RSS

Архиве категорија: Иљин

Иван Иљин ПРАШИНА СВЕТА

***

„Живети значи – разликовати, процењивати, изабирати; онај ко се томе не научи остаће затрпан прашином живота. Живети значи – укорењивати се у основноме и организовати из њега свој карактер и свој поглед на свет; ко није способан за то, тај ће се сам распасти у прах и изгубиће сам себе. (…) Све ништавне ствари нашег постојања – све те несреће, издаје и празне „прилике“ живота које желе да стекну тежину и значај, а у ствари су лишене сваке суштине – сви ти празни, беспризорни животни садржаји, који се на нас односе непрекидном бујицом – све те гадости које нас засипају, које претендују на наше време и нашу пажњу, које нас раздражују, узбуђују и разочаравају – све је то прашина, злосрећна и ништавна прашина живота… И ако не умемо да се избавимо од ње, ако живимо у њој, предаћемо јој пламен нашег постојања; ако не васпитавамо себе у најбољем укусу и не супротставимо јој јачу и благороднију дубину духа, прогутаће нас гадост, наша животна дела изгубиће виши смисао, постаће бесмислена и недовољна, наш животни ниво постаће нижи, наша љубав постаће каћиперна, нечиста и нетворачка; наши поступци постаће случајни, издајнички, лажни – и дух наш задавиће се у дубини постојања.

(…) Човек занесен прашином и сам постаје прашина, читав облак прашине. (…) Због прашине коју је подигао и не види сунце.

(…) Притајивши се крај путева нашега живота, лежи око нас та лукава прашина; и боље нам је не узнемиравати је, и не расипати њене прегршти на ветру. Она се неприметно увлачи у грло наше душе и улази у срце, прожимајући све што је у њему сакривено. Ево зашто нам је неопходно умеће да од ње очистимо наш душевни простор; онај ко тај мар пренебрегава, ризикује да се кад-тад задави у сопственој прашини. Јер из те прашине у човеку почиње све: и мишљење, које се претвара у релативна, апстрактна схватања (логична прашина);  и неукорењена, беспредметно залутала фантазија (естетичка прашина) и воља која се одваја од својих светих корена, цинична, властољубива, сурова, која разумева човечанство као безличну, политичку прашину, и хладно и умртвљено срце, која престаје да воли и запада у природно баналну прашину постојања…

А ако срце занемогне, човек је допола мртав; и неће се изборити са животном прашином. Савремена криза света је криза загушеног срца и побуњене прашине.“

 

Превео: Владимир Јагличић

 

Из књиге ПОЈУЋЕ СРЦЕ, Књига тихих созерцања, Београд: Бернар, 2010.

 

Elizabeth Adela Forbes

Elizabeth Adela Forbes

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in Иљин, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Иван Иљин О ВАСПИТАВАЊУ

Сви људи непрекидно васпитавају једни друге – хтели они то или не; били они тога свесни или не; умели они то или не, било да помажу било да су немарни. Васпитавају једни друге сваким својим испољавањем: одговором и интонацијом; осмехом и њиховим одсуством; одласком и доласком; ускликом и прећуткивањем; молбом и захтевом; општењем и бојкотом. Свако противљење, неодобравање и протест исправљају и учвршћују спољашњу границу човекове личности: човек је биће које зависи од друштва и биће које се друштву прилагођава, и што је човек бескарактернији, то јаче делује овај закон реакције и одраза. Али баш због тога свако одсуство противљења, неодобравања и протеста придаје спољашњој човековој граници одлучну безобзирност, ружну непристојност, склоност ка необузданом притиску. Људи васпитавају једни друге не само делањем – сигурним, одговорним поступцима, него и неделањем –тромим, неодређеним, безвољним одсуством одговорног поступка. И, ако, с једне стране, оштар одговор, груби захтев, злобан поступак могу да не поправе већ да озлоједе оног против кога су усмерени, онда, с друге стране, избегавање енергичног, одређено-негирајућег поступка може бити једнако попуштању, одобравању саучествовању. У узајамном друштвеном васпитавању људи, како млађих тако и старијих, како шефова тако и потчињених, потребно је не само меко „не“ у атмосфери разједињења, које ће наступити и одвајања, које је већ наступило. Човек чини зло не само зато што је злочинац, већ и због тога што је на то навикнут безвољним самопонижавањем људи који га окружују. Ропство не квари само роба, већ и робовласника; разуздан човек није разуздан сам од себе, већ и од стране друштвене средине која му је дозволила да се разузда; деспот не може постојати ако нема гмизаваца; „све је дозвољено“ само онде где су људи једни другима све дозволили.

