Дело настаје из „уметника“ на загонетан, мистичан начин пун тајновитости. Ослобођено од уметника, оно добија самосталан живот, постаје личност, независно духовно дишући субјекат, који води и материјално реалан живот и који је биће. То, дакле, није равнодушна и случајно настала појава, која равнодушно постоји и у духовном животу, већ је то појава која, слично сваком бићу поседује стваралачку, активну снагу. Она живи, делује и учествује у стварању описане духовне атмосфере. Са становишта ове унутрашње изузетности_ и рађа се одговор на питање да ли .је уметничко дело добро или лоше. Уколико је оно „лоше“ или слабо по форми, то онда значи да је та форма лоша или превише слаба да би изазвала било какву душевну вибрацију која чисто звучи. (2)
Исто тако, није у ствари „добро насликана“ она слика која је тачна у валерима (неизбежним француским валерима) или која .је некако посебно, готово научно подељена на топле и хладне тонове, већ она слика, која живи пуним унутрашњим животом. А, такође, „добар цртеж“ је само онај, на којем ништа не може бити измењено а да то не наруши тај унутрашњи живот, без обзира на то да ли тај цртеж противречи анатомији, ботаници или некој другој науци. Овде питање није у томе да ли.је нарушена нека спољашња (па, самим тим, само и неизоставно случајна) форма, већ само у томе да ли уметник ту форму употребљава онако како она постоји споља, или не. Исто тако и боје морају бити примењиване не зато што оне постоје у том звуку у природи или не, већ зато што су оне неопходне у том звуку у слици, или не. Укратко, уметник не само да је опуномоћен, већ је и д у ж а н д а п о с т у п а с формама онако, к а к о ј е т о н у ж н о з а њ е г о в е ц и- љ е в е. И не само анатомија или било шта слично, већ и п р и н ц и п и ј е л н о одбацивање ових наука није нужно, већ је нужна потпуна, неограничена слобода уметника у избору његових средстава.(3)
Ова нужност је право на неограничену слободу, која се сместа претвара у преступ, чим она напушта овај терен. С уметничке стране, ово право јесте поменута унутрашња раван. У целом животу (па дакле, и у уметности) — чисти циљ.
А посебно, бесциљно праћење научних чињеница не може бити тако штетно, као њихово бесциљно одбацивање. У првом случају настаје подражавање природе (материјално), које може бити примењено у различиге специјалне сврхе. (4) У другом случају настаје уметничка лаж, за којом се, слично сваком греху, вуче дуг ланац ружних последица. У првом случају духовна атмосфера остаје празна. Он је чини сличној камену. Други је испуњава отровом и кугом.
Сликарство је уметност, а уметност у о п ш т е н и ј е б е с ц и љ н о с а з д а в а њ е с т в а р и које се расипају у празнини, него је снага и власт, испуњена сврхом и мора да служи развоју и истанчавању људске душе, кретању троугла. Оно је језик, којим, у само њему доступној и својственој форми, говоре души о стварима, које су за душу хлеб насушни и који она може добити једино у овом облику.
Када се уметност одриче овог задатка, тада празнина остаје неиспуњена пошто нема друге власти ни снаге на свету, које би могле заменити уметност.(5) И увек, у временима интензивног душевног живота, и уметност постаје животнија, зато што су душа и уметност међусобно повезане нераскидивим ланцем узајамног деловања и усавршавања. У периодима када је душа запуштена и заглушена материјалним погледима на свет, безверјем и из тога проистеклим чисто практичним тежњама, појављује се гледиште да уметност није дата човеку ради одређеног циља, него да је она бесциљна, да уметност постоји само ради уметности (l’art pour l’art). (6)
Овде се веза између уметности и душе напола анестезира. Али, то се убрзо освећује, зато што уметник и гледалац (који разговарају један с другим на језику душе) престају да разумеју један другог и гледалац окреће леђа уметнику и гледа на њега као на акробату, чија га спретност и довитљивост доводе до дивљења.
Уметник, пре свега, мора да тежи да промени ово стање путем признавања свог дуга према уметности, па, дакле, и према самом себи, те да себе не сматра господарем ситуације већ слугом виших циљева, чије су дужности јасне, велике и свете. Он мора себе да васпита и да се удуби у сопствену душу, да ту своју душу чува и развија, како би његов спољашњи таленат могао нешто да одене, а не да буде, као изгубљена рукавица с непознате руке, само подобије руке.
Уметник мора да има нешто што треба да каже, пошто његов задатак није овладавање формом, већ прилагођавање форме садржају. (7) Уметник никако није некакав посебни миљеник судбине. Он нема право да живи без обавеза, његов посао је тежак и често постаје његов крст. Он мора да зна да сваки његов поступак, свако осећање, мисао ствара неопипљив, изузетно танан материјал, из којег настају његова дела и да је он зато, ако је и слободан, слободан само у уметности, а не у животу.
Из овога већ само по себи следи да уметник има трипут већу одговорност у поређењу са неуметником: као прво, он мора да врати назад таленат који му је дат; као друго, његови поступци, мисли, осећања стварају, исто као и поступци, мисли и осећања сваког човека, духовну атмосферу и они је могу или просветлити, или затровати; као треће, ови поступци, мисли и осећања су материјал за његова дела, која ионово утичу на духовну атмосферу. Уметник није само „краљ“, како га назива Sar Peladan, у том смислу да је велика његова власт, већ и у том да је велика и његова обавеза.
