RSS

Архиве категорија: Костић

Лаза Костић МЕЂУ ЗВЕЗДАМА (ВИЛОВАНКА)

У по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке,
загрејан се дигох дома.
На улици нема света,
само што по снегу шета
једна мома.
Одело је снежно, бело,
на брежне јој пало груди,
снег од једа чисто студи;
узалуд му Месечина
светло чело живо љуби,
он шкрипуће бели зуби,
гледајући како струком,
како белом, меком руком,
како малом, лаком ногом,
а камоли лицем, оком,
та поноћна дивна јава
месечину надасјава.
Кад снег шкрипи зубма белим,
а да шта ћу ја да велим,
у по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке?
„Госпођице, добро вече!“
Жеља моја цури рече:
„На тој зими, леле мени,
тако лако одевени!
Ево моје шубе црне,
да вас мало заогрне!“ –
Дотакнух се, загрлих је,
махито ми срце бије,
у жестини и заносу
већ осећам бујну косу
што се по мом лицу просу,
мириси ми обасуше
свак’ задисак жељне душе.
Загрли ме, дах ми стесни;
ал’ очију поглед њез’ни’
нагон узда, занос трезни;
из њега ми мис’о сине:
„Мајко!“ – „Сине!“
одзову се уста њена,
а из белих из рамена
поникоше бела крила:
то је била – моја вила. –
Лепирица као бела
кад би собом цвет понела,
да га виса спасе веља
од земљина од увеља:
тако вила поне мене
у просторе васељене;
те небесном лик лепиру
лети с цветом по свемиру,
по свеширу, по етиру.

* * *
Васиона пукла пуста.
Већ у мени душа суста,
а срце ми силно бије,
у главу ми крвца лије,
ал’ ми вила лице мије
хладом свога крила мека,
и још нека блага река,
нека струја из далека:
свети мирис памтивека.
Нада мном се звезде роје,
намигују зраком бледом,
згледају се чудним гледом,
једна другу пита редом:
„Откуд овде ово двоје?“
Па познавши с бледа лика
незнанога познаника,
опет једна другу пита:
Да л’ да приме из дубина
хладне земље врелог сина? –
Ил’ то, можда, нису звезде?
То су, је ли, оне честе
изниклице срца мога,
расцветаног, широкога?
А ти зраци нису зраци,
грановити то су траци,
што о њима мирно висе
срца мога изниклице.
А око те дивне круне,
неокрунке, светле, пуне,
прозорна се румен пружа; –
то је, то је светска ружа.
Светска ружо, васељенко,
сиротанко, незеленко,
саморанко, светла сенко,
а камо ти твог славуја? –
У то неки звук забруја.
Је л’ олуја?
Ил’ бујица
огњевитих репатица,
тих небесних блудних гуја?
Ни олуја, ни бујица,
то је цвркут рајских тица; –
ил’ је разлег од песама
из највишег оног храма
над звездама?
По тихотној васељени
разлежу се звуци њени
смртном уву нечувени;
а у мени? –
К’о тамјана плави прамак
полетив са жртвеника
у наручју зефирову
кад се сретне на висина’
с ваздусима виших сила,
те се стану отимати,
наваљују, ревене се,
ко ће да га пре однесе,
да звездану кади ногу
његовом и њином богу: –
Тако мене звуци ломе
у живоме срцу моме,
из недара да га носе,
једни маме, други просе,
једни прете, други туже; –
„Ој, давори, јадни слуше,
бела вило, ој, давори,
откуд звуци, збори, збори!“
Очима ме вила кори:
„У тебе су очи, руке,
звезда има зраке, звуке;
ти су звуци, мили друже,
од славуја светске руже,
реч начелна свију вера,
први прозор неразмера,
рајски кротник дивљег звера, –
Хармонија сфера.“
Тако зборе вилске очи,
а у мене свирка точи,
свирка лепа мени тепа:
„Скочи доле, скочи, скочи!
Да те носе наша крила
где је врело сваког миља,
да ти душа свирку пије,
светлост да ти лице мије,
пламен да ти срце грије,
дивотама жиће слади,
а побратим, месец млади,
да те хлади!
Не дај се од виле смести,
вештица је, зле је свести,
бог би знао куда језди!“
Као смели морепловац
древних прича и времена
што је, везан за катарку,
у безумљу слатку, жарку,
слуш’о песме од сирена,
дивних, мамних морских жена: –
тако мене звуци вуку,
у стоструком зборе гуку:
Један вели: – Ходи мени!
одвешћу те светлој сени,
златној звезди стар-Омира! –
– Мене шаље зрак Шекспира! –
– Мени свира вечна лира
Пиндара, Анакреона –
– и Милтона – и Бирона –
– Шилер – Гета и Тењира –
Данта – Таса –
– Калидаса –
Тако мене звуци гоне,
а за сваким речи звоне:
„Не дај се од виле смести,
вештица је, зле је свести,
бог би знао куда језди!“ –
Ал’ мануше бела крила,
проговори моја вила“
„Куда језди? – Нашој звезди!“ –
Реч се ори по простори,
по звезданом ведром вису,
звуци били – па и нису. –
У тишини, по висини
носи вила даље сина.
Око мене звезде бледе,
све се већма губе, реде,
а вила ми прстом каже
једну малу светлуцаљку,
око моме самртноме
на дну видног домашаја.
Зрака јој се муком бори,
час угине а час гори,
час тињавог слика гара,
час је буктац од пожара,
час је бледа, модра, плава,
час румена па крвава.
– Бледа звездо, јадна селе,
какве су те силе смеле
те си тако јадна, тужна,
мученица, божја сужна,
какав бол у теби сјаје,
ко у теби вечност траје,
ко се каје? –
Крваво се звезда смеши,
из крвавог тог смејутка
неки шапат к’о да јеца,
чини ми се да ме кара,
да ми звезда одговара.
Ал’ не чујем оног звука,
звонке јеке, мамна гука,
што у светлиј’ њених друга:
Гласи мука и покаја,
шапат јада, сузни бризи,
неодољних уздисаја
бројанички, свети низи;
старе славе сетна хвала,
а скорашњих срамних зала
осветница, – јека од гусала.

* * *
Иза сна се тешког прену’, –
мрак је. Где сам? – ал’ на трему
муклим тутњом одговара
шеталица глухог доба,
навила је кивна злоба
те се никад не одмара:
Корачање мог стражара.
Ал’ ме љуто боли глава –
после оних светлих снова,
оних дивних витезова,
оних слика, оних слава –
ова јава!
Немојте ме питат саде
да вам причам старе јаде,
старе јаде, нове наде,
што их наша звезда знаде;
већ пођите до јавора,
побратима оног бора
што га стужи и сасуши
неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
те је њему рука мала
грдне јаде завештала;
а кад гуслар по њим гуди,
из јавора јаде буди,
из тамнице јади лете
да се браћа јада сете,
да се сете, да их свете! –
Ја вам не знам рећи више
до што књига ова пише
док не прође ова јава
што ми сада додијава,
те се мојих снова сетим
ил’ док опет – не полетим.

У пештанској тамници, 1872.

 

kapor

Момо Капор

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 8, 2018 in Костић

 

Ознаке: , , , ,