Као што тајанствени процес унутрашњег очишћења духом и љубављу неизбежно, мада нехотично, испољава у гласу, гесту, ходу, и, исто тако неизбежно, иако често несвесно, делује на друге умирујуће и продуховљавајуће, као да својим скривеним певањем изазива певање, слично томе енергична воља делује тако што учвршћује, формира и одушевљава људе око ње, као да стваралачким ритмом изазива стваралачки ритам.

Сумњичав човек се превише боји да не нашкоди и зато чини двоструку штету: он делује неодлучно и попустљиво, негујући безвољност у себи и ширећи је око себе, изазивајући у себи самом неувереност у своју исправност и изазивајући код других представу о својој неверности добру. И ако он, при томе, уверава себе да се „склонио“ и „препустио“ другима да раде шта хоће, онда, поврх себе, обмањује и себе и друге.

 

Превод: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Београ: Логос, 2012.

 

павле

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 новембра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , ,

Иван Иљин ИЗВОРИ ЉУДСКИХ ДУША СУ ПОДЗЕМНО ПОВЕЗАНИ

„Ниједан добар или лош догађај у човековом личном животу не остаје искључива својина његове изоловане душе: хиљадама пута он бива испољен, и изражен, и пренет другима, али не толико стога што човек то хоће, колико због тога што он то не жели. Сваки унутрашњи акт злобе, мржње, зависти, освете, презира и лажи неизбежно, мада и неприметно, бива телом изражен и пренет свима који га окружују, а преко њих, попут одјека, све даље и даље. Што се дубље и целовитије предаје тим стањима, то је талас порока и зла јачи и приметнији, и јасно је да ће на лицу Јуде, Ричарда III, папе Александра VI и Маљуте Скуратова свако својом свешћу прочитати оно што ће неприметно прелетети његовом душом и када угледа обичног човека. Исто тако, сваки унутрашњи акт доброте, љубави, праштања, страхопоштовања, искрености, молитве и кајања неизбежно мења ткиво и ритам духовног живота, и бива неприметно изражен у погледу, лицу и ходу, и тако се неприметно преноси на друге људе. И опет се тај талас доброте, чистоте и племенитости одвија јаче и неприметније што се душа у тим стањима дубље препородила, и јасно је да ће на лицима Макарија Великог, Фрање Асишког, Патријарха Гермогена и оптинских стараца свако видети оно што му је можда промакло у слабим титрајима свакодневне доброте.

Услед потпуности и дубине несвесног општења и преноса, ни добро ни зло у животу људи немају „чисто личан“ или „приватни карактер“. Свако ко је добар чак независно од својих спољашњих поступака, добар је не само за себе, него и за друге; свако ко је зао па чак и кад је зао само за себе, зао је, штетан и отрован за читаво човечанство. Оно што ја јесам, то ширим и на друге душе, свесно и несвесно, делањем и неделањем, намерно и ненамерно. Човеку није дато да буде и да не шири, јер он шири већ самим својим бићем. Сваки, па и најнеугледнији и најмање утицајан човек шири око себе атмосферу онога чему је предана, чиме је заузета и опседнута његова душа. Добар човек је активно жариште добра и снаге у добру, док је зао човек активно жариште зла, снаге у злу и слабости у добру. Људи нехотично опплемењују једни друге својом чисто личном племенитошћу, и исто тако, инфицирају једни друге ако су сами заражени пороцима и злом. Зато човек не одговара само за себе већ и за сев оно што је пренео другима, што им је послао, у њих улио, чиме их је заразио или обогатио. Зато у активној људској комуникацији свако у себи носи све, и када се успиње, он све вуче нагоре, а када пада, све повлачи надоле. И зато „стање града одржава десет праведника“ није празна реч или преувеличавање, већ активна и реална духовна чињеница.

На основу овог бива очигледно да ће зло које се налази у људским душама сачувати своје постојање, своjу снагу и свој отров, чак и када се не излива у какве одређене спољашње поступке; оно наставља да живи и да се размножава трујући душу која га носи и душу која га прима путем одраза, зато се главна борба са злом мора водити у унутрашњости, у душевно-духовној димензији, а спољашње мере присиле и спречавања никада неће моћи да пронађу зло, нити ће моћи да преобразе његову грешност у његовом унутрашњем скровишту.

