Чуо сам неки жагор под прозором и помислих да су дошли да убију мог оца.
А онда је виолина довела све у сумњу и ослободила ме страха. Тај који је свирао под нашим прозором није био виртуоз, али је, очигледно, био заљубљен у моју сестру Ану. Виолина је имала глас скоро људски. Неко је до ушију заљубљен у звезде, у моју сестру Ану, певао стидљиво, трудећи се да да свом гласу што већу мушкост и дубину. Ипак је то певање личило на шапутање:
Зашто је господ створио љубав…
Зашто су ноћи…
Онда Ана пронађе шибице и ја је видех при тој светлости, као у магновењу, како стоји иза завесе, у белом. А када се вратила и поново легла, зачух како моја мајка, дирнута, скоро пословично рече:
„Ана, запамти то једном заувек. Када се неком држи подокница, онда треба запалити шибицу. То је знак отмене пажње.“
Смирен мајчиним гласом, ја сам поново тонуо у сан као у шуму мириса, као у зелену ливаду.
Ујутро смо нашли у прозору гранчицу јабуковог цвета, сличну сребрној круни, и две три разбуктале црвене руже. И још пре него што нас је (сутрадан у школи) питала учитељица: „Који је то магарац газио ноћас по башти, ја сам још ујутро, такорећи по мирису, препознао цвеће из баште госпође Риго, јер ја сам везивао руже, подсецао јоргован“.
Нисам хтео да кажем да је – судећи по гласу – тај магарац што брсти руже био господин Фукс млађи, обућар, заљубљен крадом у моју сестру Ану.
Ана, реци да ли сам све то измислио?
(Цвеће и мирисе).
Из књиге Рани јади, Просвета, Београд, 1983.
John William Waterhause
препознавања 