***
„Живети значи – разликовати, процењивати, изабирати; онај ко се томе не научи остаће затрпан прашином живота. Живети значи – укорењивати се у основноме и организовати из њега свој карактер и свој поглед на свет; ко није способан за то, тај ће се сам распасти у прах и изгубиће сам себе. (…) Све ништавне ствари нашег постојања – све те несреће, издаје и празне „прилике“ живота које желе да стекну тежину и значај, а у ствари су лишене сваке суштине – сви ти празни, беспризорни животни садржаји, који се на нас односе непрекидном бујицом – све те гадости које нас засипају, које претендују на наше време и нашу пажњу, које нас раздражују, узбуђују и разочаравају – све је то прашина, злосрећна и ништавна прашина живота… И ако не умемо да се избавимо од ње, ако живимо у њој, предаћемо јој пламен нашег постојања; ако не васпитавамо себе у најбољем укусу и не супротставимо јој јачу и благороднију дубину духа, прогутаће нас гадост, наша животна дела изгубиће виши смисао, постаће бесмислена и недовољна, наш животни ниво постаће нижи, наша љубав постаће каћиперна, нечиста и нетворачка; наши поступци постаће случајни, издајнички, лажни – и дух наш задавиће се у дубини постојања.
(…) Човек занесен прашином и сам постаје прашина, читав облак прашине. (…) Због прашине коју је подигао и не види сунце.
(…) Притајивши се крај путева нашега живота, лежи око нас та лукава прашина; и боље нам је не узнемиравати је, и не расипати њене прегршти на ветру. Она се неприметно увлачи у грло наше душе и улази у срце, прожимајући све што је у њему сакривено. Ево зашто нам је неопходно умеће да од ње очистимо наш душевни простор; онај ко тај мар пренебрегава, ризикује да се кад-тад задави у сопственој прашини. Јер из те прашине у човеку почиње све: и мишљење, које се претвара у релативна, апстрактна схватања (логична прашина); и неукорењена, беспредметно залутала фантазија (естетичка прашина) и воља која се одваја од својих светих корена, цинична, властољубива, сурова, која разумева човечанство као безличну, политичку прашину, и хладно и умртвљено срце, која престаје да воли и запада у природно баналну прашину постојања…
А ако срце занемогне, човек је допола мртав; и неће се изборити са животном прашином. Савремена криза света је криза загушеног срца и побуњене прашине.“
Превео: Владимир Јагличић
Из књиге ПОЈУЋЕ СРЦЕ, Књига тихих созерцања, Београд: Бернар, 2010.
Elizabeth Adela Forbes
Ознаке: Бернар, Иван Иљин, Појуће срце
Сви људи непрекидно васпитавају једни друге – хтели они то или не; били они тога свесни или не; умели они то или не, било да помажу било да су немарни. Васпитавају једни друге сваким својим испољавањем: одговором и интонацијом; осмехом и њиховим одсуством; одласком и доласком; ускликом и прећуткивањем; молбом и захтевом; општењем и бојкотом. Свако противљење, неодобравање и протест исправљају и учвршћују спољашњу границу човекове личности: човек је биће које зависи од друштва и биће које се друштву прилагођава, и што је човек бескарактернији, то јаче делује овај закон реакције и одраза. Али баш због тога свако одсуство противљења, неодобравања и протеста придаје спољашњој човековој граници одлучну безобзирност, ружну непристојност, склоност ка необузданом притиску. Људи васпитавају једни друге не само делањем – сигурним, одговорним поступцима, него и неделањем –тромим, неодређеним, безвољним одсуством одговорног поступка. И, ако, с једне стране, оштар одговор, груби захтев, злобан поступак могу да не поправе већ да озлоједе оног против кога су усмерени, онда, с друге стране, избегавање енергичног, одређено-негирајућег поступка може бити једнако попуштању, одобравању саучествовању. У узајамном друштвеном васпитавању људи, како млађих тако и старијих, како шефова тако и потчињених, потребно је не само меко „не“ у атмосфери разједињења, које ће наступити и одвајања, које је већ наступило. Човек чини зло не само зато што је злочинац, већ и због тога што је на то навикнут безвољним самопонижавањем људи који га окружују. Ропство не квари само роба, већ и робовласника; разуздан човек није разуздан сам од себе, већ и од стране друштвене средине која му је дозволила да се разузда; деспот не може постојати ако нема гмизаваца; „све је дозвољено“ само онде где су људи једни другима све дозволили.