Друго, мора се признати да општа узајамна повезаност људи у добру и злу није само социјално-психолошка чињеница, него да у себи крије духовни задатак, успостављајући за људе велику одговорност и читав низ обавеза. Јер нису људи повезани само међусобним деловањем, већ и деловањем у добру и у злу, тј. узајамним оплемењивањем и узајамним уништавањем. Док делују једни на друге, они стоје пред лицем Божијим, и свако од њих увек има посла са млађима и слабијима до којих искушења могу доћи управо преко њега.

Ако сваки човек, носећи у себи извесно начело зла, одговара и за себе и за друге, онда се прави однос према његовом сопственом злу не изражава тиме што он може да се бори с тим ако хоће. Не, он је под било којим условима обавезан да се с њим бори, и нема права да прекине ту борбу, он неће нанети штету само самом себи, већ и свима другима: извори људских душа као да су подземно повезани, и онај ко мути и трује свој извор, тај мути и трује и туђе изворе.човек који не води рачуна о духовној хигијени представља жариште опште духовне заразе. Зато сваки човек, сем религиозног и духовног задатка да се бори са својим злом, има још и друштвену обавезу да васпитава себе, да духовно чисти своју душу, суздржава своју злу вољу, присиљава се, принуђава се и, ако је потребно, присиљава себе на нужну самоприсилу.“

 

Превела с руског: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.

ilj 2

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 новембра, 2018 in Иљин

 

Иван Иљин О ТЕЛЕСНОЈ ШИФРИ ДУШЕ

[…] Чињеница је да је природа тако устројила човека да је његов душевни и духовни живот сакривен од осталих људи и да је непосредно доступан само његовом сопственом осећању, и, делимично, самопосматрању: моја душа „недоступна је“ за друге људе, а друге душе „недоступне“ су за мене, „туђа душа је тајна“. Знајући то и прецењујући ову скривеност и недоступност, људи, у већини случајева, граде свој живот и своје понашање на могућности самоподвајања  које отуда проистиче: једно ја се састоји из тога што „ја“ остављам за себе, а друго ја се састоји из тога што ја „откривам“ пред другим људима. При томе, они често уображавају да сами себе познају тачно и у потпуности, и да други знају о њима само оно што они сами нису сматрали за потребним да о себи сакрију. Та двострука самообмана често је подржана и учвршћена осећањем „пристојности“, које приморава људе да сакрију једни од других праве размере узајамног познавања.

У ствари, сваки човек лоше познаје себе и увек открива другима све своје основне особине и склоности, и то у потпуности.

Човек лоше познаје самог себе. Прво, зато што се свака људска душа огромним делом састоји из несвесних (неприметних или заборављених) садржаја, способности, склоности и навика, а такође и од полусвесних осећања, расположења, асоцијација и нијанси; само човек који је систематски истраживао своје несвесно и свој карактер методом непроизвољног асоцирања може да схвати и одмери у коликој мери људи заиста имају ограничену и нетачну представу о самима себи. Друго, човек лоше познаје сам себе, зато што он веома радо, лако и неприметно заборавља све непријатно и ружно, објашњава то у најбољем светлу и, затим, сам себе идеализује, допада се сам себи и љути се када други то тобоже „неправедно“ поричу.

Услед тог наивног самоопажања, човек обично и не подозрева да његова телесна спољашњост тачно изражава и верно преноси његову душу, њен свесни и несвесни део, и то у потпуности. Човек је заиста створен тако да његово тело (очи, лице, израз лица, облик главе, руке, ноге, ход, манири, гестикулација, смех, глас, интонација и сви спољашњи поступци) не само да скривају његову душу, него је управо откривају, и то са тачношћу огледала. Истина, на срећу или несрећу, људи о томе мало знају, мало обраћају пажњу на ту телесну шифру душе, и лоше је дешифрују својом свешћу. Али, људи у том шифрованом облику несвесно перципирају једни друге, и то у оној мери у којој су и сами изражени кроз своје тело.