Ако уметник јесте жрец „Лепог“ , онда се то Лепо такође тражи само уз помоћ истог оног принципа унутрашње вредности , који смо сретали свуда. То „Лепо“ тражи се исто тако само на основу мерила унутрашње величине и нужности које нас на целом досадашњем путу никада није изневерило.
Лепо је оно што је у складу са унутрашњом душевном нужношћу. Лепо је оно што је изнутра лепо. (8)
Један од првих бораца, један од првих душевних композитора у уметности данашњице, који већ ствара уметност сутрашњице, М. Метерлинк каже: „На земљи нема ничег, што више жуди за лепим и што само лакше постаје лепо, до душе… Управо зато је тако мало душа које се не потчињавају власти душе која се предала лепоти.“(9)
А ово својство душе је уље, које олакшава лагано, једва видљиво, с времена на време споља успоравано, али неминовно, стално кретање духовног троугла напред и увис.
НАПОМЕНЕ:
(1) Посебно је књижевност одавно исказала овај принцип. На пример, Гете каже: „Као слободан дух, уметник с стоји изнад природе и може је тумачити у складу са својим циљевима… он је истовремено и њен господар и њен роб. Он је њен роб у мери у којој је принуђен да говори служећи се земаљским средствима како би био схваћен (NB!), али је и њен господар мери у којој та земаљска средства потчињава себи и тера их да служе његовим највишим циљевима. Уметник се обраћа свету кроз опште, а то опште он не налази у природи, већ је оно плод његовог властитог духа или, ако хоћете, плод надахнућа оплођујућег божанског даха” (Karl Heinemann Goethe. 1899, стр. 684). У наше време — О. Вајлд: „Уметност почиње тамо, где се завршава природа“ (De Profundis). И у сликарству се често срећу сличне мисли. Делакроа, на пример, природу назива речником уметника.
(2) На пример, такозвана „неморална“ дела или уопште нису у стању да изазову никакву душевну вибрацију (тада она по нашем одређењу и нису уметничка), или, поседујући у било ком погледу веродостојну форму, изазивају и душевну вибрацију. Тада су она „добра“. Ако пак она и поред ове душевне вибрације рађају и чисто телесне вибрације ниског квалитета (како је код нас да их зову), онда из тога не проистиче да се треба односити негативно према делу, већ према субјекту који га прима вулгарно.
(3) Ова неограничена слобода мора бити заснована на унутрашњој нужноси (која се зове честитост). И овај принцип није само уметнички него и животни принцип. Овај принцип је попут највеличанственијег мача надчовека за борбу с малограђанштином.
(4) Наравно, ако је ово подражавање дело руку уметника који живи духовно, оно онда никада ни не може бити потпуно мртво преношење природе. И у овој форми душа може да говори и да буде чута. Као противпример неславно познатим главама Denner’a (Alte Pinakothek у Минхену) могу послужити барем пејзажи Canaletta.
(5) Ова празнина може се лако испунити управо отровом и кугом.
(6) Ово гледиште један је од идеалних агенаса таквих времена. Оно је несвестан протест против материјализма, који свему хоће да постави практичан циљ. Овде опет јасно до изражаја и колико је снажна и неискорењива уметност, а такође и снага људске душе која је жива и вечна.
(7) Вероватно је јасно да је овде реч о васпитавању душе а не о нужности да се у сваку ствар на силу утисне свестан садржај или да се у уметничке одежде на силу одене овај измишљени садржај! У овим случајевима ништа не би настало, осим бездушне ствари произведене главом. Већ је и горе било речено: рађање уметничког дела испуњено је тајном. Не, ако је душа уметника жива, онда нема потребе подупирати је и помагати умним радом и теоријама. Она ће сама пронаћи шта да каже, макар и самом уметнику у тренутку стварања то „шта” било потпуно нејасно. Унутрашњи глас душе ће му такође дошапнути каква му јe форма потребна и где да.је нађе (у спољашњој или унутрашњој „природи”). Сваки уметник који, како се то каже, ради по oceћају, зна како му изненадно и за њега самог неочекивано постаје одбојна форма коју је смислио и како „као само од себе’ на место те одбачене долалзи друга, права. Беклин каже да истинско уметничко у дело импровизација, дакле, план, конструкција, претходна композиција не могу бити ништа друго, него степеници по којима се достиже циљ, који и за самог уметника ка може бити неочекиван.
(8) Под овим лепим пе подразумева се спољашњи или чак унутрашњи општеприхваћени морал, већ све оно, што и у најнеопипљивијој форми профињује и душу. И стога је у сликарству, на пример, изнутра свака боја лепа, зато што свака боја рађа душевну вибрацију, свака вибрација обогаћује душу. И зато, коначно, изнутра лепо може бити све што је споља „ружно“. Тако је уметности, тако јe и у животу. И зато у животу нема ничег ружног у свом унутрашњем резултату, то јест у деловању на душу другог.
(9)Von der inneren Sch6nheit, стр. 187 (К. Robert l,angewiesche Verlag Diisseldorf u. Leipzig).
Василиј Кандински, ПЛАВИ ЈАХАЧ, (О духовном у уметности, стр. 120-123), Логос, Београд, 2015.
Превео: Радослав Божић
преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com
Василиј Кандински
препознавања 