Војислав Карановић ДОДИРИВАЊЕ

Дани и ноћи у којима сам горео

Над страницама пуним топлог жагора,

Пролазак кроз пределе маште

Који су деловали стварније

Од предела кроз које сам ходао –

 

Шта ми је то донело?

И шта ми је однело

То додиривање света

Не само јагодицама прстију

Него и вршцима речи?

 

Грмљавину и хук ветра,

Звонки смех и кораке што замиру

Успевао сам да чујем у смени

Вокала и сугласника.

 

Шум крви мешао се

Са жамором реченица;

У телу кости и жиле пуцкетале

Као гране бачене у ватру.

 

Гледајући свет не само

Кроз зеницу ока

Него и кроз прозирна тела

Неких лепих речи,

Речи као: грана, зеница, ветар…

 

Да ли сам тако видео више,

Или сам видео мање?

 

Да ли сам уопште видео

Како изгледа то тело, свет,

Када је голо, када са себе

 

Скине сву одећу, све речи,

И мазно се промешкољи

У празнини?

 

Laurent Parcelier