Ствар је у томе да све што живи у човеку постоји у њему не само као психичко, него и као физичко стање и обрнуто: свако телесно човеково стање обавезно има и душевно биће; мада он сам често не зна и не схвата чиме се то изражава. У сваком свом стању човек као да говори двоструким језиком: језиком тела и језиком душе. Захваљујући том удвојеном бићу, тело човека као да брбља оно што би душа можда и хтела да сакрије, и то не само од других, него и од саме себе. Душа сваког од нас као да је уливена у тело и у потпуности је кроз њега испољена; зато они који нас виде и слушају, често, а да и сами то не знају, осећају у сваком датом моменту сву нашу душу у њеном основном стању. Управо због тога људи једни о другима често знају много више него што сами могу бити тога свесни или изразити речима: у несвесном искуству општења човек у другом опажа све оно што његово тело изражава и открива о његовој души. Јасно је да у свест човека који опажа продире релативно мало од свега опаженог; све друго што је човек опазио, а чега није свестан, не нестаје и не ишчезава, већ борави и живи у дубини неприступној за свест. Када ово дође до свести, обично се појављује у облику нејасних симпатија и антипатија, поверења и неповерења, предосећања и сумњи; а сви ови трачци свести могу бити савршено тачни, али да их ухвати, разјасни или образложи – свест нити може нити уме. Ипак право знање може бити усавршено и доведено до праве проницљивости и уз одговарајући дужи духовни рад.

 

Превела с руског: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.

 

илј

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 новембра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , , ,

Иван Иљин О САВЕСТИ

Савест је жива и целовита воља за савршеним, па отуда тамо где та воља одумире квалитет постаје небитан за човека и почиње да ишчезава из живота, све почиње да обавља „несавесно“, све опада, обезвређује се, постаје непотребно: од научног истраживања, до фабричког производа, од наставе у школи до чувања стоке, од чиновничке канцеларије до чишћења улица.

Савест је први и најдубљи извор осећања одговорности, па отуда тамо где то осећање трне – наступа општа равнодушност преме резултату рада и стваралаштва; шта су у стању да створе неодговорни судија, политичар, лекар, официр, инжењер, кондуктер и орач?

Савест је основни акт унутарњег самоослобођења, па отуда тамо где тај акт ишчезава из живота, где спољашња слобода губи свој смисао а политичка слобода почиње да се изопачава, човек губи приступ слободној лојалности и преостају му само две могућности у животу: или да се повинује законима из користољубља и страха, попут лукавог и неискреног роба, или да се не повинује законима, усавршавајући се на све могуће начине у некажњеном кршењу закона, попут неухватљивог преступника.

Савест је живи и моћни извор праведности, па отуда тамо где њени зраци ишчезавају из живота, човек као да губи душевни орган за праведност и укус за њу. У шта ће се претворити живот у друштву, у коме су тај орган и тај укус атрофирали, какво ће бити судство у тој земљи, какво ће бити чиновништво, трговина; какав ће живот водити богати слој друштва а каква ће се експлоатација нижих класа увести у таквој земљи, какво оправдано незадовољство ће се накупити у нижим слојевима друштва а каква ће се експлоатација нижих класа увести у таквој земљи, какво оправдано незадовољство ће се накупити у нижим слојевима друштва и каква револуционарна опасност висити над државом?

Најзад, у сваком послу где лична грамзивост долази у сукоб са интересима посла, службе – савест представља главну снагу која подстиче човека да се понаша објективно. Отуда тамо где савест бива уклоњена из живота – слаби осећање дужности, слаби дисциплина, гасне осећање оданости, ишчезава из живота принцип служења, свуда царују подмитљивост, корупција, издаја и дезертерство; све се претвара у бесрамну трговину и живот постаје немогућ…

Ето зашто сматрам да савест није само извор праведности и светости, већ и жива основа елементарно регулисаног а тим пре – развијеног културног живота. Савест је оно светло окриље из којег, прожимајући целокупни живот, исходе зраци врсноће, одговорности, слободе, праведности, објективности, честитости и узајамног поверења. И ако би злом духу једанпут пошло за руком да ноћу у души заспалих људи погаси све зраке савести, макар и за релативно кратко време, на земљи би завладао такав пакао о коме нам ни најружнији снови не би могли дати верну представу.

Можда ће искра хришћанске савести изнова оживети тек у крајње згуснутим сутонима безбожништва и распада… Ми не сматрамо овакву перспективу неизбежном, напротив, треба учинити све да би предупредио трагичан крах наше духовне културе. И уколико човечанство раније и дубље појми природу духовне кризе коју проживљава, уколико разговетније схвати да без савести на земљи није могућа ни култура ни живот – утолико ће бити предупређено више беда и невоља.

