање зла. У антрополошкој дефиницији човека нема y Момчила Настасијевића илузије ни идеализма. Човек је за њега амбивалентно биће, он носи y себи зло и отуда је дужан да га савлада и одстрани из себе. Субјективно зло не може се оправдати па чак ни објаснити објективним злом, оним које доносе објективне околности и друштвене прилике или неприлике. Момчило Настасијевић их не негира, али и не преувиличава. По њему, саме Прилике не могу оправдати

„скривено зло y бићима. И, ако су зле прилике, несумњиво још гори је човек y њима.“

Момчило Настасијевић је то зло или један извор зла открио y биолошком нагону за опстанак, који је својствен сваком живом бићу, па и човеку. Простори унутрашњег зла у човеку испуњени су нагоном за самоодржање:

„У нагону да опстане, човек највећим делом, још увек као животиња, сву силину борбе преноси на друге, иако је, ако не доживео, оно бар сазнао истину да му се пре свега треба борити противу самога себе.“

Ево битне разлике између марксистичке теорије о класној борби и Момчила Настасијевића. Марксисти су дарвинизам, општу теорију о борби за биолошки опстанак, пребацили на друштвени терен и класну стратификацију друштва, проглашавајући класну борбу за врховни покретач друштвеног развоја а утопијски идеално друштво за једину социјалну средину у којој човек може да се оствари у пуној људскости. Искуства социјалистичких друштава показала су да је Маркс био потпуни игнорант људске антропологије: ни y једном од тих експерименталних друштава соцјалистички поредак нити је испунио економска очекивања нити је човека учинио бољим.

Антропопогија Момчила Настасијевића иде сасвим супротним смером: она полази од поставке да зло није производ околности нити га промена околности може уклонити. Оно није само „напољу“ y приликама и социјалним односима, него још више y човеку као индивидуи и појединцу, али и као људској врсти. Док се човек не преобрази, не промени изнутра, нема ни општег, социјалног напретка. За Маркса, који не признаје аутономију морала, уопште се не поставља питање зла, него само ко ће коме чинити зло. Дефиниција зла и „право“ на зло обележени су класном припадношћу. Све што наступајућа класа чини – дозвољено је y име историјског прогреса, а пошто реална историја престаје ступањем на власт пролетерске класе, њој је све дозвољено y име материјалистичке утопијске есхатологије.

За Момчила Настасијевића ствари стоје управо cyпротно: његова антропологија и метафизика зла показују да примена зла, без обзира y Koje сврхе, наноси свакоме зло, и ономе ко га подноси и ономе ко га чини, чиме се само повећава општа „количина“ зла y свету.

„Овако, чинећи зло другоме свога добра ради, зло y ствари је и ономе ко га чини и ономе ко га трпи.“

Борба за опстанак је извор зла. Оног тренутка кад човек подлегне том нагону, не може више избећи његове даље психолошке консеквенце. Нагон за опстанак и похлепа међусобно су каузално повезани, а похлепа је узлазна страст која се не може задовољити, те зато повлачи за собом једну негативну последицу: стрепњу да сопствени грабеж не постане плен туђег грабежа. Тако се склапа ланац зле крви чији је извор y поседовању. Човек изгледа није y стању да поднесе стање немања јер је дефиниција егоистичног човека човек од поседа. Чим се y човеку пробуди тај нагон, нагон за поседовањем, чим њиме овлада, он упада у један психолошки ланац који га претвара y објект са свим последицама које сам изнео.
Отуда је по Момчилу Настасијевићу једини природан Пут супротставити се егоизму и од објекта похлепе постати субјект жртве.

„Свеопшти је пут указати појединцу да себе, и као тело и као дух, сведе на пут жртве (читај: ослобођења себе) кроз некори– стољубиву делатност руку или мозга, свеједно. Опасност је за човека хаос једне борбе за опстанак, ако свако Ја однеговано у „светом егоизму“ посегне за далеко више но што му је неопходно.“

Момчило Настасијевић најпре упозорава каквим се све опасностима, и психолошким и моралним, и физичким, излаже човек који делује искључиво по егоистичком нагону, и до каквих катастрофалних међуљудских односа доводи егоистичка заслепљеност сопственим интересом и сопственим добром:

„У односу човека према човеку признати борбу за опстанак, не значи ли освештање најсамоубиственијег од свих људских Односа.“

Зато он излаже један сасвим супротан програм моралног и психолошког преображја у коме ће човеку искључива мотивација бити туђе добро, јер

„истинско добро себи само је оно, које се доживи не себе већ другог ради.“

Оно што на први поглед може изгледати као да разара личност до y саме њене темеље, то ће је тек утемељити пошто се трајни и сигурни основ личности постиже тежњом и радом за туђе а не за сопствено добро. Потпуно остварење човека, његова пуна вредност, оно y чему он сам себе искључиво може доживети као интегралну личност

