КАКО НАСТАЈЕ КЊИЖЕВНОСТ
Сасвим једноставно, то је чињеница из области корпе за отпатке, ако нешто не одбациш, нешто преостане, што неко други може да чита, ако то пожели, а увек под условом да се нашла нека институција, издавачка кућа, а која се одазвала на молбу и ставила то између корица књиге, а онда све зависи од књижара, ликова као Барбара, Хелга, које и саме читају књиге и својим муштеријама пишу одушевљене цедуље: ово или оно или и једно и друго морате прочитати, то је дивно, очаравајуће, до последњег даха, пуно лажи, Боже мој! Како то врца кроз мождане преграде и срчане коморе, како настају те лепе творевине, читалац, читатељка, или обоје заједно, само да виде чаробна места, не, већ следећег часа јуре са једног нивоа у други, кроз мрачне звучне шуме, где наилазећи на позната или непозната бића, која сте увек желели да сретнете, и друга, на која никада нисте рачунали, звезде може неко да украде, радије ходам кроз шумицу пуну птица и на једној чистини срећем, на пример, све мачке које сам током свог живота срела, дивне самосталне мачке, то почиње са Тимијаном и ја сам немушто дете, други ми се придружују, могу да дуго бдим над њима, пошто су ми у одређеним периодима мога живота припадале нарочите мaчке, у Риму чувене подивљале мачке – ќопачке, о њима ћу рећи још коју реч опширније, пошто по методи Гертруде Стејн ове реченице препишем из једне у другу свеску и опет их изменим, нешто додам, пребацим, доспевам у област корпе за отпатке, што је за све благослов, како сам приметила. Тачка. Кад тако пишем и по методи Гертруде Стејн, од стотог делића до хиљадитог – одлелујати! – увежбавати лепе фигуре савијања и извијања као у неком сеоском парку, а све на малом простору! Тако се понаша комад прозе, и као што се тајанствени водопад шумно претвара у маглу тако и аутоматско писање тече како тече, данима сам тренирала, то извести значи поправити своје расположење, писатељка при том све заборавља, али ја не знам да ли то увек желим, у ствари ценим такве концизне предметне комаде, каква је у своје време била „Звезда луталица“ или оно што сам касније правила, нешто што има почетак, а онда и касније правила, нешто што има почетак, а онда и крај, неку малу надградњу и сложену радњу – такве комаде попут оних које је правио господин Валзер, Роберт, у овој земљи морате то сада стално да наглашавате, дакле, увежбавам да течем, увежбавам лакоћу, и касније утврдим: та моја мрвица, у творевини са земаљским ширинама, земља, моја је, зато што је ја описујем, премда не загледајући непрестано у своју нутрину, иако то наравно усмерава крила, не желим да пресликавам своју унутрашњост, да себе излажем, не мислим да сам било шта посебно, само можда угао гледања има још извесну нежну врцавост; али то је смех између редова.
РАЗЛОЗИ ЗА ПИСАЊЕ
У ствари увек пишем. Штеточина сам у уништавању масе папира и чиним добро тако што сваке године засадим најмање десет младица. Писање је пре свега телесна страст. Тај материјални чин излучује адреналин у галонима. Пут од мозга преко руке кроз уређај за писање до папира безмерно ме весели, једна је то свакодневна вежба, која подразумева ритуални узлет. Тако су ми потребни дивни папири, племенити прибор за писање. Најрадије туш од сепије из мастионице за старомодна пенкала, журнали са заносним корицама, из Фиренце на пример, или чак непалски папир из храмова. То је просто као што рекох порок. Када Фабер – Кастел од тешког сребра лебди над папиром из Тоскане, у мастилу боје плавог лотоса, то ме одмах учини срећном. Потребан је још само један раван текст у настајању, да порок пређе у екстазу. То се дешава седам пута у години: дешава се само песницима, никада прозним писцима. Иако понеког од њих веома волим, остала бих при својој изјави. Као што постоје разлози за сликање, рибарење, мора да постоје и разлози за писање. Зашто пишем, зашто живим, то се поклапа. Јер желим да откријем зашто сам овде. На овој чудној планети. Да ли има смисла што по њој ходам. Јер је то између осталог лепо, други пут ужасно, али у целини апсурдно и без духа.
препознавања 