RSS

Архиве категорија: Кајоа

Роже Кајоа ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ (1)

Јасно се осећа да постоји извесна затамњеност својствена поезији, али се само иСхитрено замишља како песник мора трагати за њом, док он треба да је распрши. Помрчина људске душе, ето области поезије. Али од песника треба очекивати мало светла, а не надодавање таме. За многе, поезија значи тајну. А како они одбијају друге начине да је диференцирају од прозе, бацајући се на овај, они пишу што је могуће неразумљивије стихове. Знају ли они шта је уопште тама? Они стварају затамњење спарујући сваки  отписани елемент којег се насумице дочепају, сваки отпадак који они вештачки извлаче из дубина несвесног, сваки случајни сусрет и свако произвољно окупљање разнородних речи.

Они не могу пружити бољи доказ свог сиромаштва. Колико ли им мора недостајати искуство кад се задовољавају том мршавом пашом? Колико ли им мора недостајати истинска глад, кад су се укопистили да готове та смућкана јела? Они личе на децу, која проваливши кришом у неку лабораторију, сипају у епрувету најразноврсније састојке како би видела шта ће испасти, и вичу да је то веома опсано, да ће све експлодирати. Ништа не експлодира, деца нису ни мислила да ће се то десити: али доживела су дрхтај језе због којег се поносе и који их позива да гледају с висине на праве хемичаре, чије им стрпљење и обазривост нису непознати.

Тако и песници, који себе тим више сматрају песницима што су затамњенији, и који себе уверавају да су зато неустрашивији. Они збуњују без разлога и без добити. Воле да дочаравају необичне и жестоке ствари, да говоре о помрачењима и привиђењима, крвопролићима и силовањима, чаробним огледалима. То су кревељења и осликане шатре варварских пеливана. Само веома површна бића дуго уживају у прелиставању сличних анала. За то су потребни људи који немају шта да раде и који не брину много о другима: лењивци и саможиви, за које је цео живот нека врста разоноде и у којем једино вреди трчање за изузетним призорима и циркуским чудовиштима.

Али поезија није намењена групици безосећајних паразита. Уосталом, те осликане шатре се руше на први дашак ветра а пуноћа постојања враћа своја права. Зацело, потребна је извесна незаинтересованост како би се уживало у поезији: али празно биће, без страсти и одговорности, у каквој поезији оно може да ужива? Бизарност камења прошараног плавим, мучни изуми досаде, прорачуни погађачких наука, сва сам „бофл“, тако да треба веома заштићен од озбиљности живота како би се то могло  узети озбиљно.

Озбиљност живота представља прву материју поезије: то јест свет општељудских емоција и дужности, и то од посматрања влати траве до страха од смрти. Камење прошарано плавим и гримизним има ту уосталом своје место, кје је мало и ретко као и оно само. Исто као и што је у политици безначајно све што је претерано, у поезији је површно све што је нечовечно.

 

Превод: Ана Моралић

Песничка уметност, Трећи трг – Чигоја штампа, Београд, 2012

 

kajoa

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 17, 2018 in Кајоа

 

Ознаке: ,

Роже Кајоа УМЕТНОСТ КАО НАЧИН ЗАВОЂЕЊА

Свака уметност настоји да се допадне. Она је отелотворење начина завођења који су јој својствени, а таленат уметника се делимично састоји у томе да их учини делотворним.

Кад је у питању уметност језика, завести на крају значи убедити. Нема књижевника који се то не труди, говорник или филозоф, романописац и песник. Ипак, они не приступају томе на исти начин: њима није стало да убеде исту духовну способност. Један се обраћа интелигенцији и нуди јој непогрешиву повезаност идеја, други се нарочито обраћа осећајности, настојећи да је узбуди, трећи се радије обраћа уобразиљи коју духовно подстиче, покреће, и ако може, опсењује.

Прича се да је у Њујорку, на Бруклинском мосту, постојао један слепи просјак. Једног дана неко га запита колико просечно добије на дан од пролазника. Несрећник одговори да ретко добије више од два долара. Незнанац узе таблу коју је просјак носио на прсима и на којој је била поменута његова убогаљеност. Окрену је и написа неколико речи на другој страни. А онда, враћајући је слепцу, рече: „Ето“, рече, „написао сам на вашој табли неколико речи које ће знатно увећати ваш приход. Вратићу се за месец дана. Рећи ћете ми какав је резултат.“ И кад је прошло месец дана: „Господине“, рече просјак, „како да вам захвалим? Сада добијам десет до петнаест долара дневно. То је дивно. Која је то реченица коју сте написали на мојој табли и која ми доноси толику милостињу?“  „То је веома једноставно, одговори човек, пре је писало слеп од рођења, а ја сам уместо тога ставио: доћи ће пролеће, ја га нећу видети.“

Ето почетка реторике и, њеним посредством, почетка књижевности и саме поезије.

 

Превод: Ана Моралић

Из књиге Песничка уметност, Трећи трг – Чигоја штампа, Београд, 2012

 

voterhaus 1

John William Waterhause

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 4, 2018 in Кајоа

 

Ознаке: , , ,