Као што тајанствени процес унутрашњег очишћења духом и љубављу неизбежно, мада нехотично, испољава у гласу, гесту, ходу, и, исто тако неизбежно, иако често несвесно, делује на друге умирујуће и продуховљавајуће, као да својим скривеним певањем изазива певање, слично томе енергична воља делује тако што учвршћује, формира и одушевљава људе око ње, као да стваралачким ритмом изазива стваралачки ритам.
Сумњичав човек се превише боји да не нашкоди и зато чини двоструку штету: он делује неодлучно и попустљиво, негујући безвољност у себи и ширећи је око себе, изазивајући у себи самом неувереност у своју исправност и изазивајући код других представу о својој неверности добру. И ако он, при томе, уверава себе да се „склонио“ и „препустио“ другима да раде шта хоће, онда, поврх себе, обмањује и себе и друге.
Превод: Ана Јаковљевић
Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Београ: Логос, 2012.
Ознаке: Иван Иљин, Логос, О супротстављању злу силом
„Ниједан добар или лош догађај у човековом личном животу не остаје искључива својина његове изоловане душе: хиљадама пута он бива испољен, и изражен, и пренет другима, али не толико стога што човек то хоће, колико због тога што он то не жели. Сваки унутрашњи акт злобе, мржње, зависти, освете, презира и лажи неизбежно, мада и неприметно, бива телом изражен и пренет свима који га окружују, а преко њих, попут одјека, све даље и даље. Што се дубље и целовитије предаје тим стањима, то је талас порока и зла јачи и приметнији, и јасно је да ће на лицу Јуде, Ричарда III, папе Александра VI и Маљуте Скуратова свако својом свешћу прочитати оно што ће неприметно прелетети његовом душом и када угледа обичног човека. Исто тако, сваки унутрашњи акт доброте, љубави, праштања, страхопоштовања, искрености, молитве и кајања неизбежно мења ткиво и ритам духовног живота, и бива неприметно изражен у погледу, лицу и ходу, и тако се неприметно преноси на друге људе. И опет се тај талас доброте, чистоте и племенитости одвија јаче и неприметније што се душа у тим стањима дубље препородила, и јасно је да ће на лицима Макарија Великог, Фрање Асишког, Патријарха Гермогена и оптинских стараца свако видети оно што му је можда промакло у слабим титрајима свакодневне доброте.
Услед потпуности и дубине несвесног општења и преноса, ни добро ни зло у животу људи немају „чисто личан“ или „приватни карактер“. Свако ко је добар чак независно од својих спољашњих поступака, добар је не само за себе, него и за друге; свако ко је зао па чак и кад је зао само за себе, зао је, штетан и отрован за читаво човечанство. Оно што ја јесам, то ширим и на друге душе, свесно и несвесно, делањем и неделањем, намерно и ненамерно. Човеку није дато да буде и да не шири, јер он шири већ самим својим бићем. Сваки, па и најнеугледнији и најмање утицајан човек шири око себе атмосферу онога чему је предана, чиме је заузета и опседнута његова душа. Добар човек је активно жариште добра и снаге у добру, док је зао човек активно жариште зла, снаге у злу и слабости у добру. Људи нехотично опплемењују једни друге својом чисто личном племенитошћу, и исто тако, инфицирају једни друге ако су сами заражени пороцима и злом. Зато човек не одговара само за себе већ и за сев оно што је пренео другима, што им је послао, у њих улио, чиме их је заразио или обогатио. Зато у активној људској комуникацији свако у себи носи све, и када се успиње, он све вуче нагоре, а када пада, све повлачи надоле. И зато „стање града одржава десет праведника“ није празна реч или преувеличавање, већ активна и реална духовна чињеница.
На основу овог бива очигледно да ће зло које се налази у људским душама сачувати своје постојање, своjу снагу и свој отров, чак и када се не излива у какве одређене спољашње поступке; оно наставља да живи и да се размножава трујући душу која га носи и душу која га прима путем одраза, зато се главна борба са злом мора водити у унутрашњости, у душевно-духовној димензији, а спољашње мере присиле и спречавања никада неће моћи да пронађу зло, нити ће моћи да преобразе његову грешност у његовом унутрашњем скровишту.
Друго, мора се признати да општа узајамна повезаност људи у добру и злу није само социјално-психолошка чињеница, него да у себи крије духовни задатак, успостављајући за људе велику одговорност и читав низ обавеза. Јер нису људи повезани само међусобним деловањем, већ и деловањем у добру и у злу, тј. узајамним оплемењивањем и узајамним уништавањем. Док делују једни на друге, они стоје пред лицем Божијим, и свако од њих увек има посла са млађима и слабијима до којих искушења могу доћи управо преко њега.
Ако сваки човек, носећи у себи извесно начело зла, одговара и за себе и за друге, онда се прави однос према његовом сопственом злу не изражава тиме што он може да се бори с тим ако хоће. Не, он је под било којим условима обавезан да се с њим бори, и нема права да прекине ту борбу, он неће нанети штету само самом себи, већ и свима другима: извори људских душа као да су подземно повезани, и онај ко мути и трује свој извор, тај мути и трује и туђе изворе.човек који не води рачуна о духовној хигијени представља жариште опште духовне заразе. Зато сваки човек, сем религиозног и духовног задатка да се бори са својим злом, има још и друштвену обавезу да васпитава себе, да духовно чисти своју душу, суздржава своју злу вољу, присиљава се, принуђава се и, ако је потребно, присиљава себе на нужну самоприсилу.“
Превела с руског: Ана Јаковљевић
Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.
Christian Schloe
[…] Чињеница је да је природа тако устројила човека да је његов душевни и духовни живот сакривен од осталих људи и да је непосредно доступан само његовом сопственом осећању, и, делимично, самопосматрању: моја душа „недоступна је“ за друге људе, а друге душе „недоступне“ су за мене, „туђа душа је тајна“. Знајући то и прецењујући ову скривеност и недоступност, људи, у већини случајева, граде свој живот и своје понашање на могућности самоподвајања које отуда проистиче: једно ја се састоји из тога што „ја“ остављам за себе, а друго ја се састоји из тога што ја „откривам“ пред другим људима. При томе, они често уображавају да сами себе познају тачно и у потпуности, и да други знају о њима само оно што они сами нису сматрали за потребним да о себи сакрију. Та двострука самообмана често је подржана и учвршћена осећањем „пристојности“, које приморава људе да сакрију једни од других праве размере узајамног познавања.
У ствари, сваки човек лоше познаје себе и увек открива другима све своје основне особине и склоности, и то у потпуности.
Човек лоше познаје самог себе. Прво, зато што се свака људска душа огромним делом састоји из несвесних (неприметних или заборављених) садржаја, способности, склоности и навика, а такође и од полусвесних осећања, расположења, асоцијација и нијанси; само човек који је систематски истраживао своје несвесно и свој карактер методом непроизвољног асоцирања може да схвати и одмери у коликој мери људи заиста имају ограничену и нетачну представу о самима себи. Друго, човек лоше познаје сам себе, зато што он веома радо, лако и неприметно заборавља све непријатно и ружно, објашњава то у најбољем светлу и, затим, сам себе идеализује, допада се сам себи и љути се када други то тобоже „неправедно“ поричу.
Услед тог наивног самоопажања, човек обично и не подозрева да његова телесна спољашњост тачно изражава и верно преноси његову душу, њен свесни и несвесни део, и то у потпуности. Човек је заиста створен тако да његово тело (очи, лице, израз лица, облик главе, руке, ноге, ход, манири, гестикулација, смех, глас, интонација и сви спољашњи поступци) не само да скривају његову душу, него је управо откривају, и то са тачношћу огледала. Истина, на срећу или несрећу, људи о томе мало знају, мало обраћају пажњу на ту телесну шифру душе, и лоше је дешифрују својом свешћу. Али, људи у том шифрованом облику несвесно перципирају једни друге, и то у оној мери у којој су и сами изражени кроз своје тело.
Ствар је у томе да све што живи у човеку постоји у њему не само као психичко, него и као физичко стање и обрнуто: свако телесно човеково стање обавезно има и душевно биће; мада он сам често не зна и не схвата чиме се то изражава. У сваком свом стању човек као да говори двоструким језиком: језиком тела и језиком душе. Захваљујући том удвојеном бићу, тело човека као да брбља оно што би душа можда и хтела да сакрије, и то не само од других, него и од саме себе. Душа сваког од нас као да је уливена у тело и у потпуности је кроз њега испољена; зато они који нас виде и слушају, често, а да и сами то не знају, осећају у сваком датом моменту сву нашу душу у њеном основном стању. Управо због тога људи једни о другима често знају много више него што сами могу бити тога свесни или изразити речима: у несвесном искуству општења човек у другом опажа све оно што његово тело изражава и открива о његовој души. Јасно је да у свест човека који опажа продире релативно мало од свега опаженог; све друго што је човек опазио, а чега није свестан, не нестаје и не ишчезава, већ борави и живи у дубини неприступној за свест. Када ово дође до свести, обично се појављује у облику нејасних симпатија и антипатија, поверења и неповерења, предосећања и сумњи; а сви ови трачци свести могу бити савршено тачни, али да их ухвати, разјасни или образложи – свест нити може нити уме. Ипак право знање може бити усавршено и доведено до праве проницљивости и уз одговарајући дужи духовни рад.
Превела с руског: Ана Јаковљевић
Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.
Christian Schloe
Ознаке: Ана Јаковљевић, Иван Иљин, Логос, О супротстављању злу силом, О телесној шифри душе
Савест је жива и целовита воља за савршеним, па отуда тамо где та воља одумире квалитет постаје небитан за човека и почиње да ишчезава из живота, све почиње да обавља „несавесно“, све опада, обезвређује се, постаје непотребно: од научног истраживања, до фабричког производа, од наставе у школи до чувања стоке, од чиновничке канцеларије до чишћења улица.
Савест је први и најдубљи извор осећања одговорности, па отуда тамо где то осећање трне – наступа општа равнодушност преме резултату рада и стваралаштва; шта су у стању да створе неодговорни судија, политичар, лекар, официр, инжењер, кондуктер и орач?
Савест је основни акт унутарњег самоослобођења, па отуда тамо где тај акт ишчезава из живота, где спољашња слобода губи свој смисао а политичка слобода почиње да се изопачава, човек губи приступ слободној лојалности и преостају му само две могућности у животу: или да се повинује законима из користољубља и страха, попут лукавог и неискреног роба, или да се не повинује законима, усавршавајући се на све могуће начине у некажњеном кршењу закона, попут неухватљивог преступника.
Савест је живи и моћни извор праведности, па отуда тамо где њени зраци ишчезавају из живота, човек као да губи душевни орган за праведност и укус за њу. У шта ће се претворити живот у друштву, у коме су тај орган и тај укус атрофирали, какво ће бити судство у тој земљи, какво ће бити чиновништво, трговина; какав ће живот водити богати слој друштва а каква ће се експлоатација нижих класа увести у таквој земљи, какво оправдано незадовољство ће се накупити у нижим слојевима друштва а каква ће се експлоатација нижих класа увести у таквој земљи, какво оправдано незадовољство ће се накупити у нижим слојевима друштва и каква револуционарна опасност висити над државом?
Најзад, у сваком послу где лична грамзивост долази у сукоб са интересима посла, службе – савест представља главну снагу која подстиче човека да се понаша објективно. Отуда тамо где савест бива уклоњена из живота – слаби осећање дужности, слаби дисциплина, гасне осећање оданости, ишчезава из живота принцип служења, свуда царују подмитљивост, корупција, издаја и дезертерство; све се претвара у бесрамну трговину и живот постаје немогућ…
Ето зашто сматрам да савест није само извор праведности и светости, већ и жива основа елементарно регулисаног а тим пре – развијеног културног живота. Савест је оно светло окриље из којег, прожимајући целокупни живот, исходе зраци врсноће, одговорности, слободе, праведности, објективности, честитости и узајамног поверења. И ако би злом духу једанпут пошло за руком да ноћу у души заспалих људи погаси све зраке савести, макар и за релативно кратко време, на земљи би завладао такав пакао о коме нам ни најружнији снови не би могли дати верну представу.
Можда ће искра хришћанске савести изнова оживети тек у крајње згуснутим сутонима безбожништва и распада… Ми не сматрамо овакву перспективу неизбежном, напротив, треба учинити све да би предупредио трагичан крах наше духовне културе. И уколико човечанство раније и дубље појми природу духовне кризе коју проживљава, уколико разговетније схвати да без савести на земљи није могућа ни култура ни живот – утолико ће бити предупређено више беда и невоља.
