„Мат, река широка и брза, без мостова, пресеца нам и тај тешки пут. Седимо у врбаку и чекамо на ред да нас скела превезе на јужну обалу. То иде тако споро да постаје вечност. Знамо да је Црна Гора капитулирала, да за нама долазе Аустријанци и сада наша слобода и наш живот зависе од брзине рада арнаутског скелеџије. (…) Овде на обали албанске реке видим како скелеџије постају историјске личности од којих зависи живот стотина, можда хиљада људи.
‒ Господине потпоручниче…
Моја размишљања о скелеџијама прекида узбуђени глас Јешићев. Познајем по интонацији да се опет нека несрећа догодила.
‒ Коњ са вашим стварима је пао и цркао у блату – оглашава Јешић катастрофу.
И последње што сам спасао, изгубио сам.
Али се Јешићево детињски румено лице смешка. Иза њега стоји високи Радојица низ чије се лице слива зној, иако је ваздух свеж, скоро леден.
Ми смо ствари донели на леђима и овде смо их сада пребацили на другог коња.
Гледам их запрепашћен:
‒ Како сте могли сандук тежак бар 40 кг да носите преко оног насипа од грања?
‒ Радојица га је носио све време на леђима. Зато смо овако и закаснили.
Устајем узбуђен због овакве оданости мојих војника и прилазим Радијици да га загрлим. Он ме гледа као кривац:
‒ Опростите, господине поручниче, али ћебе нисмо могли да донесемо, било је исувише тешко. Продали смо га једном Арнаутину за златник.
И Радојица ми пружа златан новац. Загрлио сам га:
‒ То је исувише мала награда за оно што си урадио.
Јер за ово је била потребна не само дивовска снага, већ и натчовечна воља да у времену када изнурени војници бацају и пушку, ризикујући преки суд, овај верни војник вуче на леђима оно што је требало коњ да носи. Разумео сам сада колико су били одани ови прости сељаци-горштаци, који су постали моја велика породица.“
Из књиге ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ, Београд: Логос Наш дом, 2019.
„У најмањој од чобанских колиба, у којој ћутећи, као сведоци, седе на сандуцима од муниције Тановић, мој шеф Дробњак и још два млада официра – ја сам готово на умору. Сви симптоми колере су избили код мене када сам се једва довукао до ове планине иако нигде нема епидемије, иако зима није сезона за колеру.
Изнурен до крајњих граница, савијен у самртним грчевима, лежим на слеђеној земљи на коју је бачено једно шаторско крило. У колиби је све замагљено од дима који се диже са мршаве ватре запаљене између неколико каменова. Војници бацају на њу једнако влажно грање које су ишчупали испод снега. Јешић чучи крај тог умирућег огњишта и покушава да ми скува чај или нешто што на то треба да личи.
Сваки нови грч цепа ми утробу и односи последњу топлоту мога тела чије треперење постаје све лакше. Ноге и руке су већ престале да живе, да буду део мене. То је нешто туђе, ледено, мртво. Хоћу да кажем Тановићу, који ме гледа преко своје луле изгубљеним, беспомоћним погледом, да осећам да умирем, али преко мојих сасушених, испуцалих усана једва да прелази неразговетно јечање самртника. Напољу је сигурно почела да пада ноћ, јер је прозорски отвор без стакла, који је још до малочас био осветљен бледом светлошћу зимскога дана, постао таман. Та тама је последње што видим.
Потреса ме још један грч и онда све ишчезава. Нема више ни Тановића, ни Јешића, ни ватре која дими, ни страшних болова који раскидају тело. Ничега више нема. Само мрачна и хладна провалија кроз коју падам непрекидно, без задржавања, али и без тежине. Падам као суви лист када се откине са гране и треперећи понире. Не видим јасно падине провалије. Можда су то црне масе као бескрајни облаци свуда око мене, не које само за тренутак падне бледи зрак, можда неке звезде. Пад је тако дуг да сам изгубио појам о времену. Можда време и не постоји. Па ипак, одједном осећам као да се пад успорава, као да се заустављам у „простору без дна“, од кога је мој тренутни пријатељ Дис толико страховао.
Доиста сам се зауставио у тами а да никакво дно ни падину нисам додирнуо. Једино ме притиска нека тешка маса и нисам више онако лак.
Дим ми опет пали очне капке. Поново их осећам. С тешком муком их отварам и гледам око себе. Црна сенка нада мном није снежни облак, већ људска глава која се нагиње. Иако дим чини контуре нејасним, један одблесак ватре који пада на ту главу као да ми је представља. Па то је Јешић. Чак видим како сузе теку низ његово широко лице.
‒ Господине поручниче, јесте ли живи?
Познајем Јешићев глас, али не разумем питање које је тако чудно. Мртвац свакако на њега не би могао одговорити.
Она тежина ме дави и осећам се беспомоћан, прикован за ледену земљу. Свест ми је још помућена и питам се да ли ме на дну те мрачне провалије, коју још увек носим у сећању, није усов затрпао. Ниједан део свога тела нисам у стању да покренем.
Шапућем очајно као да зовем у помоћ:
‒ Склони са мене камење…
Јешић је разумео, клима главом и скида ми један по један камен са груди, други са стомака и још неколико са ногу, откопава ме и вели:
‒ Оно вас је спасло, господине потпоручниче… ‒ И још увек ми сузе капљу.
Више не знам где је стварност, где халуцинација, где живот а где смрт.
‒ Где сам ја? Шта је то са мном? Где је провалија? Видим сада и Тановића како се нагиње, додирује руком моје чело и шапуће:
‒ Сташо, Сташо, само кад си жив…
Прозор на колиби је поново осветљен. Прва јутарња светлост улази као слап кроз њега. Тако сам се у нашим старим манастирима понекад загледао у светлосни сноп који је кроз уске прозоре продирао као кроз филтер и, ограничен полутамом, падао, сав округао, на мраморни под.
Јешић ми подмеће своју снажну руку под леђа и покушава да ме усправи. Не осећам више оне страховите грчеве, али не осећам више ни да постојим. Да није униформе, ја бих можда био само сенка.“
Из књиге ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ, Београд: Логос Наш дом, 2019.
препознавања 