„једино се испуњава у тежњи да оним што је најбоље у нама вежемо се за друге, да себи најдражи део себе уложимо y дело које ће припасти свима.
Разрешење човека, његов чист лик, настане од тренутка кад светињом себе посвети друге. И колика је мрачна сласт цицијашити собом себе ради, чиме смо у личном минимуму, толико је светла радост истрошити се другога ради.“

Ове реченице, као уосталом и сви други текстови, имају аутентично исповедни карактер: то нису апстрактна разматрања него интензивно проживљена исповедања иза којих стоји лично искуство. Све што је написао о судбини човека и духовној драми свога времена, Момчило Настасијевић је лично доживео и проживео као најинтимнију драму. Он не даје апстрактне савете него уопштава и синтетизује властито искуство, између свог живота и погледа на свет он је повукао апсолутни знак једнакости, и зато је његов живот најсигурније и највредније мерило вредности онога што је мислио и што је другима саопштавао као морално и духовно опредељење.

Испунити своје животно послање за њега је значило вратити се духовним стазама и сатанизовану људску природу преобразити, тешким и пожртвованим напором, y анђеоску, светлосну духовност. Он је и сасвим прагматично прописао пут којег се и сам придржавао без оклевања и самилости. Његова девиза гласила је: ослободити се сатанизма y себи путем забране. Забрана је оличена и дефинисана y Мојсијевим таблицама, y десет основних забрана, а то значи спутати собом самог себе, анђеоском стегом оковати у себи разврађену звер, а онда направити скок: из самозабране у самоослобођење.

Момчило Настасијевић је, као и Франц Кафка, носио у себи дубоки страх од нагонске природе која као развратна звер прети да потопи у човеку све што је цивилизација и култура створила и подигла као одбрану од нагонског и анималног. Расцеп између анималног и одуховљеног он види као проблем потпуног поробљавања или ослобођења људске природе. Очигледна је антиномија y томе како помирити две супротности: завођење потпуне стеге над својом нагонском природом (Фројд би рекао над принципом задовољства, што значи над Идом који не зна ни за каква ограничења, тј. оличује слободу чулног хаоса) и потпуно ослобођење човека као субјекта. Фројд је ту антиномију решио на тај начин што је увео принцип реалности којим се коригује и уравнотежује принцип задовољства.

У Момчила Настасијевиђа проблем је много тежи и изискује много веће жртве. Човек је рођен да буде слободан, а бачен је y наручје посуврађености. Он мора да учини оно што бити не може: да силом постане слободан! Ослободити се за Момчила Настасијевиђа значи постати неосетљив и непријемчив за искушења без насилне принуде над собом. Али да би се то постигло, мора се проћи кроз фазу принудног самоограничавања, самоспутавања.

Човек y ствари мора двапут да се ослободи: прво, искушења своје анимално–нагонске природе, што се постиже добровољном самопринудом одрицања: и, друго, сопствене самопринуде којом је обуздао своју нагонску и развраћену анималност. На том путу човек мора себе измождити, па ће y том процесу или сам себе упропастити или ће себе спасоносно преобразити у неки чисто људски квалитет.

З. Глушчевић, „Духовна мисао Момчила Настасијевића“, у књизи: Ратне игре око Косова, „Ривел Ко“, Београд, 1998.

Приредила: М. Јефтимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria Della Salute

 

О МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ – ИЗ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ

„Он је био светац српскога језика и српскога књижевнога израза. У трагању за изразом потребан је подвиг целокупног бића. Потребна је нека врста самерљивости свих многобројних нервних трзаја […] Али светац, подвижник, мученик и трагач, који тек иде да освоји и омогући стил, сав је најежен од чекања, од сазнања, од чулног подрхтавања. Уз то долази и доживљај језика, који се на махове поклапа са чулним податком, на махове размимоилази. И сама неизражљивост постаје путоказ […] Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије у човеку и у догађају – што их надмашава значајем и слутњом.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„Он је много учио, много читао, мислио и експериментисао. Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан. А оно што је у толиком колебању и подударању написао остаје сигурна и изборена мера нашег језика и доживљаја и као наша заскочена стварност. […] Погрешно је мислити да се Настасијевић удаљио од Европе, од Запада, и од велике и мале људске цивилизације. Он је само према њима узимао став и слободу једнога ствараоца. Стварао је на свом неодгонетнутом подручју.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„У Момчиловом саопштавању мисли био је и један музички таленат кад се без звука ронило у мисао до краја. (…) Постоји ученост која све разголити, свему да назив, све уђе у одређену фијоку, па ипак оно о чему говори никада није даље него онда кад је тако исцепкано и разјашњено блиставим и високоученим формулама. Момчило је прилазио непосредно стварима, све што је њима знао служило му је само да приђе ближе, да види јасније, и најчешће читав апарат учености одбацивао је да би непосредно дао виђено и доживљено. А онда се речима муцало и остајала једна једина реч која је као маљ ударала, као светлост продирала у истину – то, то… Некоме је она казала све, некоме ништа.“

Миливоје Ристић, Успомене на Момчила Настасијевића, СКГ, 1938.

