Život svakog čoveka je tajanstvo, baš kao
što je tvoj, i moj. Zamisli
dvorac sa prozorom koji gleda
na Ženevsko jezero. Tu je na prozoru
za toplih sunčanih dana čovek
toliko zadubljen u čitanje da ne pogleda
u jezero. Ili ako i pogleda, zabeleži mesto prstom,
podigne pogled, i zuri
preko vode u Monblan,
i dalje, u Selah, Vašington,
gde je sa devojkom
i napija se po prvi put.
Poslednja stvar koje se seća, pre
no što mu je pukao film, jeste da ga je ona pljunula.
Nastavio je da se opija
i biva pljuvan godinama.
Ali neki će vam ljudi reći
da je patnja dobra za karakter.
Možete da verujete šta god hoćete.
U svakom slučaju, on se
vraća čitanju i neće se
osećati krivim zbog svoje majke
koja luta u svom brodu žalosti,
i koja razmatra svoju decu
i njihove nevolje što se nastavljaju i nižu.
Ne namerava ni da misli
o bistrookoj ženi koju je jednom voleo
i o njenom porazu od ruke istočnjačke religije.
Njena žalost nije imala početka i nije imala kraja.
Neka bilo ko iz dvorca, ili Selaha,
iskorači da pokaže saosećanje s čovekom
koji po čitav dan sedi u prozoru i čita,
kao slika čitača.
Neka sunce priđe bliže.
Neka i sam taj čovek priđe bliže.
Šta bi, dođavola, mogao da čita taj čovek?
Garcin
препознавања 