RSS

Архиве категорија: Ками

Албер Ками МИТ О СИЗИФУ

Богови су осудили Сизифа да без престанка котрља велику стену до врха једне планине, одакле је камен поново падао услед своје сопствене тежине. Они су мислили, с извесним правом, да нема ужасније казне од бескорисног и безнадног рада.

Схватили смо да је Сизиф апсурдни јунак. Он је то колико по својим страстима толико и по својим мукама. Његово презирање богова, његова мржња према смрти и жеља за животом донели су му ову неизрециву казну, којом се цело биће напреже а ништа не довршава. То је цена коју треба да плати за страсти ове земље. […] У овом миту, видимо само сав напор једног тела напрегнутог да подигне огромни камен, да га котрља и да га изгура све до врха, и тако изнова по стотину пута; видимо згрчено лице, образ приљубљен уз камен, подметнуто раме које које прихвата масу прекривену глином, нога која га подупире, и поново само руке, извесност потпуно људска двеју руку пуних земље. На крају овог тешког напора, мереног простором без неба и временом без дубине, циљ је постигнут. Сизиф тада посматра камен како се за неколико тренутака спушта према овом нижем свету одакле поново мора да га изгура до врха. Он поново силази у долину.

Управо током овог повратка, тог одмора, занима ме Сизиф. Лице које се мучи тако близу камена и само је већ камен! Видим овог човека како поново силази тешким али равномерним кораком према мукама којима крај не познаје. Овај час, који је као дисање, и који се исто тако сигурно враћа као и његова патња, тај час је час свести. У сваком од ових тренутака, у којима он напушта врх и спушта се мало-помало према скровиштима богова, он је изнад своје судбине. Он је јачи од свог камена.

Овај мит је трагичан пре свега зато што је његов јунак свестан. У чему би се, у ствари, састојало његово мучење ако би на сваком кораку био подржаван надом у успех? Радник данас ради сваког дана свог живота на истим задацима и та судбина није мање апсурдна. Али он је трагичан само у ретким тренуцима само када постане свестан. Сизиф, пролетер богова, немоћан и побуњен, познаје сву ширину свог бедног положаја: он на њега мисли током свог силаска. Оштроумност, која треба да му донесе муку, довршава у исто време и његову победу. Нема судбине која се не превазилази презиром.

Ако има дана када силазак протиче испуњен болом, има исто тако и дана када је испуњен радошћу. Ове речи нису сувишне. Замишљам опет Сизифа како се враћа свом камену, и бол јена почетку. Када се земаљске слике снажно враћају у сећање, када позив за срећно постане сувише неопходан, дешава се да се туга буди у људском срцу: то је победа камена; то је сам камен. Неизмерну невољу сувише је тешко носити. То су наше гетсеманске моћи. Али поражавајуће истине пропадају чим се спознају.

Не можемо да откријемо апсурд а да не будемо привучени жељом да напишемо неки приручник о срећи. […] Она одјекује у окрутном и ограниченом човековом свету. Она нас поучава да све није исцрпљено, и да и није било исцрпљено. Она протерује из свог света бога који је у њега ушао са незадовољством и настојањем да се живе бескорисне патње. Она од судбине ствара људски посао, који треба да буде утврђен међу људима.

Сва Сизифова тиха радост је у томе. Његова судбина му припада. Његов камен је његова ствар. Исто тако, апсурдни човек, када размишља о свом мучењу, ућуткује све идоле. У свету изненада враћеном својој тишини, уздиже се хиљаде малих усхићених гласова земље. Несвесни и тајни позиви, позиви упућени од свог бића, то је неопходно наличје и цена победе. Нема сунца без сенке, потребно је упознати ноћ. Апсурдни човек каже „да“ и његов напор ће бити сталан. Ако постоји лична судбина, нема више опште судбине или бар постоји само једна коју он сматра фаталном и достојном презира. То се осталог тиче, он зна да је господар својих животних дана. У том тананом тренутку, у којем се човек поново окреће свом животу, Сизиф, враћајући се свом камену, посматра след тих неповезаних покрета који постају његова судбина, коју је он створио, ујединио под погледом свог сећања и ускоро запечатио својом смрћу. На тај начин, убеђен у људско порекло свега што је људско, слепац који жели да виси и који зна да ноћ нема краја, увек је у покрету. Камен се још котрља.

Остављам Сизифа у подножју планине! Своје бреме увек изнова проналазимо. Али Сизиф нас учи и вишој верности, која пориче богове и подиже камење. И он сматра да је све добро. Од сад, овај свет без господара не изгледа му ни неплодан ни безвредан. Свако зрно овог камена, сваки кристални одсјај ове планине пуне ноћи, сам за себе обликује један свет. Сама борба да се стигне до врха довољна је да испуни људско срце. Сизифа треба да замислимо као срећног.

Албер Ками, Есеји, Паидеиа, Београд, 2008.

sizif.gif

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 25, 2016 in Ками

 

Ознаке: , , ,