„Настасијевић је отпевао само оно што се могло и морало извући из тамне ризнице ћутања, из најунутарњијих скривница бића, а чему је, парадоксално, стање муклости или немоте (као немогућност, препрека оглашавању речима) било једини оглашавајући подстрек: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“ – истиче он у есеју „Белешке за стварну реч“. Проговорити с те тачке значи огласити се звуком од суве дреновине, прозборити суштином са дна себе и око себе и приклонити се поезији као вери и ослобођеном постојању у свевремену. Његов песнички свет доживљује се као роморна молитва која, савлађујући милогласјем патничке крикове, негде увире и отуд опет извире. У том свету ћути се тврдо и дубоко.

На жетвеном и жртвеном пољу српског песништва, у његовом свеобухватном распону, песништво Момчила Настасијевића издвојена је крстина, која, као кроз црну земљу, зрачи из искони кроз памтивек у бескрај.“

Момчило Тешић, Певање Момчила Настасијевића као сурова и врла мера ћутања, Београд: Службени гласник, 2016.

 

 

Перо Слијепчевић ТРИ ПЛАНА РАДЊЕ „ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА“

„…Песник је употребио све што може да нас увери да нам покаже како се ту не сукобљавају само две вероисповести, ни два национализма него два погледа на свет; идеалисти и материјалисти, слободари и империјалисти, људи прегнућа и људи фаталисти. Тако он представља супротност између Срба хришћана и турских националиста муслимана. На широком простору света или континента, још могу да стоје једна поред друге те противности. Историји можда и треба таквих поларних распетости из којих ће севати громови људских енергија – али у један мали суд као што је Црна Гора не могу се стрпати те две опречне силе, ако нећете да суд прсне у комаде. То је уосталом историјска истина, а не само поетична. Да је малена Црна Гора имала мешовито становништво, или да су га имала Карађорђева села, у њима се не би ни засновале нове српске државе колико ни у мешовитој Босни, упркос свим напорима. Док остајемо на гледишту једне стварно националистичке религије каква је била вера Обилића“, и која је била у живој вези с државном мисли, толеранције није могло бити. Измирити се значило би неминовно она – како то добро слути Скендер-ага – да се мањи поток временом слије у већи и да у мору обојица изгубе своје име…

… У дну позорнице, у другом плану, одвија се пред нама једна виша и духовнија драма. Поигравају лагано и певају, бела кола. То је глас народа као целине вековне и неумрле. Као да сами духови векова, појас за појасом, казују кроз народно сећање сваки своје бреме, казују чинове драме народа као колективног бића. Ено, Српство имађаше славу и царство, па страшно сагреши, изгуби образ и човештво и зато паде у пакао ропства, да испашта. Милош показа својом жртвом једини  могући пут избављења, и том његовом вером причешћују се први избраници који ће искресати искру слободе, почетак доцнијег општег пожара. Тај глас векова као да говори Данилу: шта оклеваш, Господару,; зар не видиш куд иде струја српске историје? Она иде незауставно, и изнад наших глава. Пас свакоји своје бреме носи, па понесите и ви своје. Данило устаје и наређује покољ, али се опет трза и вели: не, не још! Зовите потурчењаке да се добровољно јаве у своју веру… Tурци, разуме се, неће прихватити али покушај има огромну важност за уметничку правду, јер је препаду одузео ругобу. Чак се одмах затим јавља о примицању везира и турске силе.

Онда тек следује ужасна клетва око црвеног шала против онога ко би издао и не би хтео убијати: не боје се ти људи да ће се ко од њих уплашити од турске силе, него да неће хтети дићи руку на потурченог брата.

Иза бораца, на трећем плану позорнице стоје филозофи: ведри, слепи старац игуман Стефан, и тмурни младић владика Данило. Њихова је улога да сву физичку радњу прикажу „под видом вечности“, те да је оправдају пред вишом савести човечанства. Игуман Стефан правда је својим огромним искуством: он је видео цео свет,  он зна да космос није друго до борба. Борба нам је суђена, па што да бежимо од своје суђене задаће! Оставимо Богу разлоге оваквога живота, који ни по чему не вреди осим по добрим делима. Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не придобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило, млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу. Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето таква мисао везана са срцем, такав мислилац мученик осваја нашу симпатију. Кроз њега осетимо и страх и самилост.“

 

Перо Слијепчевић, Сабрани огледи, Просвета, Београд, 1956.

 

Предраг Драговић