 

Превео: Добрило Арaнитовић

 

Логос, Београд, 2008

 

savest

Vilhelm Hammershoi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 октобра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , ,

Иван Иљин О МОРАЛУ

Морал не учи само о „добру” и „злу”, већ о личној доброти и порочности, па му је видокруг ограничен. Моралиста се обично окреће од свега осим непосредног стања своје душе. Јер, мада неопходан, морал је ипак само први и нижи стадијум уздизања ка моралном савршенству. На том ступњу првобитно, инстинктивно самољубље настало из нагона за самоодржањем још није превазиђено, док се воља и пажња обнављају и усредсређују, прелазећи у духовни стадијум. Јер, човек тражи објективно савршенство али, ограничен сопственом личношћу, из инстинктивног егоизма неосетно прелази у „морални егоцентризам”. Моралиста је загледан у себе и заузет својим стањима и недоумицама, склоностима и заслугама. Важније му је да се уздржи од нечег недостојног него да се жртвује за унапређење друштвеног, црквеног, националног или социјалног живота. Обузетост сопственом личношћу и моралношћу често га доводе до вере у апсолутну реалност сопственог расположења и сумњу у стварност туђих стања и поступака. Али, докле

непрекидно испитује своју душу и педантски долази до сазнања и мишљења о себи,

туђа расположења остају му страна. Душе других сматра недоступним, одричући

и себи „право” да о њима суди. Самоусавршавање, потребно сваком човеку, у њему гуши све друго, чинећи га морално неповерљивим и сумњичавим. Постајући роб сопствене врлине он запада, лиши ли се и остатка духовности, у самодеструктивну педантерију.

Такав човек стално позива на морално самоусавршавање као лек за све, а одбија да васпитава друге и сучели се са јавним злом. У тренуцима породичне, националне, општељудске несреће изазване разулареним злом, он ће, као и раније, бојажљиво исијавати моралну безгрешност и, позивајући друге на такво „несупротстављање”, подсећати на оне који су у време куге пазили једино себе.

 

Одломак из текста О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ. http://www.srpskilist.net

 

Јане Паттерсон

Jane Patterson

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , ,

Иван Иљин ИЗОПАЧЕЊЕ ДУХА ЈЕ НАЈПОГУБНИЈА ПОСЛЕДИЦА ЗЛА

Зло се значи може испољити, али не мора, као физичко насиље и патња повезана с њим. Наивно је мислити да се делатност злочинца своди само на телесне нападе, отимање имовине, рањавања, силовања и убиства. Таква дела злочиначкој души истина нису на одмет, али ударајући на спољашња добра других људи, злочинац им заправо наноси душевну, духовну и животну штету. Сем тога, удружени, злочинци могу насиљем нанети непроцењиву штету духовном животу не само појединаца већ целих народа и самог човечанства. Стога, физичко насиље није ни једини, ни најважнији, па ни најпогубнији одраз њиховог злочинства.

Човек не пропада само осиромашујући, гладујући, страдајући и умирући, већ и кад слаби духом, морално и верски; не само кад му је тешко живети или опстати, већ и кад то чини недолично и умире срамно; не само кад се лишава, пати и трпи беду, већ и кад се препушта злу. Навести га на несупротстављање, предају, покорност, уживања у злу и преданост њему, лакше је овлаш него насиљем, које често доводи до очишћења, и јачања воље. Зло у душу лакше улази крадимице него силом и ломом; убитачније је маскирано него видљиво у свом гаду. У походу на добре људе, злочинци зато уз насиље и недела хвале зло и руже добро, клевећу, ласкају, пропагирају, агитују и лажу. Чим стекну моћ и углед наређују и забрањују, искључују и прете. Заводећи жртвама око, ухо и памет искушавају их, подилазећи њиховим најнижим нагонима. Распаљују им страсти будећи у њима увређеност, завист, непријатељство, осветољубивост, мржњу и злобу. Стављајући их у тегобне и понижавајуће услове, или их поткупљујући удобношћу, почастима и влашћу, подривају им достојанство, самопоштовање и међусобно поверење. На зло их привикавају понављањем, примером, духовним окружењем, сугестијом, слабљењем воље, калемљењем порочних навика, тежећи да све прикрију привидним успехом, одсуством казне или буком пировања.

Озлобљено насиље и убиство чине, наравно, сва та злодела горим, али њихов основни одраз и најпогубнија последица остају изопачење и растакање духа. Мимо све грубости, насиље не трује тело колико дух, док је убиство, уз сву коначност, намењено више преживелима него убијенима. И једно и друго загађује душу страхом и ломи вољу, будећи страсти и искривљујући очигледност.

Јер, мада насиље одражава зло и учвршћује га, зло се њиме у потпуности не одређује, нити исцрпљује.

Такав је истински однос физичке присиле, насиља и зла.

 

Pawel Kuczinski

Одломак из текста О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, http://www.srpskilist.net

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , ,