RSS

Архиве категорија: Иљин

Иван Иљин „О савести“ (одломак из есеја)

„…Савест овладава нашим срцем и нашом вољом у безречној тишини. Њену појаву могуће је упоредити са подземним откуцајем кроз који нагрне увек присутна, али скривена сила. А речи и мисли се буде у нама тек касније, при покушају да се оно што се догодило опише и објасни.
У том часу, када савест овлада нашом душом, у нама се неретко пробуди осећање као да се нешто изнутра пробудило или устало – некаква посебна снага која је дуго дремала и одједном се пробудила и отворила. Та снага живела је у мени, али је, некако, нисам сматрао својом и нисам је укључивао у себе. …Она ми се учинила једноставном могућношћу и одједном ми се учинила неопходном. Она је била као неки далеки зов и одједном се открило да је то ветар и бура. Била је слична извору чисте воде који се пробијао из дубине, и одједном се претворила у разливену, свенатапајућу бујицу.
У души су изненадно отпали сви „трезвени“ докази и „умни“ разлози, чак су и бојазни и страхови нестали као да их никада није ни било. Постојало је нешто више и јаче што ме је приморало да тако поступим….Тако савест поучава човека да заборавља на себе и чини његове поступке самопожртвованим.
Ми живимо на земљи у стању унутрашњег раскола од којег страдамо и који не умемо савладати, то је раскол између наших лично-егоистичних побуда и нашег Божанственог призвања које понекад доживљавамо као унутрашњу потребу, као духовну жудњу. Тежња душе захтева увек од нас оно најбоље. И ако бисмо му се предали у целини и потпуно, онда би се сав наш живот састојао једино из дела љубави…
Али у стварности живот се одвија другачије. Чујемо тај глас и не послушамо га, а када га ретко и саслушамо, онда нас унутрашња раздвојеност лишава сврсисходности и не дозвољава нам ону велику радост коју целовитост душе носи са собом. Тада осећамо нашу «кривицу» савести као опасну животну «сметњу», или чак «немио догађај», као тешко бреме живота.
…Истинско исцељење које обећава целовитост душе, захтева, у целини, моје сагласје; само оно може дати човеку унутрашње помирење, јединство између инстинкта и духа, радост добровољности и конкректног служења. Ја се исцељујем у оном часу када се предам божанственом зову савести. Тада ћу урадити оно што се мора, али то неће бити мучна покорност већ светла радост живота. Тада ће ми бити потребно једино да знам на који начин је то могуће учинити, да не бих заменио глас савести и упао у илузију, у грешку и самообману.
Треба одложити свако теоретско умовање… Све је то непотребно, јер акт савести није акт речитога мишљења, он није торија, није доктрина, није закон и није норма. Не треба ништа измишљати. Не треба ништа предвиђати. Треба чекати емоционално-вољни подземни откуцај.
Дакле, без икаквих претходних одлука, без икаквих исприка, услова, узмицања и резерви, поступићу онакав какав јесам пред лицем савести – с циљем да у датом конкретном тренутку мог личног живота, «сада» и «овде» послушам њен глас, предам се њеном зову и извршим чин из дубине мога срца…
Поставим питање и спуштам га у саму дубину мога срца. И живот тече даље. Тада ће се жељено остварити само. Увело срце ће се пробудити и …краљевски огртач ће огрнути рамена просјакова…
Краљевски огртач?… Да, јер то сам ја, са својим увелим срцем и учмалом ћуди био сличан просјаку који је седео крај путева живота, завејан мећавом свакодневних брига и рачуна. То је мене Господ пронашао залеђеног и полумртвог; и смиловао ми се, огрнуо ме је својим огртачем као сјајем, као љубављу, као откривењем. У чину савести, човек преузима од Бога откривење, љубав и сјај новога живота.”

слап

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 2, 2014 in Иљин

 

Ознаке: , ,

Иван Иљин „О читању“ (одломак из есеја)

… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?
Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове ону истиниту духовну ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсеђену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.
То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.
Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.
Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.
По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…

читање

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 2, 2014 in Иљин

 

Ознаке: , ,