Živka Kolmlenac UMIRI OKEAN

Umiri okean,
da čuješ nebo iznad njega
u svojoj savršenoj tišini
– i kako je očaravajuća muzika
mislenih oblaka
u toj nebeskoj svetlini.

Umiri okean,
da čuješ kako diše sunce
kada, crveno, na kraju dana,
u njegovu zlatnu pučinu duboko ulazi
– i kada iz nje, raskošno,
u punom sjaju ujutro izlazi.

Umiri okean, dušo,
da mene čuješ, i moj šapat.
Jer, dolazim ti kao pesma
u kojoj pulsira praznina,
i ne čuje se ritam srca.
Samo je mir i tišina… tišina.

 

Živka Komlenac KO SAM ЈА?

Nije tišina,
ništa je.

Trenutak pre nego što misao blesne,
oblik reči neizgovorene,
tajna od snova…
Korak u tragovima slova.

I pitam sebe, ko sam?
Odgovaram: ono sam
što se talasa
između svetova.

Džon Bauer