„Ах“, рече миш, „свет се сваког дана све више сужава. Испрва је био толико широк да ме је било страх; трчао сам и трчао, и осетио се толико срећан кад сам најзад десно и лево у даљини видео зидове; али ти дугачки зидови толико брзо хитају један ка другоме да се ја налазим већ у последњој соби, а онде у углу чека клопка у коју ћу утрчати.“ „Треба само да промениш правац трчања“, рече мачка и поједе га.
„Многи се жале да су речи мудраца увек само параболе и да се у свакодневном животу не могу употребити, а ми имамо само тај једини живот. Када мудрац каже: „Пређи преко“, он не мисли да треба прећи на другу страну, што би се ипак још и могло постићи кад би резултат био вредан пређеног пута, него мисли на неко легендарно Преко, на нешто што не познајемо, што ни он не може поближе да опише и што нам, према томе, овде не може бити ни од какве помоћи. Све те параболе желе, заправо, рећи само то да је непојмљиво непојмљиво – а то смо знали. Оно, међутим, са чим се свакога дана мучимо, нешто је сасвим друго.
На то ће рећи један: „Зашто се браните? Кад бисте слушали параболе и поступали како оне кажу, и сами бисте постали параболе, па се већ самим тим ослободили свакодневних мука.“
Други рече: „Кладим се да је и то парабола.“
Први рече: „Добио си.“
Други рече: „Али, на жалост, само у параболи.“
Први рече: „Не, у стварности; у параболи си изгубио.“
Молитва, уметност и научно истраживање само су три различита пламена која избијају из истог огњишта. Хоћемо да у тренутку прекорачимо дате личне могућности воље, да се нађемо с оне стране граница сопственог сићушног Ја. Уметност и молитва су тек руке испружене у таму. Просимо да бисмо себе поклонили.
Франц Кафка, Мрачна самица, Службени гласник, Београд, 2011.
Serusier, Paul le
Ознаке: Франц Кафка, цитат
препознавања 