Превео: Добрило Арaнитовић
Логос, Београд, 2008
Vilhelm Hammershoi
Ознаке: Добрило Аранитовић, Иван Иљин, Логос, Пут духовне обнове
Морал не учи само о „добру” и „злу”, већ о личној доброти и порочности, па му је видокруг ограничен. Моралиста се обично окреће од свега осим непосредног стања своје душе. Јер, мада неопходан, морал је ипак само први и нижи стадијум уздизања ка моралном савршенству. На том ступњу првобитно, инстинктивно самољубље настало из нагона за самоодржањем још није превазиђено, док се воља и пажња обнављају и усредсређују, прелазећи у духовни стадијум. Јер, човек тражи објективно савршенство али, ограничен сопственом личношћу, из инстинктивног егоизма неосетно прелази у „морални егоцентризам”. Моралиста је загледан у себе и заузет својим стањима и недоумицама, склоностима и заслугама. Важније му је да се уздржи од нечег недостојног него да се жртвује за унапређење друштвеног, црквеног, националног или социјалног живота. Обузетост сопственом личношћу и моралношћу често га доводе до вере у апсолутну реалност сопственог расположења и сумњу у стварност туђих стања и поступака. Али, докле
непрекидно испитује своју душу и педантски долази до сазнања и мишљења о себи,
туђа расположења остају му страна. Душе других сматра недоступним, одричући
и себи „право” да о њима суди. Самоусавршавање, потребно сваком човеку, у њему гуши све друго, чинећи га морално неповерљивим и сумњичавим. Постајући роб сопствене врлине он запада, лиши ли се и остатка духовности, у самодеструктивну педантерију.
Такав човек стално позива на морално самоусавршавање као лек за све, а одбија да васпитава друге и сучели се са јавним злом. У тренуцима породичне, националне, општељудске несреће изазване разулареним злом, он ће, као и раније, бојажљиво исијавати моралну безгрешност и, позивајући друге на такво „несупротстављање”, подсећати на оне који су у време куге пазили једино себе.
Одломак из текста О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ. http://www.srpskilist.net
Jane Patterson
Ознаке: Иван Иљин, О супротстављању злу силом, есеј, о моралу
Зло се значи може испољити, али не мора, као физичко насиље и патња повезана с њим. Наивно је мислити да се делатност злочинца своди само на телесне нападе, отимање имовине, рањавања, силовања и убиства. Таква дела злочиначкој души истина нису на одмет, али ударајући на спољашња добра других људи, злочинац им заправо наноси душевну, духовну и животну штету. Сем тога, удружени, злочинци могу насиљем нанети непроцењиву штету духовном животу не само појединаца већ целих народа и самог човечанства. Стога, физичко насиље није ни једини, ни најважнији, па ни најпогубнији одраз њиховог злочинства.
Човек не пропада само осиромашујући, гладујући, страдајући и умирући, већ и кад слаби духом, морално и верски; не само кад му је тешко живети или опстати, већ и кад то чини недолично и умире срамно; не само кад се лишава, пати и трпи беду, већ и кад се препушта злу. Навести га на несупротстављање, предају, покорност, уживања у злу и преданост њему, лакше је овлаш него насиљем, које често доводи до очишћења, и јачања воље. Зло у душу лакше улази крадимице него силом и ломом; убитачније је маскирано него видљиво у свом гаду. У походу на добре људе, злочинци зато уз насиље и недела хвале зло и руже добро, клевећу, ласкају, пропагирају, агитују и лажу. Чим стекну моћ и углед наређују и забрањују, искључују и прете. Заводећи жртвама око, ухо и памет искушавају их, подилазећи њиховим најнижим нагонима. Распаљују им страсти будећи у њима увређеност, завист, непријатељство, осветољубивост, мржњу и злобу. Стављајући их у тегобне и понижавајуће услове, или их поткупљујући удобношћу, почастима и влашћу, подривају им достојанство, самопоштовање и међусобно поверење. На зло их привикавају понављањем, примером, духовним окружењем, сугестијом, слабљењем воље, калемљењем порочних навика, тежећи да све прикрију привидним успехом, одсуством казне или буком пировања.
Озлобљено насиље и убиство чине, наравно, сва та злодела горим, али њихов основни одраз и најпогубнија последица остају изопачење и растакање духа. Мимо све грубости, насиље не трује тело колико дух, док је убиство, уз сву коначност, намењено више преживелима него убијенима. И једно и друго загађује душу страхом и ломи вољу, будећи страсти и искривљујући очигледност.
