Куда, ако икуда, одлазите, преко реда,
преко воље, као преко сламке над понором
ногама и рукама узмичући пред незнано чим,
док сасвим не приђу, уверавате нас, поименце,
ближњи с оне стране, у слози великој сад водичи
немушти и мудри, док распети између њих и нас
опну некакву невидљиву, непорозну и смолну,
пробијате тако болно да срце стврдне нам се
у грлу, довека гутаћемо одроне стена из којих
сломљено брвно то сламено виси: питање:
куда одлазите, ако икуда, јер премда празна је
одећа пуна мириса вашег, премда дотаћи ни влас
ни обрис: макар у проласку, премда ни видети ни
чути, ипак знамо: ту сте, како то и тамо и овде? али
ту, скупа пребројавамо кораке од капије плаве до
древа завештаног, скупа сагињемо се, прикупљамо
орахе отпале, зрна бројанице, и прсте који фино
на диркама сналазе се поучавате да снагу ударца
одмере те да отвори се плод коштуњави а никако
не смрвимо му језгро.
Из збирке песама ГРУМЕН, Београд: Српска књижевна задруга, 2020.