Јер, мада насиље одражава зло и учвршћује га, зло се њиме у потпуности не одређује, нити исцрпљује.
Такав је истински однос физичке присиле, насиља и зла.
Одломак из текста О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, http://www.srpskilist.net
Ознаке: Иван Иљин, О супротстављању злу силом, есеј
„…Савест овладава нашим срцем и нашом вољом у безречној тишини. Њену појаву могуће је упоредити са подземним откуцајем кроз који нагрне увек присутна, али скривена сила. А речи и мисли се буде у нама тек касније, при покушају да се оно што се догодило опише и објасни.
У том часу, када савест овлада нашом душом, у нама се неретко пробуди осећање као да се нешто изнутра пробудило или устало – некаква посебна снага која је дуго дремала и одједном се пробудила и отворила. Та снага живела је у мени, али је, некако, нисам сматрао својом и нисам је укључивао у себе. …Она ми се учинила једноставном могућношћу и одједном ми се учинила неопходном. Она је била као неки далеки зов и одједном се открило да је то ветар и бура. Била је слична извору чисте воде који се пробијао из дубине, и одједном се претворила у разливену, свенатапајућу бујицу.
У души су изненадно отпали сви „трезвени“ докази и „умни“ разлози, чак су и бојазни и страхови нестали као да их никада није ни било. Постојало је нешто више и јаче што ме је приморало да тако поступим….Тако савест поучава човека да заборавља на себе и чини његове поступке самопожртвованим.
Ми живимо на земљи у стању унутрашњег раскола од којег страдамо и који не умемо савладати, то је раскол између наших лично-егоистичних побуда и нашег Божанственог призвања које понекад доживљавамо као унутрашњу потребу, као духовну жудњу. Тежња душе захтева увек од нас оно најбоље. И ако бисмо му се предали у целини и потпуно, онда би се сав наш живот састојао једино из дела љубави…
Али у стварности живот се одвија другачије. Чујемо тај глас и не послушамо га, а када га ретко и саслушамо, онда нас унутрашња раздвојеност лишава сврсисходности и не дозвољава нам ону велику радост коју целовитост душе носи са собом. Тада осећамо нашу «кривицу» савести као опасну животну «сметњу», или чак «немио догађај», као тешко бреме живота.
…Истинско исцељење које обећава целовитост душе, захтева, у целини, моје сагласје; само оно може дати човеку унутрашње помирење, јединство између инстинкта и духа, радост добровољности и конкректног служења. Ја се исцељујем у оном часу када се предам божанственом зову савести. Тада ћу урадити оно што се мора, али то неће бити мучна покорност већ светла радост живота. Тада ће ми бити потребно једино да знам на који начин је то могуће учинити, да не бих заменио глас савести и упао у илузију, у грешку и самообману.
Треба одложити свако теоретско умовање… Све је то непотребно, јер акт савести није акт речитога мишљења, он није торија, није доктрина, није закон и није норма. Не треба ништа измишљати. Не треба ништа предвиђати. Треба чекати емоционално-вољни подземни откуцај.
Дакле, без икаквих претходних одлука, без икаквих исприка, услова, узмицања и резерви, поступићу онакав какав јесам пред лицем савести – с циљем да у датом конкретном тренутку мог личног живота, «сада» и «овде» послушам њен глас, предам се њеном зову и извршим чин из дубине мога срца…
Поставим питање и спуштам га у саму дубину мога срца. И живот тече даље. Тада ће се жељено остварити само. Увело срце ће се пробудити и …краљевски огртач ће огрнути рамена просјакова…
Краљевски огртач?… Да, јер то сам ја, са својим увелим срцем и учмалом ћуди био сличан просјаку који је седео крај путева живота, завејан мећавом свакодневних брига и рачуна. То је мене Господ пронашао залеђеног и полумртвог; и смиловао ми се, огрнуо ме је својим огртачем као сјајем, као љубављу, као откривењем. У чину савести, човек преузима од Бога откривење, љубав и сјај новога живота.”
Ознаке: Иван Иљин, есеј, савест
… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?
Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове ону истиниту духовну ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсеђену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.
То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.
Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.
Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.
По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…
Ознаке: Иљин, есеј, о читању
препознавања 